0
Sanjarenja mi sami oblikujemo, a javu nam nude drugi, govorio je scenarista i reditelj Radivoje Lola Đukić, osnivač Humorističkog pozorišta i njegov prvi umetnički direktor, čija je stogodišnjica rođenja danas obeležena u Pozorištu na Terazijama.
Sećanje na svestranog umetnika, jednog od utemeljivača Televizije Beograd sa prisutnima su podelili teatrog Svetozar Rapajić, reditelj Zdravko Šotra, glumica Tanja Bošković i novinarka Tanja Peternek.
Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. u Smederevu. Radni vek je započeo kao reporter, a na Televiziji Beograd od njenog osnivanja radi kao pomoćnik direktora za produkciju, glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa. Uređivao je i dečji, dramski i zabavni program, ali najveći deo svoje aktivnosti posvetio humorističkom programu. Umro je 7. septembra 1995. godine u Beogradu.
Rade Marjanović, v.d. direktora pozorišta, ukazao je na ogroman značaj Lolinog angažmana u stvaranju jedinog muzičkog teatra u regionu:
– Gledamo danas u ovo divno pozorište u pravog lepotana od 74 godine. Danas obeležavamo 100 godina rođenja jednog od roditelja ovog teatra, i želim da se svi prijatno osećamo u Lolinoj kući.
U svojim memoarima „Sklerotični memoari“, Đukiće se prisetio stvaranja Humorističkog odnosno Pozorišta na Terazijama:
– Tražim da sala bude na Terazijama – bio je moj prvi uslov. Humorističko, ili bulevarsko pozorište, koje nedostaje Beogradu, mora da bude tamo gde šetaju beskućnici i besprijateljnici, gde ljudi ubijaju vreme, a mi im onda ponudimo smešno ubijanje samoće. Dodeliše mi večernje sate u bioskopu „Beograd“, a njega će, rekoše, iseliti za godinu-dve, čim naprave novu kino dvoranu. Baš sad se navršilo 35 godina od tog obećanja i ludome radovanja, a bioskop i dalje tu radi polovično (a smeta i zagađuje totalno!). Ja ću biti umetnički direktor i reditelj – rekao sam ministru Miti Miljkoviću – a za upravnika, makar i honorarno, treba nam „Firma-čovek“. Opet pomaže moj Duško Kostić. Primio se da bude nominalni upravnik, zajedno sa svojom „Spomenicom“ i pesničkim autoritetom. Vi mislite da je tada bilo ovoliko diplomiranih glumaca, uigranih balerina i nezaposlenih muzičara kao sad i da je formiranje ansambla bilo zabava kao rok koncert? Trebalo je moljakati komičare, pronaći one koji izleteše iz nekog teatra, izabrati toliko i toliko muških, onoliko ženskih, ovakvih balerina, onakvih baletana, pa muzičare, korepetitore i dirigente, a o tehničkom osoblju da i ne pričam.
Teatrolog Svetozar Rapajić kroz konkretne činjenice podsetio je na duh vremena kada je pozorište osnovano 1949. godine i podsetio na sve otežavajuće okolnosti i izazove sa kojima se Lola uspešno nosio i njegovu ogromnu želju i posvećenost da oformi ansamble i uspostavi repertoar tada novog pozorišta u Beogradu.
Reditelj Zdravko Šotra opisao je svoj prvi susret sa Lolom kada mu je bio asistent i kada je bio očaran njegovim načinom rada i odnosom prema glumcima.
– Tada je Lola rekao da sam loš asistent i da bi trebalo da budem reditelj – u šaljivom tonu rekao je slavni Šotra i dodao da je Đukić bio neverovatan:
– Režirao je, pisao, stvarao, sve izmišljao, skoro sasvim sam radio programe na televiziji.
Nakon pročitanih delova iz knjige „Skerotični memoari“ u kojima se Radivoje Lola Đukić osvrnuo na zadatak da oformi Humorističko pozorište, glumica Tanja Bošković se kroz anegdotu sa snimanja filma „Čovek sa četiri noge“ prisetila saradnje sa njim i izjavila da je imala čast da radi sa tako jednim velikim rediteljem.
– Bio je tako pametan, duhovit, obrazovan naš Lola. Bio je to najzabavniji film u mom životu ikada – rekla je glumica.
O Loli Đukiću su mnogi pisali, među njima i akademik Radomir V. Ivanović: „Kao izraziti humanista, Đukić je u potpunosti saglasan sa vodećim piscima naše epohe (Tomasom Manom, Romenom Rolanom, Leonidom Leonovim, Mihailom Šolohovim, Ivom Andrićem i Mihailom Lalićem) da naša civilizacija na kraju vijeka tehnički i tehnološki napreduje, ali da nazaduje u moralnom pogledu. Cjelokupno Đukićevo djelo namijenjeno je dokazivanju i umjetničkom oblikovanju ove notorne činjenice.“
Novinarka Tanja Peternek, koja je i privatno poznavala Đukića, prisetila se kada ga je i profesionalno prvi put ugostila u svojoj emisiji i oslovila sa „Čika Lolo“:
– Bio je pravi renesansi čovek. Govorio je da televiziju treba da stvaraju samo dobronamerni ljudi koji žele da TV bude bolje mesto za sve. Humor mu je bio način da ljudima ukaže šta nije dobro u društvu – rekla je Peternek i istakla da je važno da čuvamo sećanje na ličnosti koji su svojim radom i predanošću ostavili neizbrisiv trag u sferi pozorišta i televizije.
Ovim događajem, jedini naš muzički teatar je želeo da se priseti Lole Đukića iz drugačijeg ugla, kroz uspomene i anegdote, čak i lične priče do sada nepoznate javnosti. Događaju je prisustvovala Lolina porodica na čelu sa suprugom Jelenom, nekadašnjom novinarkom Radio televiizje Beograd.
Bonus video: Snaga uma – Dragoljub Draža Petrović