Jordan Cvetanović: Naše društvo nije mrdnulo od Feme iz „Pokondirene tikve“

Maskenbal je utemeljen oblik ponašanja sveta, ne samo kod nas, samo što je pitanje koliko smo vešti da u svakom trenutku znamo ko se krije iza čega. Možda je i interesantnije živeti pod maskama, jer prava lica su često dosadna i u njima nema nikakve drame. A, za neke je i bolje da ih uopšte ne skidaju, kaže dramski pisac Jordan Cvetanović za Nova.rs.

Premijera predstave „Femkanje“ po novom Cvetanovićevom tekstu i u režiji Isidore Goncić biće premijerno odigrana 25. marta u 20 časova u Teatru „Vuk“.

Jordan je dramski pisac uspešnih komada poput „Terapije“ u režiji Gorana Markovića (za koju je ovenčan nagradom „Borislav Mihajlović Mihiz“) i „Kad je Niče plakao“ u Ateljeu 212, takođe piše kolumne za magazine, a jedno vreme je živeo i u Berlinu. U razgovoru za list „Nova“ govori o svemu pomenutom, ali i o svom komadu koji je nastao po motivima Sterijine komedije „Pokondirena tikva“, malograđanstvu današnjeg vremena i glavnom pitanju koje postavlja „Šta se desi kada sve maske padnu i suočimo se sa samim sobom?“

Najavljeno je da je vaš komad „Femkanje“ nastao po motivima komedije „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića. Na koji način je pokondireno savremeno društvo?

– Kada me je prvi put pozvao Predrag Adzeljković, producent predstave Femkanje, i ponudio mi da uradim novo čitanje ovog čuvenog komada, imao sam utisak da radimo nešto što je možda „već viđeno“. Međutim, kada sam shvatio da treba da uradim zapravo sasvim novi komad o potomcima glavne junakinje Feme, stvar se preokrenula i postalo je zabavno pisati, s obzirom na činjenicu da naše društvo nije mrdnulo s mesta, u tom smislu. Gde god se okrenete možete videte poplavu sličnih likova koji se trude da sakriju svoju prostotu i budu ono što zapravo nisu. U tom smislu, bilo je teško sve impresije o današnjem društvu strpati u celovečernji komad.

Da li se malograđanstvo menja i na koji način je ono prisutno i ukorenjeno danas?

– Mi smo kao društvo duboko oštećeni, a svako od nas misli da je bolji od onog drugog kome se podsmeva ili misli da je lud. Generalno govoreći, teško je živeti a ne biti u kontatku sa teškom malograđanštinom. Pri tom ljudi su skloni da misle da se ona krije u najnižim slojevima društva, da je to nešto što je rezervisano za male sredine, međutim malograđanština živi svuda. Ne pita ni za godine, a ni za mesto prebivališta. Možda ćete negde gde je najmanje očekujete pronaći mnogo više. Ne znam, meni nekada bude čudno da se šetam gradom i da gledam te povorke sređenih, isfeniranih ljudi, odevenih po standardima nekog bizarnog diktata najkomercijalnih brendova, sa ogromnim telefonima i tašnama u ruci, pokušavajući da zamisle da su u metropoli. A onda nekako ubrzo shvate da je Beograd, na primer, jako mali grad, u kome se praktično sve zna o svima i da je teško biti neko drugi, a da ti se okolina ne smeje iza leđa. Ovde će vam svako reći da ceni autentičnost, međutim, čim vide nekog ko malo iskače iz šablona, spremni su da okrenu očima i da preispitaju poreklo te osobe kako bi bilo jasnije kome i čemu pripada, jer ne daj bože da se družimo bez interesa, bilo koje vrste.

Jedno od pitanja koje vaš komad postavlja je i kada maske padnu, šta se desi kada se suočimo sa sobom?

– Mislim da je suočavanje sa sobom jedna od najtežih veština koja nam je svima potrebna, međutim mali broj ljudi je spremno da to zaista ikada i uradi. Lakše je ili ako baš hoćete, lepše je živeti u zabludama i formirati svoju sliku sveta i sebe onako kakvo vam odgovara. To naravno vodi u provaliju, u kojoj nikada nećete postati svesni realnosti i prihvatiti je. Nije realnost toliko grozna, koliko ljudi stalno odbijaju da je prigrle i shvate da je njihova i da se od nje ne može bežati.

Šta se krije ispod maski današnjeg društva i politike?

– Siguran sam da se ispod svake maske krije nečije pravo lice. Problem je što ih retko skidamo, a i kada se to desi, pravimo se da se nije desilo. Maskenbal je ipak utemeljen oblik ponašanja sveta, ne samo kod nas, samo što je pitanje koliko smo vešti da u svakom trenutku znamo ko se krije iza čega. Ne mogu da verujem da ću ovo izgovoriti, ali možda je i interesantnije živeti pod maskama, jer prava lica su često dosadna i u njima nema nikakve drame. A za neke je i bolje da ih uopšte ne skidaju.

Živeli ste u Berlinu, gradu koji je poznat po svojoj bogatoj kulturi, pogotovo kada je reč o savremenoj umetnosti. Šta vam je ostalo kao najjači utisak kada je reč o kulturi, kulturnoj politici i načinu na koji umetnici stvaraju, a njihova umetnost tretirana?

– To je dosta teško pitanje, naročito što je nemački sistem sasvim drugačije osmišljen, u odnosu na naš. S druge strane sve ono što je Nemačka nije Berlin i obrnuto. Tačno je da taj grad nudi puno i insipiriše mnoge, međutim moj utisak je da je došlo do određene devalvacije umetnosti kao takve. To je dovelo do toga da tamo ne možete nikog da sretnete ko vam pri upoznavanju neće reći da je umetnik i onda vam bude teško da poverujete da je to stvarno i istina. S druge strane, čini mi se da su tamo umetnici mnogo više zaštićeni i da postoji veliki broj programa koji ih štiti kada je u pitanju finansijska podrška. Kod nas, s druge strane, kada govorim o piscima na primer, mislim da smo mi na samom dnu piramide, jer imate utisak da više nije bitno kako se piše, bitno je samo da nešto „izađe“. Međutim, shvatim i svoje kolege, u ljutoj borbi za opstankom, radimo gomilu drugih poslova i onda vam se pisanje za pozorište i film, hteli ne hteli svodi na to da pišete samo kada imate slobodnog vremena. Mi nigde nismo ni na kakvoj plati, nemamo zaštitu u smislu da možete na miru da sedite i pišete, jer samo neki od nas imaju sreće da se zaista bave poslom za koji smo školovani. Mislim to je zakon tržišta, moguće je da i nemamo potrebe za toliko pisaca, ali kada se time bavite, iz mog ugla, nekako gubite entuzijazam, jer i u samom procesu rada je postalo naporno: nikada nema para, glumci snimaju serije, sve se nekako krpi i na kraju naravno da nemamo remek-dela na sve strane. Nije ni prirodno da ih imamo. Mislim da smo mi čak i super, koliko zaista ozbiljno radimo i kakve uslove imamo na stvaranju bilo kakve umetnosti koja se prezentuje publici.

Na jednom portalu sam pročitala vaš opis u kojem je pisalo: „Jordan Cvetanović je dramski pisac, provokator i hipohondar“. Šta je najdominantnije od ove tri osobine? Koga najviše volite da „provocirate“ i zašto?

– Oni koji me dobro poznaju znaju da ja uvek provociram i da je to neki moj način kako se nosim sa okolinom gde god se nalazim. Mislim da provociranje ljudi, u mom slučaju publike, je jedini efektan pristup da se u nekome probude one najmračnije strane, a tek tada kreće katarza. Možda je neprijatna i malena, ali provokacija nudi tu divnu opciju da ste posle nje na neki način nov čovek.

#related-news_0

Kada ste 2010. godine dobili nagradu „Borislav Mihajlović Mihiz“ žiri je jednoglasno ocenio da su vaše osnovne tematske preokupacije „krizni mikrokosmos porodice, relacija između „normalnosti“ i drugosti (duhovne, emotivne, pa i seksualne), kao i problem nepodnošljivosti patnje – bolje reći, nepodnošljivosti slobode“. U tom ključu su nastavile i druge vaše dramatizacije poput „Kada je Niče plakao“, a reklo bi se sada i „Femkanje“. Šta se promenilo tokom ovih desetak godina?

– Uvek mi je bilo teško da poverujem u onu rečenicu da se pisac uglavnom bavi jednom temom tokom celog svog života. Što više starim, sve više shvatam koliko je ta floskula zapravo tačna i koliko se kao autor vrtim u krug ponavaljajući jedno te isto. Ali, to je moja strast, šta da radim, drugu nemam.

Na čemu radite trenutno?

– Pokušavam da završim jedan započeti scenario za dugometražni film, a u međuvremenu čistim sneg, kako to lepo kaže pisac Haruki Murakami.

Bonus video: Siniša Kovačević