0
Za ovu nedelju vam predstavljamo knjige Monike Herceg "Ubij se, tata" i Kamij Lorans "Žensko".
Monika Herceg „Ubij se, tata”, Kontrast izdavaštvo, 2023.
Pet drama darovite hrvatske pesnikinje razlikuju se u mnogo čemu, mada se čini da su slivene u jedan porodični cirkus mraka i smrti. Monika Herceg znalački upotrebljava elemente pozorišta apsurda, jezik simbolizma, tehnike postdramskog teatra, i naturalizam: izraz ogoljenog verbalnog nasilja, ispovesti i sećanja kreira sliku milenijumskog Emila Zole na steroidima, lociranog u niskobudžetne živote po udžericama. Slično Mariji Karaklajić, Monika Herceg lokalno pretapa u arhajsko, a likove vodi od realističkih vinjeta u arhetipska čvorišta emocija i strasti.
Odnos između ljubavi i nasilja, između smrti i slobode oslobađa se kroz izgovaranje traume. Monika Herceg daje glas ženama koje ćute, njihov aktivizam sažima se i svodi na otkrivanje govora kao operacionalizacije slobode. U drami „Gdje se kupuju nježnosti” (koja je pobedila na takmičenju za najbolji dramski tekst Hrvatskog narodnog kazališta) žene pevaju posle rata: tri generacije žena na selu bore se protiv stega, patnje, siromaštva i nasilja koji su im predodredili živote. Intergeneracijska trauma hita spasenju i rasterećenju, u pozorištu koje je „škola smeha i plača”, kako bi to rekao Federiko Garsija Lorka, tajni Monikin uzor.
Kamij Lorans, „Žensko”, Akademska knjiga, 2022.
Već od samog naslova, roman nameće pitanje imena i identiteta: je li tačan prevod „žensko”, „devojčica” ili – „postajanje ženom”? Rođena „na istorijskoj granici između platnenih pelena i pampersa”, junakinja prolazi kroz nimalo ušuškane procese odrastanja i sazrevanja. Naracija puna jeze, gorčine i sete prenosi ispovest koja je i lična i svačija, iskustvo koje je i unikatno i uniformno.
U roman je ugrađeno razaranje nelagode koju prati suočavanje sa požudom, zlostavljanjem i patnjom: centralni motiv ipak je sudar s krivicom (zbog) ženskog porekla. Imaginarnu krivicu budi uverenje da curica s nadimkom Trbata (čija majka 1959. kad rađa dete nema račun u banci, i ne može da se zaposli bez saglasnosti supruga) mora biti falično biće, čim je žensko.
Iskustva abortusa i incesta, rađanja i gubitka, uspomena i tabua ukazuju da je osnov zlostavljanja devojčice uvek izdaja. Nju izneverava osoba od autoriteta, koja zloupotrebljava poverenje zajednice, pretvarajući štićenicu u igračku i žrtvu. Zlostavljanje je motiv-parnjak temi odrastanja: baš kao „Familia grande” Kamij Kušner, „Žensko” ukazuje na traumu, kajanje i samooptuživanje žrtvi koliko i na surovi nehaj okoline. Sećanje na stid koji „miriše na kafu” i strah koji „smrdi na psa” bolno je i nezaobilazno, jer osetljivoj dečjoj duši protivrečnost sopstvenih osećanja ostaje nejasna.
Bonus video. Peca Popović o knjigama, muzici, Beogradu, promocijama i vremenima…
