“J*beš ovaj posao” – Putinova najneomiljenija televizija u Rusiji

Godine 2008, Nataša Sindejeva, novopečena bogatašica, odlučuje da otvori nezavisnu TV stanicu Dožd u Putinovoj Rusiji i gradi tim ljudi otvorenog uma spremnih da traže pravdu. Do 2020. Nataša je izgubila sve zbog ruskog rata između propagande i istine, za koju se nemilosrdno bori.

Moskovski modni i satirični kanal Dožd nekako uspeva da opstane u Rusiji, uprkos tome što pokriva opozicionu politiku i proteste protiv Putina. O tome je dokumentarni film „F@ck This Job“ o kojem piše kritičar „Gardijana“.

Trag melanholičnog slovenskog klarineta uvlači se u zvučnu podlogu ovog dokumentarca bez daha o televiziji Dožd – reč je o modernim mladim revolverašima ruskog nezavisnog novinarstva. Kao da nas podseća da se ova priča – pohod u liberalizam zapadnog tipa sa puno nade, koji je slomljen od strane autokratskih snaga – odigrala mnogo puta u ruskoj istoriji i ranije. Osim što je TV Dožd (što znači: kiša), osnovana 2010. i još uvek posluje, još nije sasvim slomljena. Svojim direktnim prenosima protesta, koje bi Putin voleo da javnost ne vidi, pokazuje izuzetnu upornost u suočavanju sa činjenicama o uznemiravanju i zastrašivanju u filmu jedne od osnivačica ove televizije i producentkinje, Vere Kričevskaje.

Dožd ima status „trna u oku” za Kremlj što je posebno čudno s obzirom na to da je njegova osnivačica, Nataša Sindejeva, bila moskovska „dobra devojka“ nezainteresovana za politiku. Ali kanal – sa svojom gej-frendli radnom kulturom, fanki brendiranjem i drskom satirom – brzo je pokupio sledbenike. Čini se da je Dmitrij Medvedev, kada je bio predsednik, bio njegov obožavatelj. Ali pokrivanje protesta koji su usledili nakon Putinovih izbora za treći mandat 2012. i kontinuirane veze Dožda sa opozicionom politikom, sve je to stavilo kanal na metu: uklanjanje iz unosnih nacionalnih kablovskih paketa, uznemiravanje njegovog osoblja, pravno gonjenje i etiketiranje da su „strani agenti“ – sve je to korišćeno da bi Dožd ostao marginalan.

Srećom, niko ovde ne dobija sendvič od polonijuma (kao pokojni Aleksandar Litvinenko), ali Doždov opstanak i dalje izgleda kao decenijski eksperiment u testiranju granica njegovog slogana: „Kanal optimizma.” Preživljavajući na Jutjubu i sa pretplatom, ova televizija je vrednost data svakom ko ceni slobodu govora. Ali Sindejevin suprug, bankar Saša, počinje da se koleba: „Idi u rat i umri herojski? Ili živi dug život i umri od neke uobičajene bolesti? Moguća su oba scenarija, i za čoveka i za TV stanicu.”

Sindejevu na kraju osujećuje bolest – dijagnoza raka dojke – i ona ide herojskim putem. Film sa povremenim gonzo ispadima („Bili smo tako jebeno glupi“), Kričevska je možda previše zaljubljena u svoju temu, ali, opet, Sindejeva deluje kao pravi lik. Ona vrsta osobe koja ide u toplesu i pušta da joj se snimaju radioterapijske sesije za dokumentarac, kako bi istakla i prekinula sa još jednom malignom bolesti: Putinom koji menja ustav kako bi mogao da ostane na vlasti do 2036.

Bonus video – Boris Miljković – Televizija traje kao zelena salata