0
Ne želim da zvučim pretenciozno, ali pozorište je moja strast. Ono ispunjava moj život i neprekidno je u mojoj krvi, bez obzira na vreme i prostor u kojem se nalazim, kaže za Nova.rs reditelj Jaroslav Antonjuk.
Piše: Nikola Marković
Poljski reditelj, autor, teatrolog, direktor Lutkarskog i glumačkog pozorišta u Lomži i umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala Valise, jedan je od dvojice ovogodišnjih dobitnika nagrade „Mali princ“ za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, koju dodeljuje Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica.
Antonjuk je do sada realizovao oko 60 predstava u zemlji i inostranstvu (Bosna i Hercegovina, Srbija, Belorusija, Rusija, Crna Gora, Španija, Poljska) i za većinu je dobijao nagrade. Među njegovim najvažnijim predstavama su „Prodavnica igračaka“, „Dimničar“, „Srećni Princ“, “Začarani jelen”, “Suđenje Kafki”, “Mali Princ”, “Čarobnjak”, “Pinokio”, “Guliver”, i druge. Dobitnik je brojnih poljskih i internacionalnih nagrada za svoj rad. Ukupno je realizovao 17 predstava na Balkanu, u Beogradu, Novom Sadu, Mostaru, Banja Luci, Podgorici, Kragujevcu i Nišu.
Nagradu „Mali princ“ Jaroslav je primio na 31. Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica, koje se održava do 27. septembra.
– Vest da sam dobio nagradu „Mali princ“, posle tako velikih laureata iz Poljske kao što su profesori Henryk Jurkowski i Wiesław Hejno, izuzetno me je iznenadila. Još uvek mi je teško da verujem, ne osećam se dostojnim, ali sam veoma dirnut, uzbuđen i izuzetno počastvovan. Želim da se zahvalim na ovoj dragocenoj nagradi, koja me inspiriše da nastavim da stvaram sa još većom strašću i posvećenošću. Podrška umetnicima je izuzetno vredna. Ova nagrada ne samo da prepoznaje moj rad, već takođe potvrđuje značaj pozorišta u našoj zajednici – kaže Antonjuk na početku razgovora za naš portal.
Zanimljivo je da govorite i srpski jezik, a od kraja devedesetih ste ovde realizovali čak 17 predstava. Kakav odnos imate prema našim, balkanskim prostorima, i zbog čega im se stalno vraćate? Šta volite kod pozorišta iz Srbije i okolnih zemalja?
– Balkan odlikuje bogatstvo i mnoštvo. To je zbir religija, jezika, tradicija, bogatstvo kuhinje i mesto susreta mnogih kultura, gde je istorija bila neobično slikovita. Balkan su planine i more gotovo na istom mestu, uz reke, jezera, prelepu netaknutu prirodu i mnoge spomenike koji su nasledstvo najstarijih evropskih civilizacija. Balkan su suprotnosti: to su ratovi, sukobi i nacionalizmi. Takođe su to otvoreni, gostoljubivi ljudi, spremni da pomognu. Balkan su i moj voljeni Mostar i prijatelji iz Beograda, Subotice, Podgorice, Banjaluke, Mostara, Novog Sada i drugih gradova. Osećam se kao deo ovog regiona i moje srce još uvek kuca ovde. Balkan je i veliko pozorište koje susrećem na svakom koraku. Inspiriše me i daje mi kreativnu inspiraciju.
Da li je teže režirati za decu nego odrasle?
– Pozorište za decu je izvanredan uvod u širi svet umetnosti jer kombinuje nekoliko kreativnih disciplina. Glumci, muzičari, dizajneri kostima i scenografi moraju da sarađuju. Kao rezultat svega toga, dete ima priliku da učestvuje u izvođenju. Dete je takođe pažljiv i iskren primatelj. Deca u pozorištu uče toleranciju, poštovanje, razlikovanje dobra od zla, prepoznavanje i izražavanje emocija. Analiza istorije predstave je odlična polazna tačka za roditelje da započnu razgovore sa svojom decom o teškim temama. Osim toga, pozorište pomaže u razumevanju stvarnosti i sveta oko školske dece. Kreacija pozorišta za decu je mnogo teža nego za odraslu publiku. Zato me inspirišu drugi ljudi, njihovi načini razmišljanja i ponašanja. Takođe sam inspirisan predmetima, bojama, mirisima… ima ih mnogo. Trudim se da držim oči i uši otvorene. Pokušavam da izvučem maksimum iz onoga što me okružuje. Tada, negde u mojoj glavi, u pravom trenutku otvorim razne fioke, delujem i prenosim to deci u svom pozorišnom radu.
Henrik Jurkovski je zapisao, a stoji u vašoj biografiji, da stvarate „poetski teatar, često lunatičan“. Kako vi vidite ovu ocenu i šta vam se dopada u ovakvom „poetskom“ pristupu?
– Prvo i najvažnije, pozorište je mesto umetničkog istraživanja formi i sadržaja relevantnih za mladu publiku, njihove roditelje i odraslu publiku. Ko od nas nije sanjao da se nađe, makar na trenutak, u tajanstvenoj zemlji punoj tajni i neverovatnih iluzija? Ko nije želeo da se najdublji snovi materializuju kao čarolijom? Pozorište je takvo mesto gde se svet naše mašte pretvara u stvarnost. Mi smo stvaraoci ovog fantastičnog sveta. Prenosimo publiku na mesto koje je neobično i nedostupno u svakodnevnom životu. Moj umetnički rad na sceni je empatičan prema publici. Stvaram kako bih razvijao maštu deteta i podsticao kreaciju u njemu. Iznad svega, istovremeno se trudim da prenesem važne ideje i određene moralne principe koji su prilično često zanemareni u savremenom svetu.
Jurkovski je takođe naveo da kroz pozorište izražavate svoje emocije, ali i „osporavate savremenu stvarnost“. Kakav odnos zapravo imate prema savremenoj stvarnosti i da li ste u tom smislu zagovornik starih ili univerzalnih vrednosti, a naspram onoga što nam donosi tehnološki napredak?
– Danas je lutkarstvo i dalje fokusirano na lutku, formu i oživljavanje mrtvog materijala, radije nego na pripovedanje. Mislim da je to suština savremenog lutkarstva. Uvođenje pozorišta koje je obeleženo medijima i tehnologijom za mladu publiku i dalje je poseban izazov. To je slabo poznat oblik doživljavanja izvođačkih umetnosti; osim toga, takvo pozorište se realizuje kroz jezik komunikacije koji je blizak ‘Generaciji Z’. Posle 2000. godine, pozorište se postepeno razvijalo pred mnom. Pored toga, oblik i karakter njegovih aktivnosti su se promenili. Uvedene su nove metode kreativnog rada. U procesu proba i prvih priprema sve se više koriste tehnološki, medijski i digitalni alati. Mediji i kontinuirano razvijajuća audiovizuelna tehnologija su razvili nove forme i estetike u pozorištu XXI veka. Postepeno koristim nove tehnologije u stvaranju svojih predstava za decu i odrasle. Na taj način mi je lakše da prikažem savremenu stvarnost koja će zanimati gledaoce.
Ove godine održava se 31. izdanje festivala – koliko ste ga tokom godina pratili i kako ocenjujete njegove kvalitete?
– Posetio sam Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica više od 10 puta, bilo kao učesnik, član žirija ili gost. Subotički festival ima jedinstveno mesto među svim festivalima u Evropi i svetu jer ispunjava neprocenjivu ulogu partnerstva između stvaralaca koji rade u institucionalnom pozorištu i van zvanične mejnstrim scene. Festival je takođe proslava pozorišta. Na ovaj način Subotica postaje na nekoliko dana interdisciplinarni i multikulturalni forum za razmenu ideja. Misli se razmenjuju kroz Naučni forum, naučne panele, razgovore ili diskusije. Na ovom festivalu susrećem pozorišta koja teže novoj dramaturgiji i novim sredstvima izražavanja. Takođe stvaraju interdisciplinarne predstave koje koriste nove tehnologije. Pored toga, scenska naracija ovih predstava odvija se na više nivoa. Sve u svemu, festival karakterišu autentičnost i gostoprimstvo.
Na koju ste režiju, ili dostignuće iz vaše bogate karijere, najviše ponosni?
– Pozorište je mesto gde je moguće nadmašiti dileme publike i odvesti ih na nepoznato putovanje od njihovih najranijih godina do adolescencije. Putovanje koje je nepoznato, zanimljivo, vrlo emocionalno, divno, puno pitanja, sumnji i iluzija. Želim da naglasim da je svaka predstava koju napravim važna za mene, bilo da se radi o predstavi za decu ili odrasle. Za mene, predstava mora doneti radost publici jer stvaram pozorište imajući ih na umu i za njih.
Bonus video: Pozorište Boško Buha počinje novu sezonu