0
Prvo što upada u oči prelistavanjem Glavnog programa i drugih netakmičarskih selekcija 29. Festivala autorskog filma - nedostaju dva filma koji pretenduju da se nađu među tri najbolje ocenjena i rangirana u ovogodišnjoj produkciji.
Piše: Dejan Šapić
Prvi od tri „Prošli životi“ Celine Song je već u bioskopskoj distribuciji tako da njega nismo ni očekivali. Drugi je francuski „Anatomija pada“ Justine Triet dobitnik „Zlatne palme“ koga je videla publika u Sarajevu (pisali smo o njemu), Herceg Novom, Zagrebu i Ljubljani. Dakle, svi sem Beograda. Treći i najviše očekivani film je „Zona interesa“ genijalnog Jonathana Glazera (osvojio Grand prix u Kanu) i u oba filma glavnu ulogu igra Sandra Huler (Toni Erdman 2016, Ja sam tvoj čovek 2021). Ruku na srce, jedino je Ljubljana imala čast da prikaže novog Glejzera (Under the Skin 2013, Birth 2004, Sexy Beast 2000). Ovo pišem jer su oba naslova i „Zona Interesa“ i „Anatomija pada“ otkupljena u distribuciji MCF MegCom filma koji je i producent Festivala autorskog filma.
Jedini logičan odgovor koji se nameće jeste da ih čuvaju za sledeći FEST kako se ne bi desilo kao ove godine da FEST otvori osrednji film „Zločin je moj“ Fransoa Ozona, film koji je samo još jedan od mnogih iz bioskopske distribucije i nipočemu značajan. Nedostaju nam na FAF-u ove godine i japanski Monstrumi ili „Čudovište“ (kako će već biti preveden) Hirokazu Koreda (Kradljivci 2018, Kakav otac, takav sin 2013).
Da vidimo šta možemo da pogledamo od poznatih imena na festivalu… Verovatno ste primetili poslednjih meseci kako autore poput Kristofera Nolana „Openhajmer“ i Martina Skorsezea „Ubistvo pod cvetnim mesecom“ masovno brane pozivajući se na njihov minuli rad da bi dokazali tezu o njihovoj izuzetnosti. Slično je i sa Vendersom i Aki Kaurismakijem (čiji film „Opalo lišće“ nije došao na FAF). Protivim se tendencijama da se autori pretvaraju u božanstva i da se moramo klanjati pred svakim njihovim novim filmom. Često nalazeći opravdanje da ako nije bilo baš toliko izuzetno kako smo očekivali od njih, eto postoji neki razlog…
Najčešće ovo rade organizatori i filmski autoriteti jer proverena filmska imena pune sale i dovode publiku i na druga ostvarenja tokom festivala (generalno prisutna tendencija). Mnogo je svrsishodnije promovisati nova autorska imena kojih poslednjih godina ima sve više i koji osvajaju najveće nagrada na festivalima kao što su Berlin, Kan i Venecija. Naravno, to je daleko teži put da ubedite publiku da dođe na film, ali tako bar negujete filmski ukus i održavate kriterijume i nivo festivalske ponude.
Tako su precenjeni Vendersov „Savršeni dani“ i osrednji „Stari hrast“ Ken Louča ove godine na programu. Venders je uradio sasvim korektan poetski film o čistaču toaleta u Tokiju. U slobodno vreme Hirajama koji svakodnevno vredno obilazi toalete za čišćenje uživa u običnim stvarima i jednostavnom životu – čita knjige, sluša muziku. U prikazu filma stoji „jedno dirljivo, poetsko razmatranje o pronalaženju lepote u svakodnevnom svetu oko nas“. I zaista je tako. Jednostavan, bez velikih dramskih zapleta, odlične fotografije i korektne produkcije. Da je ovo kojim slučajem film nekog mladog, novog autora prošao bi nezapaženo kao još jedan mali film o „malom čoveku“ i prolaznosti života. Ovako je Vendersov potpis učinio da ga gledamo sa strahopoštovanjem i da se publika oduševljava s njim.
Stari majstor i večiti borac za prava radnika (inače meni izuzetno drag i uvažen reditelj) Ken Louč je u novom filmu „Stari hrast“ napravio iskorak i proširio oblast istraživanja na pridošle izbeglice iz Sirije na sever Engleske. Stari hrast je ime poslednjeg preostalog paba u mestu koje ljudi napuštaju zbog zatvaranja rudnika. Gazda paba se zbližava sa Sirijkom. Tema su odnosi između starosedeoca i izbeglica, njihovo inkorporiranje u zajednicu, odnosno prihvatanje od strane meštana.
Posle dva poslednja odlična filma „Izvinite što smo vas propustili“ (2019.) i „Ja, Daniel Blejk“ (2016.) ovo je stvaralački pad za Louča. Još uvek u dobroj radnoj kondiciji (u 87. godini) pribegao je stereotipima i temama migranata kao što su to uradili mnogi, Braća Darden sa „Tori i Lokita“, Kristian Munđiu „Magnetna rezonanca“… Svakako je ovo solidan i korektan film sa prepoznatljivim lokacijama i junacima koje smo viđali u njegovim prethodnim ostvarenjima. Ljubitelji Louča i dalje će ga voleti.
Od proverenih autora meni je izuzetan turski Nur Bilg Ćejlan (nije Džejlan neko Ćejlan, sa meko „Ć“ kao što Turci kažu „ćaj“ za čaj, a ne kažu „džaj“) sa filmom „O suvom bilju“. Njegovo najbolje ostvarenje do sada! Tri sata i 20 minuta preispitivanja sopstvenih odluka i života u malom mestu u Anadoliji, Samet, mladi nastavnik likovnog, sprovodi sa ljudima i kolegama iz najbliže okoline. Nastavnica Nuraj se pojavljuje kao izlaz iz njegovog depresivnog stanja. Film je prepun dijaloga uglavnom u eksterijerima, a kako Turci brzo pričaju jako je zahtevno pratiti ovo filozofsko štivo i morate biti odmorni i koncentrisani za gledanje. Verujte mi, isplati se, film je uzbudljiv i do kraja vas drži prikovane za sedišta.
Novo ostvarenje Jorgosa Lantimosa „Jadna stvorenja“ dobitnika Zlatnog lava u Veneciji nisam gledao ali tu nema promašaja, bar ne bi trebalo sa Emom Stoun i Vilijam Defoom u glavnim ulogama. Posle „Očnjaka“ „Jastoga“ „Ubistva svetog jelena“, „Miljenice“ Lantimos se pozabavio verzijom priče o Frankeštajnu. Ema Stoun glumi ženu koju je naučnik (Vilijam Defo) vratio u život koristeći dečji mozak.
Ako moram da izdvojim jednu evropsku kinematografiju za koju sam vezan onda je to rumunska. Većinu njihovih autora i filmova jednostavno ne propuštam i kreću se od dobrih, odličnih do sjajnih. Na moju veliku žalost ove godine Radu Jude (Baksuzni seks ili luda pornografija 2021, Aferim 2015, Svi u našoj porodici 2012.) je napravio veliki promašaj sa filmom „Ne očekujte previše od kraja sveta“. Skoro tri sata mlada devojka se vozi Bukureštom jureći za svojim poslovima vidno nezadovoljna uslovima rada i tempom koji joj nameću. Zapravo pokušava da snimi pripremu za kasting za naručeni video o bezbednosti na radu za jednu multinacionalnu kompaniju. Razvučen, ujednačenog ritma i hronološkim redom nanizanih scena mogao je u najboljem slučaju trajati sat vremena. Ništa od ponuđenog ne bi se izgubilo. Jednostavno, ne očekujte previše od filma.
U selekciji „Sirovo“ nalazi se odličan francuski film „Kraljevstvo životinja“ Thomas Cailley („Love at First Fight“ iz 2014.). U jednom delu Francuske (ne znamo gde tačno) dešavaju se genetske mutacije zbog kojih se ljudi postepeno pretvaraju u životinje. Mutacije su spore i donekle nepredvidive: jednoj osobi može da nikne perje, posmatrajući vremenom kako se njene ruke razvijaju u krila, dok drugoj rastu kandže na prstima, otpadaju nokti… neki se pretvaraju u zmije. Francois čini sve što može kako bi spasio svoju suprugu pogođenu tim misterioznim stanjem. I dok se mutirana stvorenja povlače u obližnju šumu, Francois sa svojim šesnaestogodišnjim sinom Emilom kreće na putovanje koje će ih u potpunosti promeniti.
I otac i sin samo pokušavaju da ostanu mirni, što nije lako kada je nešto slično apokalipsi krenulo da se dešava. Neizvesnost povećava neznanje o fenomenu koji se odvija: šta uzrokuje mutacije, da li je zarazno, kako se prenosi… Najstrašnija mogućnost je da se to isto desi bilo kome. Reditelj koncetriše narativ na dinamiku između oca i sina (Fransoa i Emila) više nego na opasnost od situacije koja ih okružuje.
Složena, metaforična priča govori o bliskoj budućnosti u kojoj je čovečanstvo zahvaćeno bolešću koja uzrokuje da slučajno odabrani ljudi mutiraju u groteskne kombinacije ljudi i životinja. Spojio je različite žanrove poput naučne fantastike, avanturističke drame i psihološkog trilera i nudi srceparajuću, smešnu priču sa neobičnom, ali snažnom vizijom. Uticaje možemo naći u filmu „Sirovo” (2016.) rediteljke Julie Ducournau, (Titane iz 2021. za koji je osvojila Zlatnu palmu u Kanu) u kojoj mlada žena postepeno otkriva da je kanibal. Uticaja ima i kod grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa u filmu „Jastog“ (2015.) gde ljudi koji ne uspeju da pronađu partnera mogu da izaberu koja bi životinja želeli da budu, ali u „Kraljevstvu životinja“ izbor životinje se vrši nasumično.
Preporučio bih i „Drugi Loran“ Claude Schmitz, belgijski čist žanrovski triler prikazan u Kanu u selekciji „Dani autora“. Gabrijel Loran je privatni detektiv. Nakon što njegova sestričina, Žad, zatraži od njega da istraži smrt njenog oca nastaju komplikacije. Koliko postoji Lorana? Zamršena priča, uzbudljiv film sa neočekivanim obrtima, vizuelno pomalo hladan, poseduje „cool“ pristup likovima kao što to radi Martin McDonagh „U Brižu“ (2008.) ili njegovo brat John McDonagh „The Guard“ (2011).
Za kraj, ako ste tinejdžer ili imate decu tinejdžere obavezno pogledajte „Kako se kresnuti“ britanske autorke Molly Manning Walker (o kome smo već pisali) pobednika selekcije „Izvestan pogled“ u Kanu i najboljeg filma Zagreb film festivala. Tri najbolje drugarice posle završene srednje škole, dok još čekaju ocene i rezultate zavšene godine planiraju najbolje letovanje ikada. Tara, odlična uloga, (McKenna-Bruce) i njene dve školske drugarice, Em (Enva Levis), inače crnkinja i najbolja učenica, i Skaj (Lara Peake), kako bi klinci to rekli glavna „kučka“ u društvu i najveća zavodnica su tim iz snova. Budućnost za Taru je neizvesna kako zbog rezultata ispita – da li će uspešno završiti razred, ona je i najmanje seksualno iskusna od njih tri – još uvek nevina sa 16 godina. Tinejdžerke stižu u grčko mesto zabave, gradić Malia na Kritu gde nema ničega osim barova i klubova za noćne izlaske. U očajničkoj potrazi da izgubi nevinost i istovremeno da se svi ludo zabave Tari, i devojčicama njenih godina, nedostaju prave reči da se izraze i da govore o svojim potrebama i iskustvima. Zato je ovaj film veoma značajan i pre svega poučan.
Bonus video: Domaći slikari rade na animiranom filmu „Seljaci“