0
Ja stanujem i gledam svoja posla, jednom rečju, živim svoj život najbolje što znam i umem. Posle svih godina koje su iza mene, najzad mi je sve potaman i zato sam odlično, optimistički na pitanje portala Nova.rs kako je i šta radi odgovara Ivana Dimić, dramaturg, književnica i prevodilac.
Rođena je 1957. u Beogradu. Po obrazovanju je diplomirani dramaturg. Bavi se pisanjem kratkih priča, drama, dramatizacija, TV scenarija, prevođenjem sa engleskog i francuskog jezika, kao i dramaturškim radom u beogradskim pozorištima. Član je Srpskog književnog društva i od 2005. ima status istaknutog umetnika. Obavljala funkcije pomoćnika ministra za kulturu, direktora Drame Narodnog pozorišta i direktora Ateljea 212. Dobitnica je Nagrade Tiba festivala za najbolji dramski tekst za “Zmajovine pangaloze”, Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi, Godišnje nagrade za predstave “Henri Šesti“ i “Ženski orkestar“, Nagrade “Pero Despota Stefana“.
Za roman “Arzamas” nagrađena je NIN-ovom nagradom. Po ovom delu je urađena predstava u režiji Ljiljane Todorović, koju izvode glumci Branka Petrić, Nela Mihailović i Milan Lane Gutović. Ovaj komad je 22. novembra na repertoaru Zvezdara teatra, a tri dana kasnije gostovaće na 37. Regionalnim pozorišnim susretima u Brčkom.
Izjavili ste da je za vas penzija sloboda? Šta je to što zaokuplja vašu pažnju?
– Dok sam radila, nisam mogla da raspolažem svojim vremenom. Zavisila sam od velikog broja ljudi i od raznih poslova i rokova. Penzija mi je omogućila da raspolažem svojim danom, da ga organizujem na način koji mi najviše odgovara i koji mi omogućuje da živim u izolaciji, da radim ono do čega mi je najviše stalo – da čitam, pišem, idem na pijac, negujem prijateljstva. Zato cenim posebnost i neponovljivost svakog trenutka. Sloboda i kvalitetna tišina mogu da vas izleče od vremena. Za vas tada počinje da postoji samo trenutak sadašnjosti i najzad razumete koliko je dragocen. Onda vam se prioriteti raspoređuju po novim kriterijumima, veoma pažljivo razabirate bitno od nebitnog i prestanete da traćite svoj život.
Pratite li događanja u kulturi?
– Pratim s izvesne daljine. Ne mogu da kažem da mi je svejedno. Teško mi je da gledam kako se sužava taj, za mene, najdragoceniji prostor stvarnosti. Ima izvesne morbidne analogije između stanja u kulturi danas i pluća napadnutih koronom. Smanjuje se mogućnost disanja.
Proveli ste radni vek u pozorišnom svetu. Kako biste najkraće moguće opisali čaroliju teatra?
– Pozorište, to je živi glumac i živi gledalac. Neponovljiv je doživljaj svaka pozorišna predstava. To je umetnost koja nestaje čim nastane. I svaki put iznova nastaje i nestaje. To je umetnost koja najviše zavisi od sadašnjosti i od trenutka. U razna vremena se mnogo govorilo o tome kako je pozorište u krizi. Uvek sam mislila da su to predrasude onih koji hoće da imaju kritičko mišljenje, a nemaju ni stručnog znanja, ni mašte. A danas je pozorište zaista ozbiljno ugroženo ovom kugom dvadeset prvog veka.
Kako ocenjujete našu književnu scenu?
– Nisam književni kritičar, tako da ne mogu da arbitriram u tako značajnoj i velikoj oblasti. Mogu samo da imam utiske i oni su separatni i lični. Ima pisaca i pesnika o kojim imam visoko mišljenje, ima dela kojima se divim i koja me istinski raduju.
Kako se vi branite od ove pošasti, da li je uopšte primećujete?
– Jedva da je registrujem. Naravno da nosim masku u džepu i da je stavim kad uđem u prodavnicu. Mislim da je to pitanje uviđavnosti prema drugim ljudima. Ali ne pratim pomno vesti o epidemiji. Ionako živim u izolaciji, tako da se moj dnevni ritam nije od korone značajno izmenio. Osim toga, ne volim da se plašim. Stara sam, nemam više vremena ni da žurim da umrem, ni da se plašim smrti.
Svojevremeno ste rekli da je najvažnije da se čovek sačuva od samosažaljenja? Koliko je to moguće u ovom vremenu punom iskušenja?
– Samosažaljenje je zaista najpogubnije za svakog čoveka. Niko i ništa ne može tako efikasno da vas razori kao samosažaljenje. To je najmalignije osećanje i čovek treba da ga se kloni. To ne zavisi ni od spoljnih okolnosti, ni od iskušenja, nego od lične volje, bistrog uma i koncentracije. Ja ne mogu da utičem na stvarnost koja me okružuje i nikad ne znam šta sve može da mi se dogodi. Ali zato mogu da utičem na svoje misli, jer njih ja proizvodim i za njih sam sigurno jedino ja odgovorna. Dakle, od mene zavisi da li ću sopstvenim mislima da trujem svoju dušu ili da je ozdravljujem.
Vi ste dramaturg, prevodilac, pisac. Da li spremate nešto novo na nekom od ovih polja?
– Svoju knjigu pišem već dugo, pa ću je, nadam se, završiti u dogledno vreme, a sad skoro sam prevela jedan tekst za pozorište, tačnije Atelje 212.
Šta trenutno čitate? Koje knjige biste nam preporučili za čitanje?
– Ja mnogo čitam oduvek, ali nisam sigurna koliko će vam to biti privlačno. Mogu da preporučim “Neispričane priče” Rajka Grlića. Vrlo lepe, lične priče jednog filmskog reditelja. Poslednje što sam pročitala je “Snovi o ružama i ognju” Ejvida Jonsona, ali to ste verovatno pročitali, to je stari roman. Paralelno sam čitala Žana Starobinskog “Kritički odnos” i “Žan Žak Ruso: Prozirnost i prepreka”, ali to su sve teorijske knjige koje ne verujem da će nekog interesovati. Od onih koje su skoro izašle, veoma je zanimljiva knjiga Mihaela Martensa “U požaru svetova” o Ivi Andriću, našem nobelovcu. U toj knizi ima nečeg veoma poučnog za naš srpski temperament. Naime, mi smo skloni da nekog ili dižemo u nebesa ili da ga potpuno diskvalifikujemo, a ova knjiga priča priču o živom čoveku sa manama, ali uviđa i svu njegovu veličinu i ogroman dar.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
