1
Ja kad slikam, ne mogu na pola, cela sam tu, skroz se dajem, a klinci dok su mali, i oni traže celog čoveka, i eto. Znaš ja sliku nosim po celom ateljeu, okrećem je, spustim na pod, gledam, okrenem, izvrnem, to je i fizički zahtevno, kaže za Nova.rs slikarka Svetlana Ninković.
Svetlana Ninkovic diplomirala je 2006. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na grafičkom odseku. Član je udruzenja „Likovni krug“. Izlagala je na 20 samostalnih i oko 30 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovala je na više likovnih kolonija i susreta.
To su zvanični podaci o Svetlaninom radu. Ja sam je upoznao pre šest ili sedam godina, pa smo počeli da se družimo, ja volim njene slike i ono što je najvažnije, mislim da je ona pošten čovek koji radi svoj posao. Razgovarali smo, evo ovako.
Kako si smislila da budeš slikarka? Odakle ti to?
– Nisam smislila. Uopšte nisam smislila, nisam znala. Ja sam se u stvari pripremala za gimnaziju, i kao dobro, krenula na časove književnosti i matematike i to me je davilo, matematika me je davila i ja kao umirem. A ja uopšte nisam umela da crtam, realno, u osnovnoj. One teme koje smo dobijali za crtanje bile su mi dosadne. Kako si proveo zimski raspust, pa kako si proveo letnji raspust, pa kao si proveo prolećni raspust… i ne znam, grudvanje i sankanje, plivanje na moru i to ti je to. I konačno u osmom razredu dobili smo takvu temu da smo mogli da budemo apstraktni. Mislim da je u pitanju bila neka jesen i ja sam tu tapkala sunđerima, pičila boje i imala sam nekoliko radova na tu temu, to su bile neke ludačke kombinacije boja, kao da si zaronio u lišće, opalo, i to su bile moje prve apstrakcije, krugovi od tih sunđera, sećam se, i ludlilo od boja. Moja mama se oduševila, i kad nam je u goste došao jedan profesor iz srednje umetničke, moja mama, znaš kakve su keve, vidite šta mi je dete nacrtalo i čovek kaže pa ona je baš talentovana, zašto ne ide u srednju umetničku. A mama kaže “ma ona se sprema za gimnaziju”, a meni teško s onom matematikom, patila sam se, bukvalno sam se patila i ja krenem na pripreme kod čoveka koji se time bavio i upišem srednju umetničku. Bila sam među prvih pet, eto. Znaš, kad sam čula da se ne polaže prijemni iz matematike, bila sam sigurna da hoću u srednju umetničku.
Ja sam u stvari naučila da crtam na tim pripremama.
U srednjoj?
– Posle osnovne, dok sam se spremala za srednju. Mrtva priroda, aktovi, svašta smo crtali a meni je bilo najvažnije da nema matematike na prijemnom. Lakše mi je bilo da naučim da crtam nego da računam. Mada ne bih imala hrabrosti ni da se spremam za prijemni da mi taj profesor nije rekao da sam talentovana.
A da li se sećaš kako je tačno glasila tema tada kad si istapkala tu jesen sunđerima?
– Ne sećam se. Znaš kako mi je krivo što se ne sećam.
Pa kažeš da ti je tema dala mogućnost da budeš apstraktna. Možda si ti sama sebi dala tu mogućnost.
– E možda sam ja sama sebi to otvorila. Možda tu ni jedan drugi crtež nije bio apstraktan, od mojih drugara iz razreda.
Nije bio stih iz neke pesme?
– Ne. Ne znam, ali odlično se sećam tog crteža. Taj jedan je presudio.
To je tempera na papiru?
– Da.
A odakle ti sunđer? Odakle ti ideja za sunđer?
– Pa u osnovnoj ti svašta seckaju i daju da se igraš. Lep mi je bio otisak sunđera. I moj sin sad, isto s nekim sunđerima tapka po papiru, nosi, seče… U stvari, ja mislim da ja ništa drugo nisam ni mogla da radim, osim ovoga što radim. Možda je to bila linija manjeg otpora, mada ja verujem u to da imam svoj put i da ne mogu mnogo da skrenem sa njega i to mi je fantastično i zato se ničega ni ne plašim.
A srednja umetnička gde?
– U Novom Sadu. Sve je u Novom Sadu. Posle srednje je bilo sasvim prirodno da upišem likovnu akademiju, mada je kao nemoguća misija upisati slikarstvo, primaju sedmoro ljudi a prijavi se dvesta. I odmah posle srednje sam išla malo na pripreme i izašla na prijemni i to je trajalo četiri dana i non stop crtaš, moraš da umeš da crtaš, ne možeš da se upišeš ako ne umeš da crtaš – i nisu me primili.
Stvarno?
– Da.
Uopšte to nisam očekivao. Mislio sam da si pokidala.
– Ne, nisu me primili, i kao dobro, ali ja se jako smorim. I onda sam godinu dana samo crtala i slikala i spremala se i upisala se. Mnogo sam bila srećna. Ali nisam imala samopouzanje.
Ali upala si među sedam?
– Jesam, ali godinu dana sam samo crtala, idem na pripreme i samo crtam, crtam, crtam…
A je l’ imaš te crteže sa tih priprema?
– Nemam, sve sam izgubila.
Izgubila?
– Pa ne znam gde su, možda sam ih bacila, ne znam. Neke sam podelila verovatno. To je sve ugalj na pak papiru. I tako, upišem likovnu akademiju. Ja nisam znala kako to funkcioniše, a to je ustaneš u osam i tamo si do sedam uveče. I po ceo dan si u tome. To mi je bilo predivno. Prolaziš kroz sve. Crtanje, slikanje, vajanje, dizajn, grafika… Ja sam diplomirala grafiku, ja sam grafičar (smeh). Mogu da štampam grafike (smeh).
A kakva ti je klasa bila?
– Moja kuma Sara, ona mi je sa klase, i samo sam se s njom družila. I još jedna drugarica mi je sa klase, Valentina Broštan. A za sve ostale nemam pojma gde su i šta rade, ni iz srednje ni sa akademije. Nije mi bilo srećno okruženje, nije mi smetalo, ali nisam se osećala kao da pripadam tu. Sve mi je nekako bilo mračno. Skoro svi oko mene su slikali braon, crveno, bez boja, kao da druge boje ne postoje. Možda sam zato bila tužna, nemam pojma. I na grafici, jedino su moje grafike bile šarene. Sve ostalo crno, braon, boja krvi, žućkasto…
A kako si prolazila kod profesora?
– Odlično, Imam sve desetke.
Stvarno?
– Da. Čak sam i iz anatomije imala deset, što je nemoguće, ali naučila sam i to.
Čekaj ti si pokidala akademiju?
– Pa ne znam, evo ne znam. Mislim da nije teško imati desetke na akademiji.
A jesu li svi imali desetke?
– Ne znam. Mislim da su svi bili okej s ocenama. Bilo je predmeta gde moraš da sedneš i učiš, ali malo. E, imala sam jednog kolegu koji je pao godinu, ali to moraš da se ne pojavljuješ da bi pao godinu.
Koliko je prošlo od kad si završila akademiju?
– Ne znam.
Je l’ prošlo deset godina?
– Ne znam. Više. Petnaest. Ja sam deset godina u Beogradu, znači, čekaj, čekaj, ne, prošlo je četrnaest godina od kako sam završila akademiju.
Dobro. I šta se onda dešava?
– Onda počinje malo frka, zato što sad ti treba da živiš od svoje umetnosti, što u Novom Sadu nije baš tako jednostavno, tad, u tom trenutku. Pritom, tada nije bilo Instagrama, nije uopšte bilo društvenih mreža, i sad ko će da kupi sliku nekog neafirmisanog umetnika? Meni je pomoglo što sam imala podršku porodice…iiiiiii… dogodi se prva izložba, vrlo brzo posle akademije, u Prometeju je bila izložba, i tu sam nešto kao malo i prodala, nešto se kao pročulo, i onda sam godinu dana pokušavala da dođem do ateljea na tvrđavi, tamo ima oko 90 ateljea ja mislim i tamo su top slikari, znaš, ako hoćeš da kupiš sliku ideš na Đavu.
Aha, to je super.
– I tu je lepo, tu se ti šetaš, tu su umetnici, sve matorci koji imaju jako lepe karijere iza sebe, razumeš, kad si na Đavi, ti si car. Onda ja kažem sebi, ja mnogo volim Đavu, to mi je čarobno, tu su mi kolege, i ja jako želim da imam atelje tu. To je bila još jedna nemoguća misija, ti tamo atelje ne možeš da kupiš, to ti grad dodeljuje, ali nikad nema slobodnih ateljea, i ovi što su tu neće da puste svakoga, moraš da se dokažeš prvo, da bi ti bio tu na toj tvrđavi, ti ateljei se kao prenose s kolena na kolena, nasleđuju se, otkud znam kako. I ništa ja tamo s njima, hop hop malo, izborim ti se ja za najmanji atelje na tvrđavi, otkud znam možda 20-30 kvadrata, ili manje…
Dobro, možeš da staneš i ti i štafelaj…
– Može, može, i ne može veliko platno što sam ja oduvek želela, ali nema veze, na tvrđavi sam.
Kako ne može veliko platno?
– Pa ne može, nije moglo, sećam se nije moglo dva sa tri, nije moglo ni dva sa dva. Jako je uzan bio taj atelje. Ali snalazila sam se ja, naslagala sam slike tu i bilo mi je super. Imala sam gore jedan prozor i kroz njega pogled na ceo Novi Sad i gledaš onaj most i reku i to je najlepše na svetu, i taj moj mali atelje je meni bio moje savršenstvo. Tu sam uživala i radila i onda polako, pa likovne kolonije, sve spontano i znaš, ja verujem da kad puno radiš da se to uvek nekako vrati, nekako ti kosmos uvek vrati, i kao radiš radiš, a imala sam i cilj, i onda sam samo pičila ka cilju, i onda je tu krenula mic po mic i prodaja.
Ti sve vreme radiš.
– Sve vreme. Uporna sam. Organizovala sam i likovne kolonije, ja biram umetnike, i to je bilo strava.
I u udruženju si nekom…
– Jesam. Likovni krug. To je sa tvrđave, to je ta ekipa. I tu je pitanje koliko si uključen, koliko hoćeš da se cimaš. Sam određuješ svoj nivo uključenosti, kao i u svemu. Znaš, posle akademije nemaš mnogo izbora, ili ćeš da radiš, da budeš sve, i menadžer, i slikar i šta god treba, moraš da radiš i da umeš da prodaš to što stvaraš, da predstaviš i prodaš svoju umetnost. Jer ti ako si super i sediš u ateljeu ili kod kuće, i ništa ne radiš da to neko vidi, džaba ti sve.
A kako si ti prodavala?
– Tada?
Tada, a i sada.
– Pa teško je išlo u početku, ne znam. Bila sam otvorena, ne postoji sad neki recept. Imaš jednu pa drugu izložbu, pa grupne izložbe, pa dolaze mediji, mene su zvali da pravim izložbe na raznim mestima, dosta sam izlagala, ja sam svake godine izlagala, ja imam valjda 15-20 samostalnih izložbi, moram da pogledam u katalogu. Stalno se nešto dešavalo, ali i ja sam stalno radila. E, i onda se dogodio Beograd, ali kad sam došla u Beograd ja nisam slikala četiri godine, bila sam dva puta trudna i posvetila sam se deci u tom periodu, nije bilo realno da slikam, nije mi se slikalo, u stvari. Poslednja izložda pre Beograda bila mi je u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, tad kad smo se Žare i ja upoznali, i onda ide ta pauza, i kad sam se popela u ovaj atelje u kome sad sedimo, i počela da radim opet, sve slike su mi bile grozne, kao neke brljotine, i gledam one slike od ranije i mislim se kako sam ja ovo sve naslikala. I onda me uhvatila frka a mene kad uhvati frka ja slikam, i slikala sam, slikala, slikala, i posle sedam meseci sam se vratila, sve je opet krenulo, sve je ličilo na mene, ali je bilo skroz drugačije.
A ovo što sad gledamo u ateljeu, to je znači poslednjih šest godina?
– Da. Au, dosta je prošlo.
A kad kažeš četiri godine ništa, to znači baš ništa, nisi uzela papir i olovku nešto da nacrtaš?
– Ništa ništa. Nisam mogla, nisam imala ni želju, bila sam preumorna. Nije mi se slikalo. Ja kad slikam, ne mogu na pola, cela sam tu, skroz se dajem, a klinci dok su mali, i oni traže celog čoveka, i eto. Znaš ja sliku nosim po celom ateljeu, okrećem je, spustim na pod, gledam, okrenem, izvrnem, to je i fizički zahtevno.
I sad, vidiš onu sliku tamo…
…to je prva slika koju sam naslikala posle te pauze i nema ko uđe u atelje a da ne pita za tu sliku. To je posle tih sedam meseci maltretiranja i onih bljak slika, nastala je ona, tu ima tako puno slojeva, nisam bila zadovoljna, stalno sam je preslikavala, i onda u jednom trenutku sam videlal da je gotova, i evo je.
Pa i ja sam te pitao za nju kad sam prvi put ušao.
– Jeste. I rekla sam ti da ta slika priča moju priču posle pauze, u njoj je sva muka kojom sam se vraćala slikanju, i sva radost.
Ti znaš da se ja ne razumem u slike.
– Znam, pa ne razumem se ni ja… (smeh). Meni je važno da mi slika priča neku priču, stojiš ispred nje i nećeš da se odvojiš, i ona ti priča a tebi prija da je gledaš, i zamisli kad ti još prija da živiš sa njom, kad ti prija da se budiš s njom, da ležeš sa njom, ona je tu. I znaš onda ljudi kad biraju moje slike, oni mi potvrđuju da je to dobro što ja radim, jer najbolje mi je što i njih usrećujem, kad sam ja već srećna dok slikam. Mnogo mi je lepo kad me ljudi kojima su kupili moje slike zovu i zahvaljuju mi, kažu mi koliko im je lepo što imaju tu sliku, to mi je najlepše. Ta slika je deo mene i on sad živi s njima. Ne kalkulišem kad slikam, ne lažem ništa, i nikad ne znam šta će da ispadne. Ja mnogo volim boje, i onda uđem u atelje, i gledam i kažem dobro, danas se osećam kao plava, i onda boja zove drugu boju, ona zove treću, znaš, kao da ne slikam ja. Nego boje same slikaju, tako se osećam. I onda kad u nekom trenutku, u toku slikanja, odem da operem četkice, ja se nekad ne prepoznam iz prve, mnogo se menjam dok slikam, tad sam najsrećnija ali mi se faca neverovatno menja. I znaš, super mi je to što vidim. Kao neki paralelni svet. Je l ti to zvuči čudno?
Ne, ne, nego samo ćutim jer sam mislio da ću morati ko zna šta da radim da bi mi rekla to što mi govoriš, a ti sama…
– Je l’ tebi tako kad pišeš?
Jeste, samo nisu boje nego reči.
– A znaš, nekad čujem da je lako to što radim, da je to lako uraditi, kad se baviš apstraktnom umetnošću, kao samo pobacaš boje. Ja se na to smejem i neću da se pecam na to. A s druge strane, možda je i lepo da ja šaljem poruku da je to lako. Tu nema za mene muke, ja se stvarno ne mučim dok slikam, a ne znam ni što bih, ne znam da li je recept za dobru sliku da se ti mučiš. Meni je to lako, ja ne znam ništa drugo da radim, možda sam ja to vežbala ceo život, odnosno 25 godina sam vežbala pa mi je lako, možda sam talentovana pa mi je lako, možda ja nemam pojma pa mi je lako, mislim zabole me… Ali ima slika koje dok sam radila, plakala sam, ridala sam, ali to je sve proces, i ja i u tome uživam i ne mislim da mi je teško, i ta patnja mi je u stvari lepa, i laka.
Da li moraš da se teraš da radiš?
– Ne teram se. Nekad se ne popnem u atelje pet dana, a nekad samo dođem i sedim i gledam i pijem kafu i rakiju, ali neću na silu da radim nikada, zato što neću tu energiju, neću. Pa i ti pišeš kad ti se piše.
Pišem i tada ali pišem i kad moram. Mene to moranje spasava. Drugačiji smo. Bog te pita koliko bih ja do sada napisao da pišem samo kad mi se piše. Meni se sve manje piše a sve više uživam u pisanju, to je valjda nelogično, ali je tako. Dobro, drugačiji smo.
Kako dolaziš do oblika? Znam da je ovo sad suludo laičko pitanje, ali kažeš boja zove boju, a ko zove oblike? Mislim, neki pokret rukom moraš da napraviš i nešto u toj ruci mora da bude što će da ostavi trag na platnu…
– (smeh) Ne znam. Samo osećaj. Samo osećaj kad gde šta i kako, a ako mi to ne prija oku samo uzmem belu premažem i krenem opet.
A reci mi kako to sve tačno ide, ti kupiš ovo platno, pa ga rastegneš…
– Jeste, e ne rastežem ga ja, rasteže ga Vanja iz Novog Sada (smeh), e ali ima sad ovo (pokazuje na veliku rolnu platna na podu ateljea), spremam izložbu, to će biti u prostoru bivšeg bioskopa Balkan, krajem aprila, početkom maja, to još treba da se dogovorimo, i trajaće minut i po…
Izložba od minut i po?
– Da. Trajaće minut i po, možda minut i dvadeset, i dalje to ne znam, i to ću sve da radim iz ove rolne, i to će posle da se zateže na ramove…
Hoćeš li još nešto da kažeš o toj izložbi?
– Neeeeee. Moram još da smislim neke stvari. Kako da se zove ta izložba? Ti mi reci. Ajde isključi malo to da pričamo o toj izložbi. Mislim, ja sam zadovoljna prethodnom izložbom ali hoću da idem dalje, u nešto novo. Neću da ljudi zaborave izložbu odmah kad izađu iz Žitomlina, ili već gde sam pravila izložbu, hoću da me uvek nešto lepo u sebi ponesu kući, hoću da me zauvek pitaju kad će nešto novo, kad će, kad će… E vidiš, sad i ja moram da radim, jer sam postavila cilj.
A kad ljudi kupuju neku tvoju sliku, je l traže da im pričaš o njoj? Znam ljude i znam da traže to od slikara, pa zato pitam.
– Nema priče o slici. Neću da pričam o slici, sve sam rekla dok sam slikala. Da sam htela da pričam, ne bih slikala. I ne želim da objasnim, jer je to nemoguće objasniti, to mora da se oseti, kao što sam ja osetila. I ja imam svoj doživljaj, a ti treba da imaš svoj doživljaj. Čak ni nazivom slike ne želim da utičem na tvoj doživljaj. I zato je to apstraktno, može da bude sve i može da bude ništa. Neću da utičem jer sve sam rekla, sve sam ispričala. I više od toga.
Znači nemaš uopšte situacije da neko hoće da kupi sliku i da te pita… Šta je ovo?
– Svako me pita – Šta je ovo?
I šta im kažeš?
– Ja im kažem – Šta ti vidiš tu? Oni uvek kažu – Mi se ne razumemo, ali nam se jako sviđa ali ništa ne razumemo. – Ja kažem – Niko ništa ne razume i svi sve razumemo. Jedino što je bitno je da li ti želiš da živiš sa tom slikom ili ne. I ti sad čitaš jedno, a možda ćeš za pet dana ili pet godina čitati nešto drugo. Zavisi kako se u tom trenutku osećaš i kako svetlo pada na sliku, i koju muziku slušaš, i šta ti se danas dogodilo, stalno se sve menja i to je to. Ti komuniciraš sa slikom. Ja sam vas samo tu spojila. To je dalje vaša priča, to je između tebe i slike. Preko mene. Nemam ja tu šta da objasnim. Ne mogu ni sebe sebi da objasnim, neću uopšte da ulazim u to. Ja sam u stanju da stojim ispred neke slike, koja nije moja, u galeriji ili muzeju, dva sata. Ne mogu da se pomerim, samo trepnem, i ona mi nešto priča i dok se to ne završi ja ne mrdam. I mi smo se site ispričale. Svašta mi je rekla, znaš šta mi je sve rekla. Otkrila mi je svašta što nisam znala o sebi. Tako da neću ništa nikom da govorim, ne. Ja bih rečima samo pokvarila sve. Ja mislim da nema greške, da to ne postoji. Ni u slikanju ni u životu. To su sve naši izbori zbog kojih nekad nešto ne ispadne onako kako smo očekivali, ali nije to greška, to smo mi.
Da, a kako praviš izbore?
– Pa slušaš sebe. Ja nekad krenem da slikam sliku horizontalno, pa je onda okrenem vertikalno i onda vidim da ona u stvari treba tako da stoji, pa nastavim tako da slikam, ali ne bih se toga setila od početka nema šanse, pa koliko je to ludo. Znači to nema veze sa mnom.
Tu može da se postavi pitanje ko si ti?
– Ko sam ja? To je osnovno pitanje. To je baš zajebancija ozbiljna.
I znaš, ima mnogo pametnijih ljudi nego što smo ti i ja, koji se muče ili se ne muče ali koji unapred tačno znaju šta hoće da urade i da time postignu, ali to nismo mi.
– Nismo. Ja ne volim uopšte plan da imam. Ja sad treba da idem da kupim pomorandže ali možda ih uopšte ne kupim, možda kupim sve što mi treba da napravim tiramisu, jer Žare se vraća sutra i voli tiramisu, i da možda s tim svim namirnicama ne dođem kući nego ću sutra da dođem kući. Tako isto i ovde, nemam plan, ništa ne znam.
Ali ti sve vreme, od osnovne škole, s tom pauzom za rađanje dece, radiš jedno te isto.
– Da, kao da treniram. Radim na sebi pa radim na platnu, pa na sebi pa na platnu, mislim, to mu dođe na isto.
Pa dobro, nije slikanje samo slikanje, slikanje je i rađanje dece.
– Moram da živim da bih slikala.
Moraš.
– Ja mislim da me nisu primili iz drugog puta na akademiju, ja bih pokušavala dok me ne prime. Ja neću da odustanem. Znaš, moji imaju štampariju i ja sam tamo imala siguran posao, ja sam to naučila, bavila sam se dizajnom i knjigovezanjem, sve sam naučila. Ja sam brate knjigovezac, ja to mogu odmah da radim. Radila sam to do pet ujutru, do pet ujutru, ali sad više to ne radim. Meni su moji omogućili da probam da budem slikarka, i ja sam uspela, i hvala im. Ali ja sam morala da se izjasnim da to hoću, i ja sam se izjasnila, i ja se i dalje se izjašnjavam.
Kad bi saznala da ćeš umreti za deset minuta – šta bi mislila o svom životu?
– Za deset minuta? Jao, pa to je skoro odmah. Dobro, ne bih ništa loše mislila o svom dosadašnjem životu, mislim, neke stvari su možda mogle bolje, ali ne, ne bih ništa menjala. Deset minuta? Ma joj, bilo bi mi žao, hoću da gledam decu kako rastu. Hoću da se smejem još. Eto.