Piše Ivan Mrđen: Uvek ima neko ko zna

Mog prijatelja Slobodana Stojanovića pozvao je pre nekoliko dana njegov kum, pa kaže “vozim neku bivšu glumicu po Bosni i Srbiji, možeš li da mi pomogneš da u Beogradu obiđe Muzej Jugoslovenske kinoteke”, a na pitanje o kome je reč stigao je iskren odgovor: “Nemam pojma, neka Ivet Mimije”.

Kum nije dugme, pa je morao da sasluša pravu Stojanovićevu tiradu: “Kako, bre, neka Ivet Mimije?! Znaš li ti da je ona imala glavnu ulogu u jednom od tri, po mom mišljenju, najbolja naučno-fantastična filma, “Vremenska mašina”, u kome se proslavio do tada nepoznati australijski glumac Rod Tejlor, da je početkom šezdesetih godina prošlog veka smatrana jednom od najlepših žena na svetu, ili makar u Holivudu, da ju je još kao klinku zapazio Elvis Prisli, da je…”

Ivet Mimije (Yvette Mimieux) igrala je, dok se početkom devedesetih nije povukla i posvetila biznisu, u još dvadesetak filmova i isto toliko televizijskih serija, ali nikad nije ponovila uspeh svog prvenca iz 1960. godine, snimljenog po romanu H. G. Welsa, u režiji Džoržda Pala. O tome je nešto govorila i u “brzom intervjuu”, objavljenom u 585. broju časopisa “Filmski svet”, čega se moj prijatelj Slobodan (poznatiji kao “Bobica”) ne samo setio, već se potrudio da ga pronađe, kupi i pokloni gošći iz Amerike. Dok je, of course, bio njen vodič kroz postavku muzeja u Uzun Mirkovoj, koji je, by the way, nedavno proglašen najboljim muzejom u Srbiji za 2020. godinu.

Da poseti ove krajeve danas 80-godišnja Ivet Mimije odlučila se kad je pročitala knjigu Rebeke Vest (1892-1983) o istoriji i kulturi Jugoslavije “Crno jagnje i sivi soko”, prvi put objavljenu u Njujorku 1941. godine. A onda sam se ja setio da se poslednji tekst legendarnog Stojana Cerovića (1949-2005) u nedeljniku “Vreme”, objavljen 30. decembra 2004. godine, odnosio upravo na pojavljivanje kompletne verzije te knjige (više od 800 strana, izdanje “Mono & Manana”), koja je u prethodnim izdanjima iz različitih razloga prilično skraćivana.

„Ne znam koliko je Rebeka Vest na Zapadu ozbiljno shvatana kao znalac istorije, ali ova knjiga je decenijama bila smatrana za najuticajniji priručnik i izvor znanja o Jugoslaviji, sve dok se početkom devedesetih za nas nisu zainteresovale velike televizije. To je bio trijumf nadmenog neznanja, površnosti, nezainteresovanosti i prezira, to jest svega onog što podrazumeva ’visoki profesionalizam’ zapadnih televizija kad odlaze van granica svoje civilizacije.

Rebeka Vest je pisala svoju knjigu s potpuno suprotnom namerom i željom da se obračuna sa zapadnim predrasudama o Balkanu i da preko primera Južnih Slovena pokaže čega se sve stidela, gadila i užasavala u Evropi onog doba. Polazeći na put pokušala je da objasni svom mužu da smo mi u Jugoslaviji mnogo bogatiji od ljudi na Zapadu, u svakom smislu osim onom najvidljivijem, materijalnom. S ovim bi se danas u Srbiji oduševljeno složili samo ekstremni rodoljubi koji ni sami nisu sigurni da li u to stvarno veruju ili samo vole da se teše i zavaravaju, onako kao u mitu o caru Lazaru i njegovom izboru carstva nebeskog. Ali, kako sticajem prilika već neko vreme Evropu gledam izbliza, to jest iznutra, moram da priznam da razumem šta je Rebeka imala na umu i da to nije bilo baš tako ekscentrično.“

Sigurno ja da sa ova dva Cerovićeva pasusa nisam uspeo da isključim “vremensku mašinu”, koju je “Bobica” aktivirao, čuvši da je Ivet Mimije u Beogradu, ali sam makar pokušao da objasnim naslov ovog komentara. Uvek ima neko ko nešto zna!