0
Kauter Ben Hanija nominovana je za Oskara za svoj dokumentarac o Gofrejn i Rahmi Čikoi, istražujući uznemirujuću istoriju radikalizacije i generacijske traume. Film je prikazan i na upravo završenom Festu.
Rahma i Gofrejn Čikoi izgledaju vrlo mlado na fotografijama prikazanim u dokumentarcu “Četiri ćerke”. Sve što je vidljivo od njih su njihova tinejdžerska lica, omotana crnim hidžabima. Imale su oko 15 i 16 godina kada su se ove mlade Tunižanke uključile u Islamsku državu (IS), koju mnoge svetske vlade kategorizuju kao terorističku grupu. Njihova sudbina, kako gledaocu prenosi rediteljka dokumentarca Kauter Ben Hanija, bila je „da ih proždere vuk“ – referenca na bajku „Crvenkapa“.
Film „Četiri ćerke“ donosi drugu nominaciju za Oskara tuniskoj filmskoj rediteljki Ben Hanija, ovog puta u kategoriji dokumentarnih filmova (prva je bila u kategoriji stranih filmova 2021. godine za dramu „Čovek koji je prodao svoju kožu“, o sirijskom izbeglici koji se prodaje za umetnost u zamenu za Šengen vizu).
U „Četiri ćerke“, priča o Gofrejn i Rahmi Čikoi, njihovim mlađim sestrama Ejom i Tajsirom, i njihovoj majci Olfi, ispričana je kroz sećanja na događaje koji su doveli do pridruživanja starijih sestara Islamskoj državi. Otkriva fascinantnu i uznemirujuću istoriju generacijske ženske traume, prožetu sa istorijom samog Tunisa.
Ben Hanija kaže da je bila zainteresovana za ono što bi moglo motivisati mladu ženu da se pridruži grupi poput Islamske države. „Navikli smo da muškarci to rade, i relativno je novo da su i žene uključene u terorizam. Mislim da sam želela da razumem zašto su mlade žene privučene ovome,“ kaže ona za „BBC Culture“. „Jedna od ideja koja mi je delovala veoma nelogično jeste da su Gofrejn i Rahma tražile slobodu. Htele su da se oslobode tlačenja njihove majke. Htele su da dokažu majci i ocu da su vredne. Dakle, za mene je fascinantno da shvatim da želja za slobodom i za drugim horizontom može da vas odvede tamo.“
Postoji mnogo fotografija mladih žena poput sestara Čikoi, koje su pobegle da se pridruže Islamskoj državi tokom vrhunca terorističkih akcija. Izveštaj iz 2018. godine sa King’s College London procenio je da je 4.761 žena iz inostranstva povezano sa aktivnostima IS-a u Iraku i Siriji između 2013. i 2018. godine.
Poput Ben Hanije, mediji su takođe zainteresovani za ideju ženskog teroriste – i oni koji se pridruže takvim grupama mogu biti isto tako surovo osuđeni kao i njihovi muški vršnjaci. Londonska tinejdžerka, Šamima Begum, koja se pridružila IS-u kao 15-godišnjakinja, nedavno je lišena britanskog državljanstva, iako su njeni advokati uložili žalbu na osnovu toga da ju je IS pripremio. „Imate naslove“, kaže Ben Hanija. „Ali šta je iza naslova? Za to vam treba vreme, i zato imate film.“
Ono što je zapamtljivo kod „Četiri ćerke“ je način na koji Ben Hanija pronalazi koren onoga zbog čega su sestre Čikoi donosile ove odluke. Pored toga što je zamolila majku devojčica, Olfu Hamruni, da učestvuje, i dve mlađe ćerke, rediteljka je zamolila dve glumice, Ičrak Matar i Nour Karoi, da igraju uloge Gofrejn i Rahme, i tunisko-egipatsku zvezdu Hend Sabri da igra Olfu kada bi sećanja mogla postati previše uznemirujuća za nju. Jedan tuniski glumac, Majd Mastura, igra sve muške likove, dramski model usvojen kako bi ženski likovi došli do izražaja.
Ben Hanija ističe da film nije dokudrama niti podseća na dokumentarac poput nominovanog za Oskara 2012. godine „Čin ubistva“ Džošue Openhajmera, koji je bivše vođe indonežanskog smrtonosnog odreda zamolio da rekonstruišu svoje zločine. „Iako imate glumce, glumački delovi su veoma mali u filmu i glumci glume kao stvarne ličnosti, deleći svoje misli i pitanja sa Olfom i njene dve ćerke. Možda ga možemo nazvati meta-dokumentarcem jer je to film o filmu koji se pravi o glumcima i stvarnim likovima“, sugeriše ona.
„Počela sam snimanje dokumentarca bez intervjuisanja aktera, ali sam brzo shvatila da to nije zanimljivo, treba mi više da prodrem dublje u ovu priču, pa sam pozajmila alate iz fikcije, iz filma uglavnom, da odem dalje i da prikažem ovu priču na bolji, dublji način. „Dovela sam glumce Olfi i za dve najmlađe ćerke, stvarnim likovima, kako bi oni mogli da usmere glumce da se sete svojih sećanja i šta se desilo. To je dijalog, vidite, između glumca i stvarnog lika. To je priča o prenosu, od majke do kćerke, prenosu nasilja, i ono što majka naziva ‘prokletstvom’.“
Ono što je očigledno iz filma je da je Olfa Hamruni pretrpela zlostavljanje kao mlada žena, prisećajući se da je kao tinejdžerka pokušavala da zaštiti sopstvenu majku i sestre od seksualnog nasilja, udarajući se. Kada se udala za oca svoje ćerke, seća se da je njena rođena sestra nagovarala mladoženju da se grubo ponaša prema Olfi kako bi se okončao brak. Ali Olfa je udarila mladoženju i tom krvlju zaprljala čaršave koje su trebale da označavaju da se dogodio seks. Kasnije bi Olfa, sada sama odgajajući svoje ćerke, postala nasilna sa svojim devojkama, iz straha da će one postati ono što se u filmu naziva „droljama“; kada je Gofrejn ofarbala kosu i obrijala noge, Olfa se seća da ju je tukla. Na kraju filma, Olfa govori Kauter Ben Haniji da je kao mačka, „koja iz straha za svoje bebe ih jede. Toliko sam se bojala za njih, nisam mogla da ih zaštitim. Nisam ih jela, ali sam ih izgubila“.
„Olfa ovaj generacijski ciklus u filmu naziva ‘prokletstvom'“, objašnjava Ben Hanija. „Dakle, ono kroz šta je prošla kao dete i tinejdžerka, uradila je potpuno isto svojim ćerkama. Ona je tokom filma shvatila šta se sa njom dešava i kako je ovo nasleđe traume uticalo i na njene ćerke. Ali ono što je sjajno u jednom trenutku glumci joj takođe kažu: „Svi mi ovo radimo. Prenosimo na svoje ćerke ono što smo nasledili od majki, a onda konačno dolazimo do generacije koja kaže, prestani. Ne želimo ovo više.“ Najstarije ćerke su imale veoma burnu reakciju i rekle su ne ovom ciklusu, a možda će dve najmlađe biti spasene. One su nada u ovom filmu.“
Možda je ono što je delimično motivisalo Gofrejn i Rahmu da prvo nose hidžab, a zatim nikab (koji su, prema filmu, retko korišćeni u javnosti pre Tuniske revolucije 2011), bilo da traže sigurnost sklanjajući se od svoje majke, ali kako su se dalje radikalizovale, Ben Hanija sugeriše da je to bio način na koji su potvrdili vlast nad njom. „Mislim da je ono što im je radikalizacija barem ponudila jeste da bi mogli da preokrenu dinamiku moći sa svojom majkom. One mogu da drže lekcije svojoj majci, mogu da drže lekcije ljudima koji im govore o njihovoj seksualnosti“, ističe ona.
„Mislim da je ono što je paradoksalno u ovoj priči da patrijarhat nisu svi muškarci koje igra Majd Mastura, već da je neko poput Olfe bio čuvar patrijarhata. Ona je vršila pritisak na svoje ćerke. Kao prelepe devojke, skoro da su morale da opovrgnu da će se pokvariti ili postati ‘kurve’, kako se to kaže u filmu. Kada imate ovu večnu optužbu, jer ste žene, morate naći način da se odbranite. “
Gofrejn i Rahma postale su poznate u Tunisu 2015. godine kada je postalo jasno da su se pridružile Islamskoj državi; Olfa se takođe pojavila na tunižanskoj televiziji rekavši da je upozorila vlasti da se njeni kćeri radikalizuju (čak je tražila da Rahmu zatvore kako bi je sprečili da pobegne). Kasnije su uhvaćene u Libiji, i 2023. su osuđene na 16 godina zatvora. Osam godina stara Fatma, kćerka Gofrejn, odrasta u libijskom zatvoru sa svojom majkom.
Ben Hanija kaže da se njen film i dalje prikazuje u bioskopima u Tunisu, gotovo šest meseci nakon izlaska. Međutim, dosadašnji planovi da dozvole sestrama da dođu i stanu pred sud u Tunisu, ili da dozvole Fatmi da napusti zatvor, nisu uspeli. Možda najpotresniji trenutak u „Četiri ćerke“, koji sažima istoriju porodične traume otkrivene dokumentarnim filmom, jeste kada je Eja Čikoi pitana šta bi rekla svojim sestrama ako bi ih ponovo videla.
„Neću dozvoliti da porodica koja vas je uništila uništi i mene“, kaže ona.
Bonus video: Kako je nastala Barbi i kome je namenjen novi film o kojem priča ceo svet?
