0
Karijera pevača Lemonheadsa bila je obeležena zavisnošću i glasinama o aferi sa Kortni Lav. Sada je čist i spreman da ponovo stvara.
Većina dece sanja da postanu pop zvezde, superheroji ili sportisti. Ali ne i Evan Dando. „Sve što sam želeo od svoje desete godine bilo je da postanem narkoman,” kaže Dando, pevač benda The Lemonheads iz devedesetih, koji je svoju dečju ambiciju ostvarivao sve do pre tri godine, kada se konačno očistio, piše „Telegraph“.
Otkako je prestao s heroinom, Dando je, inače poznat po svojoj neambicioznosti, sve vreme zauzet. Izvodi hitove Lemonheadsa na turneji, piše autobiografiju pod nazivom “Rumors of My Demise” i snima prvi album sa novim materijalom još od 2006. „Prekinuo sam sa svim,” kaže on. „Više ništa ne koristim, osim što povremeno pušim marihuanu. I počeo sam da pišem pesme stvarno. Bilo je ludo kako je sve počelo da izlazi. Album je gotov 90 odsto, zove se “Love Chant”, i već imam drugi album u demo verziji.”
To su uzbudljive vesti za fanove koji nisu dobili album sa Dandovim originalnim pesmama skoro dve decenije. Muzičar se takođe bavi slikarstvom – njegova prva izložba održana je u oktobru u galeriji “Meanwhile” u Londonu – delom iz zabave, ali uglavnom jer mu to pomaže da plati račune. „Stari roker mora nekako da živi,” sleže ramenima. Isti razlog navodi i za pisanje knjige, pošto je konačno dostigao slepu ulicu u svojoj dugogodišnjoj vezi sa samouništenjem. „Bilo je to kao skakanje sa litice,” kaže. „Ili da potonem ili da plivam. Bilo je jako rizično i bio sam stvarno uništen, ali nisam želeo da finansijski propadnem. Zato sam otišao kod izdavačke kuće “Simon & Schuster”. Koristim avans da kupim kuću u Brazilu.”
Još 1992. godine, Dando je imao svet pod nogama. Neverovatno zgodan, izuzetno talentovan i šarmantan, izdao je dva kultna pop-grunge albuma “It’s A Shame About Ray” i “Come On Feel the Lemonheads”, i pojavio se na naslovnim stranama bezbroj časopisa. Dando je bio jedna od najlepših zvezda američkog undergrounda koji je zajedno s Nirvanom izašao na mejnstrim scenu, a Kurta Kobejna je smatrao za prijatelja. „Svi su postali poznati, svi naši prijatelji,” kaže on. „Svirali smo sa bendovima kao što su Babes in Toyland, Screaming Trees, Mudhoney i svi su postali poznati. Bilo je ludo.”
Ali, Dando je uskoro počeo da se zabavlja više nego što je bilo zdravo. Nestajao bi godinama, a zatim bi se ponovo pojavio, izgledajući umorno i iscrpljeno, ponekad s novim albumom (kao što je sjajan solo album iz 2003. Baby I’m Bored), ali češće s obećanjem o albumu. Najgori trenutak došao je pre nekoliko godina, kada je Dando živeo u prikolici na ostrvu Martha’s Vineyard, trošeći 200 dolara dnevno na drogu. „Nekako sam to preživeo, radeći najgluplje sranje ikad sa drogom,” kaže on. „Moja tadašnja devojka ubrizgavala je heroin sebi u vrat, pa smo pokušavali da namestimo šal da joj pokrije tragove dok smo oboje bili ‘urađeni’. Knjiga govori mnogo o tom periodu.”
Iako je Dando čist, razgovor s njim je nepredvidiv. Rečenice se rastvaraju, šale postaju ozbiljne, iznenadne digresije postaju glavne teme. U jednom momentu govori o vezi između droga i sporta – „Sumnjam da bi bilo tenisa bez pečuraka. Razmisli o tome. Tenis je tako apstraktan, a tako stvaran. To su pečurke,” – a sledećeg trenutka daje uvid u neuspešno predstavljanje muzike u filmskim biografijama. „Što više ulaze u manir, to se više udaljavaju od istine,” filozofira.
To zapažanje je inspirisano filmom “Last Days” (Poslednji dani) Gusa Van Santa iz 2005, koji je fikcionalizovan prikaz poslednjih dana jednog rok zvezde koji izgleda i ponaša se kao Kurt Kobejn. To je bolno za Danda, o kojem su novine širile glasine da je imao aferu s Kurtovom suprugom Kortni Lav pre Kurtove predoziranosti koja je prethodila samoubistvu. Dando je uvek tvrdio da je Kortni širila glasine kako bi učinila Kobejna ljubomornim. Danas je u dobrim odnosima s njom i ne želi da se upušta u tu temu.
Dando je i dalje potresen Kobejnovom smrću. „Bio sam previše blizu toga i bilo mi je previše tužno,” kaže. „Sećam se razgovora o njemu i o tome šta će se desiti ako umre. Bilo je tako gadno. Ne znam da li je neko aktivno odgovoran, ali na pasivan način, tačno su znali šta se dešava. Želeli su da ga učine nesigurnim. Isto je bilo i sa Lemonheadsima. Želeli su da umrem. Bili smo krava muzara, i ljudi su želeli da umrem, kunem se Bogom, jer bi mogli da zarađuju više novca.”
The Lemonheads su osnovani 1986. godine, a činili su ih Dando i njegovi prijatelji iz privatne škole u Bostonu. Nakon tri albuma, potpisali su za „Atlantic“ i ostvarili proboj s albumom „It’s A Shame About Ray“ (1992), jednim od najboljih albuma tog plodnog perioda. Dalji uspeh usledio je s „Come On Feel the Lemonheads“ (1993), koji je uključivao singl „Big Gay Heart“, koji je Dando napisao s Tomom Morganom.
„Napisali smo tu pesmu na salvete dok smo bili na spidu,” kaže Dando. „Bili smo u jednoj kući u Ostinu koju smo zvali Velika gej kuća jer su na zidovima bile homoerotične slike. Počela je kao šala, kao i mnoge dobre, ozbiljne pesme. Bila je hrabra, međutim, nisam dobio dovoljno priznanja za to. Moj tata je postao čudan zbog toga i skinuo sve moje zlatne ploče sa zida… Pa, to se desilo mnogo kasnije, a nikada nismo imali dobar odnos ionako.”
Dugo pre nego što je postao poznat, Dando je bio opsednut drogama. Za Danda, to nije bilo toliko zbog hedonizma ili samouništenja, koliko zbog privlačnosti zabranjenog. „Ne bih to radio da je bilo legalno,” kaže. „To stvara ceo taj tajni svet. Da nije ilegalno, ne bi imalo istu privlačnost. Našao sam srodne duše kroz drogu, zato sam napisao „My Drug Buddy“. Ne kajem se ni za šta. Igrao sam se sa sranjima koja su bila pomalo zastrašujuća, ali bar nisam bio u sekti. To stvarno uništava dušu.”
Kultovi su još jedna od Dandovih omiljenih tema. Nekoliko ih je postojalo u Bostonu dok je odrastao, i piše o njima u svojoj autobiografiji. „Oduvek sam želeo da budem pisac. Nisam baš želeo da budem u bendu. Pisanje je prelepo. Zabavno je pisati o tome koliko je nešto lepo ili koliko je nešto zbunjujuće. Samo treba da završim ovu knjigu. To je kao da se vraćam u srednju školu, samo mnogo gore jer je nekada bilo potrebno tri dana da se napiše rad na četiri strane, a sada su potrebne dve godine da napišem 300 stranica. To je neka odrasla bol, prijatelju.”
Dando se sredio uz pomoć Antonije, koju poznaje još od devedesetih. Njihovo prvo upoznavanje je klasičan Dando. „Prvi put smo se sreli u Brazilu ‘94. jer je momak njene mame bio najbolji diler kokaina,” kaže on. „Antonija je bila uporna. Spasila mi je život. Mogu da budem izopačen. Imam izopačenu crtu, ali ona me spasila. Ima troje dece, pa sada imam porodicu. Oni su odrasli, ali i dalje im trebaju razne stvari, a ja sam jedan od ljudi od kojih ih dobijaju.”
„Imam svoju knjigu, imam svoje slike i planiramo bebu, tako da nemam nikakvih kajanja u životu. Ne osećam da je išta moglo biti drugačije. Dugo nisam želeo ništa da radim, nisam čak ni želeo da upoznajem devojke, što mi je inače prirodno stanje. Ali sada sam se vratio“, kaže Dando za za britanski „Telegraph“.
Bonus video: Gile iz Električnog Ograzma: Kad mogu Bob Dilan i Pol Makartni na turneju možemo i mi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
