INTERVJU Veljko Vučković: Filmovi o korupciji, paranoji i teorijama zavere kao večna inspiracija

Veljko Vučković je aktuelni dobitnik Nagrade za crtež koju dodeljuje Fondacija Vladimir Veličković, a u galeriji „Drina“ može da se vidi njegova nova izložba „Wheels that Never Spin“.

Čini mi se nemogućim razgovarati o tvojim slikama, a ne početi od filmova. Koliko si veliki filmski fanatik na skali od 1 do 10? I malo konkretnije: Koji su to filmovi koji su najviše uticali na tvoju estetiku i pogled na svet i zašto baš oni?

Rekao bih da je taj broj na skali poprilično visok, naročito ako uzmem u obzir činjenicu da sve više vremena provodim istražujući kinematografska ostvarenja poput onih, čije sam vizuelne predstave koristio kao predloške za slike predstavljene na izložbi u Galeriji „Drina“. Jedan od razloga za to je i potraga za dodatnim materijalom koji će poslužiti kao polazna osnova za predstojeće radove. Oni će biti sadržajno i vizuelno nešto drugačiji. Na ovoj izložbi, čija je kustoskinja Nataša Radojević, a za koju je dodatan esej napisao internacionalno poznati kustos nigerijskog porekla Azu Nwagbogu, prikazani su radovi nastali na osnovu tri filmska ostvarenja, dok će taj broj za buduću seriju slika biti daleko veći, a sve sa ciljem pronalaska što intrigantnijih tematskih i vizuelnih predstava.

Izloženi radovi nastali su po zamrznutim kadrovima čiji su izvori pretežno politički filmovi nastali na prelasku iz '60-ih u '70-e godine prošlog veka – Investigation of a Citizen Above Suspicion (1970) režisera Elija Petrija, kao i dva filma Koste-Gavrasa – Z (1969) i Stanje opsade (1972). U pitanju su ostvarenja čije su teme korupcija, odnos beskonačne moći i običnog građanina, slabost društva nasuprot neetičkih postupaka nekih državnih organizacija koje postaju izdignute iznad zakona, zakonskih odredbi i pravila, otmica, ubistava, kritika globalnog kapitalizma i sl.

Činjenica da sam pomenute filmove koristio kao početne tačke, ne znači da su isključivo oni najodgovorniji za izraz mog trenutnog opusa. Sticajem okolnosti, sa ovim filmovima upoznao sam se mnogo ranije – čak i pre upisa fakulteta. Pre bih rekao da me je istraživanje celokupne kulture jednog vremena navelo na njih, što je zatim bio samo jedan korak u stvaranju dobrog ukusa i umetničkog senzibiliteta. Nasuprot tehničkim sposobnostima, neophodno je da imamo i kvalitetno duhovno nadahnuće. U tom smislu, ukoliko to uzmemo u obzir zajedno sa pojedinim umetničkim uticajima, oslanjanje na ove filmove kao vizuelne uzore delovalo je potpuno prirodno, odnosno sâm proces slikanja kadrova  koje se u njima pojavljuju, bio je samo jedan način promišljanja o istim.

Iako filmovi nisu jedini kulturološki uzori koji su presudno uticali na formiranje mog stvaralaštva, ukoliko bih odlučio da neke naročito istaknem, to bi bili politički trileri kao što su kontroverzni Illustrious Corpses (1976) Frančeska Rosija i I as in Icarus (1979) Anrija Verneja, prožeti teorijama zavere i paranojom. Rekao bih da su to ostvarenja  na osnovu kojih je, iz izmaglice, počelo da se kristalizuje ono što prethodno nije bilo potpuno vidljivo, barem meni. Ali uticaj filma samo je jedan od činioca koji utiču na naš pogled na svet i kojima radimo na sopstvenom formiranju.

Već prvi pogled na tvoje slike otkriva da je reč mahom o filmovima starim i po 50 i više godina. Na slikama vidimo muškarce u sivim odelima i mantilima, vintidž kola i stare putničke avione. Postoji li nešto u kasnim '60-im i ranim '70-im što te posebno fascinira?

Mislim da sam na ovo pitanje već delimično odgovorio. Radeći na ovoj seriji slika, predvideo sam da ih povezuje više stavki – tipični „filmski“ formati, preuzeti vizuelni predlošci, monohromni kolorit, pa sâmim tim i sadržaj filmova na osnovu kojih su nastale, kao i godine nastanka istih.

Filmovi tokom čitavih '70-ih su najednom postali tamniji i realističniji nego ranije, kada se u filmu preterivalo sa „režiranim“, lažnim i neverodostojnim prikazima. Režiseri koji su stvarali u ovo doba su više bili zainteresovani za realnost i autentičnost, a ono što danas nazivamo pokretom Novi Holivud upravo je uticalo na ove stvaraoce. Međutim, tačno je i da je u naginjanju ka mračnijoj atmosferi doprineo i pustošeći učinak drugih faktora tog vremena – društvenog, sociološkog, političkog i ekonomskog. Pored toga, ostvarenja iz ovog perioda privukla su me i vizuelno – poseduju fascinirajući kolorit koji je zagasit, a fotografski gledano, prikaz često „zrnast“, što je moglo da proistekne ili iz korišćenja filtera ili, jednostavno – niskog budžeta.

Politički atentati, korupcija, zavere, anarhističke ili desničarske terorističke organizacije glavne su teme nekih od ovih filmova. Kako neko ko je rođen 1994. godine tumači ove događaje iz davne i možda čak zaboravljene prošlosti? Gde ti vidiš vezu ovih događaja sa današnjim vremenom?

Sa jedne strane, činjenica je da filmovi koje sam naveo kao umetnička dostignuća nikada neće izgubiti na svom značaju. Sa druge strane, njihove teme i poruke u proteklim decenijama ne samo da nisu izgubile na aktuelnosti – naprotiv, danas se jedino promenio kulturološki, politički i vizuelni kontekst. U tom smislu, mislim da ovi filmovi ni dan-danas, za savremeno društvo a pogotovo za mene, ne gube na relevantnosti. Koliko god očigledno to sada zvučalo, to poimanje mi je bilo intrigantno kada sam pri kraju osnovnih studija naslikao neke od prvih slika iz ovog ciklusa i kada sam odlučio da se uhvatim u koštac sa čitavom problematikom.

Već je mnogo puta citirano da u savremenoj umetničkoj praksi već odavno nije reč o „stvaranju nečega ni iz čega“, pre transponovanje nečega što već postoji – materijala koji je gotov – fotografisan, nacrtan, snimljen itd. To je postao potpuno svakidašnji umetnički čin, onaj o kojem se ne razmišlja previše. Jedna od mojih zamisli pri radu na ovim slikama bilo je citiranje prošlosti, sa ciljem aktualizovanja današnjice i lične transpozicije istorijskih činjenica. Takođe, kod ovih radova nikada nije bilo u pitanju strogo pridržavanje i transponovanje filmskog isečka na platno. Ono na šta stavljam akcenat na ovim slikama su otvorenost, ambivalentnost i višeznačnost − radnje filmova se u određenoj meri održavaju, ali to ne mora biti, niti je, jedno jedino njihovo značenje.

Postoje li noviji filmovi koji te inspirišu na sličan način? Možda umesto Kosta-Gavrasa njegov sin Roman, koji se veoma efektno bavio, između ostalog, i temom imigranata u Evropi?

U skorije vreme, nisam stizao nešto novije da istražim, s obzirom da sam bio preokupiran radom na slikama i crtežima predstavljenim na ovoj i drugim izložbama. Osim toga, bavio sam se doktorskim studijama, koje sam završio prošle godine. Svakako ću pažljivije pogledati filmove Romana Gavrasa, jer znam da poseduju jaku poruku i izuzetnu vizuelnu poetiku.

Da se nadovežem... Tema mog doktorsko-umetničkog projekta upravo glasi: Nakon originala – slika između reprodukcije i vlastitosti. Kao što sam pomenuo, prisvajanje postojećih vizuelnih obrazaca već je dugo svojstveno savremenoj umetničkoj praksi. Reprodukcija je postala suštinski element kojim se umetnik služi, otvarajući time pitanje da li je danas, kada smo zasuti obiljem svakovrsnih vizuelnih informacija, uopšte moguće napraviti originalno umetničko delo? Baš zato, pojedini autori, manje ili više svesno, odabiraju nadogradnju na postojeće vizuelne obrasce. Postoji više skorašnjih slučajeva, gde su umetnici završavali na sudu nakon korišćenja tuđeg rada kao polazne tačke za sopstveni. U tom smislu, treba da budemo oprezni.

Izgradio si stil koji je, rekao bih, trenutno prepoznatljiv. Kako si izgradio svoj stil, postoji li neki "trik"?

Odluka da počnem da slikam i crtam na ovaj način došla je spontano. Interesovalo me je da li bih u tehničkom smislu mogao da ostvarim nešto što sam zamislio. Bilo mi je potrebno nekoliko godina da usavršim slikarski postupak uljanim bojama i njemu adekvatan crtež grafitom kako bih došao do trenutnog nivoa, ali naravno da ima još prostora za dalji napredak.

Svaka od izloženih slika naslikana je radom u više navrata, iako je najveći deo svake od nje urađen tehnikom „mokro na mokro“. Dakle, da bi „sfumatni“ slikarski postupak bio što bolji, važno je da je sloj boje dovoljno svež da se njim manipuliše, a mera u kojoj to radim, opet, zavisi od predloška. To je način da se postignu veoma blagi prelazi i utisak mekoće. Tome svemu treba prilagoditi i tip uljanog medijuma koji koristim, a zatim sve to u odnosu na procenat ulja u samoj tubi boje, koji zna da varira. Sve u svemu, u prvoj fazi slikanja, koja traži višesatni kontinuirani rad, potrebno je biti brz i usredsređen. Slikarski pribor u ovoj fazi nije presudan, osim što su za postizanje mekoće i „zamagljivanje“ potrebne kvalitetne i izrazito mekane četke. Za nekoliko dana, kada se naslikana površina osuši u toj meri da se boja ne otire, vraćam se slici – onda pojedini delovi mogu da se dorađuju, po potrebi i u više navrata.

Kakav je tvoj utisak "iznutra": Koliko je jaka nova srpska likovna scena? Imaš li novog domaćeg autora ili autorku za koje šira javnost nije čula, a trebalo bi?

Mislim da bi se mnogi složili da je likovna scena u poslednjih nekoliko godina u ekspanziji i da je dobro što je mlađoj generaciji prilika pružena da se predstave kako u renomiranim galerijama, tako i u novim, alternativnim izlagačkim prostorima.

Čini mi se da je široj publici život mladih umetnika u Srbiji prilična misterija. Koliko ti slika, recimo, moraš da prodaš godišnje da bi od slikarstva mogao da živiš?

Pre svega, mislim da je opstanak u svetu umetnosti skoro svuda težak, a ne samo u našoj zemlji koja, razume se, ipak ima velike sistemske probleme. Međutim, siguran sam da je jedini način da se nešto iole promeni isključivo kroz usredsređen, kontinuiran i višegodišnji rad, disciplinu i istrajnost. Čini se da nedovoljno ljudi shvata da je umetnost posao u pravom smislu te reči, kao i svaki drugi, i da shodno tome zahteva svakodnevno bavljenje istim. Uslov za bilo kakvo postignuće je zadovoljavajuća produkcija, a koja direktno proističe iz onog što sam prethodno naveo.

Što se tiče prodaje radova, na to ne bih mogao da dam precizan odgovor jer prodaja zavisi od mnogo faktora. Ipak, zadovoljan sam činjenicom da se stvari u mojoj karijeri postepeno razvijaju, a da radovi postaju sve više prepoznatljivi. U ovom poslu je najbitnija simbioza između umetnika i kustosa odnosno galeriste, s obzirom na to da su ciljevi uvek dugoročni.

Dobitnik si nagrade koju dodeljuje Fondacija Vladimir Veličković. Da li je to veći bust ili opterećenje za tebe?

Naravno da mi nagrada za crtež koju dodeljuje „Fondacija Vladimir Veličković“ puno znači. Drago mi je što je, pored nagrada za slikarstvo koje sam dobio,  i kvalitet mojih crteža prepoznat. Mislim da je od naročitog značaja da ovaj konkurs još uvek postoji, ne samo zbog medijske i finansijske podrške umetnicima mlađe generacije i potvrde da su na dobrom putu, već i zato što su kroz ovu Fondaciju delo i ličnost Vladimira Veličković i dalje prisutni.

Koje te teme trenutno okupiraju dok stvaraš? Kada nove slike možemo videti na nekoj novoj izložbi?

Dok slikam i crtam ne razmišljam mnogo. Pokušavam da budem fokusiran na rad, iz razloga koje sam već pomenuo. Takođe, izbegavam da radim više stvari u isto vreme. Više mi odgovara da vežem nekoliko sati kontinuiranog i produktivnog rada. Sâmim tim će i krajnji ishod biti kvalitetniji.

Nagrada za crtež „Fondacije Vladimir Veličković“ podrazumeva izložbu dobitnika i pohvaljenih u Galeriji „Haos“ u Beogradu krajem godine, što će biti povod da se vide i moji crteži. Što se tiče samostalnih izložbi slika, planiram da napravim manju pauzu. Sa druge strane, proisteklo iz pozitivnog iskustva sa izložbom u Galeriji „Drina“ i dobrom saradnjom sa kustoskinjom Natašom Radojević, krajem septembra ću se predstaviti na renomiranoj izložbi u Firenci, dok ću, uz kolege iz Srbije i inostranstva, početkom oktobra izložiti nekoliko slika na jednom umetničkom sajmu u Londonu.

Biografija Veljka Vučkovića

Rođen 1994. godine u Gornjem Milanovcu. Završio master studije primenjenog slikarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Nikole Božovića. Na istom fakultetu je završio doktorske studije, gde je radio kao saradnik u nastavi u periodu od 2019. do 2024. godine. Učestvovao na 120 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu i 17 puta izlagao samostalno. Dobitnik Nagrade za crtež koju dodeljuje Fondacija Vladimir Veličković, nagrade Momčilo Moma Marković za najbolji crtež malog formata, treće nagrade Niš Art Fondacije i pohvale žirija na 14. Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu.