2
Zbunjujuća istina je da su ljudi koji su počinili strašne zločine u Drugom svetskom ratu, imali najnormalniji život nakon toga. Dakle, nije problem reintegrisati ih u društvo, problem je suočiti ih sa onim što su učinili, kaže za Nova.rs čuveni pisac „Čitača“.
Jedna od najvećih književnih zvezda koja je posetila naš glavni grad poslednjih godina, je bez sumnje i nemački pisac i pravnik Bernhard Šlink (Grosdornberg, 1948), autor čuvenog bestselera “Čitač”. On je u subotu 17. juna bio gost 15. Krokodil festivala, gde je ispred Muzeja Jugoslavija pola sata pričao o svojim knjigama, ali i o raznim drugim temama.
– Bilo mi je izuzetno prijatno. Lepo je videti da je mnogo ljudi zainteresovano, posebno mi je bilo zadovoljstvo da se družim sa čitaocima i potpisujem svoje knjige – kaže zadovoljno Bernard Šlink u intervjuu za Nova.rs.
Šlink je, pre svog subotnjeg nastupa, želeo da oseti atmosferu beogradskog protesta protiv nasilja, i kako nam je rekao, jako mu se dopalo.
– Bio sam impresioniran, ne samo velikim brojem ljudi, već time da su tu bili mladi, stari, porodice, parovi, ljudi koji su došli sami… Slobodni ljudi koji su izašli na ulicu da protestuju protiv nasilja, i koji žele transparentnost i istinu. Srećan sam što sam bio deo toga – priča nam slavni pisac.
Šlink je poslednji put bio u Beogradu 1964. kada je bio student na raspustu, i ovde stigao vozom iz Minhena, a zatim je stopirao do Mediterana. Nije bilo puno puteva, kako kaže, tako da stopiranje nije bilo lako. Seljaci su ga prevozili iz jednog sela do drugog, i bio je iznenađen da samo 20 godina nakon rata, nije imao nikakav problem zato što je Nemac.
Čuvena vaša knjiga “Čitač” se između ostalog bavi sudbinom žene koja pokušava da živi novi život nakon što je bila čuvar u nacističkom logoru. S druge strane, sada su počeli da se vraćaju iz zatvora neki ljudi koji su činili ratne zločine u poslednjim jugoslovenskim ratovima tokom 90-ih godina. Postavlja se pitanje kako integrisati te ljude ponovo u društvo?
– Zbunjujuća istina je da su ti ljudi koji su počinili strašne zločine u Drugom svetskom ratu, imali najnormalniji život posle rata. Dakle, nije problem reintegrisati ih u društvo. Njihova integracija u društvo uopšte nije tema, jer su oni pre bili divne komšije, dobri očevi i brižni muževi, i to bi trebalo da budu i posle. Mislim da problem nije njihova integracija pre ili posle. Problem je suočiti ih sa onim što su učinili.
Da li ste kao pravnik imali nekog iskustva u tom smislu tokom vaše karijere?
– Ne u mojoj pravničkoj karijeri. Moje polje su bili Ustavno i Evropsko pravo i Filozofija prava. Nisam bio profesor Krivičnog prava. Ali to jeste priča moje generacije. Jedan za drugim moji drugovi saznavali su da je otac koga su voleli ili ujak koji je bio taj duhovit momak koga je uvek bilo tako lepo imati u blizini, ili učitelj ili profesor, uradili nešto strašno u Trećem Rajhu. I onda pitanje kako se nositi sa tim. I s jedne strane, čovek se šokira i misliš da je to neoprostivo, ali ipak, taj neko ko je počinio zločine je bio fin otac ili sjajan profesor. Dakle, ovo iskustvo ima dva lica, i to je nešto što sam tada video.
Kada je završen Drugi svetski rat, Bitlsi su već početkom 60-ih svirali u Hamburgu. Kao da su se stvari vrlo brzo sredile, bilo je jasno ko je žrtva, a ko zločinac. Jugolovenski ratovi su gotovi pre skoro 30 godina završeni, ali deluje ponekad da su završeni juče, ima mnogo otvorenih rana. Kako to komentarišete?
– Iskreno, ne znam puno o tome šta se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji. U Nemačkoj se 25 godina izbegavalo da se govori o prošlosti. A onda se sve vratilo. I prvo sam pomislio, oh, to je bio prinudni zaborav jer je bilo previše bolno. Onda sam doživeo SAD posle rata u Vijetnamu i Nemačku posle ujedinjenja, i shvatio sam da posle katastrofe, takve katastrofe, ljudi samo žele da gledaju napred. Ne žele da se osvrću. I potrebno je da prođe skoro jedna generacija pre nego što ljudi zaista mogu da se nose sa onim što se dogodilo. To je ono što ja pitam. Da li je to kod vas uvek bila otvorena rana ili sada shvatate kakva je to otvorena rana sa kojom se nikada niste bavili?
Rekli ste jednom da ste srećni što ste imali tako veliki uspeh sa jednim romanom, i da ne treba očekivati da se to ponavlja sa drugim knjigama. Šta je to najlepše što vam je slava donela?
– Pa jedna stvar je, a to je lepo, „Čitač“ je preveden na nekih 55 jezika i to me je učinilo da se svuda osećam kao kod kuće. Gde god bih došao ljudi bi rekli: „Oh, pročitao sam „Čitača“. I odmah bismo počeli da razgovaramo, i to je ono u čemu sam uživao. Takođe, to mi je donelo novac (smeh). Sada živim na liniji između SAD i Nemačke i ne moram da putujem avionom kao ranije ekonomskom klasom, već biznis klasom, što je lepo, takođe.
Kako je došlo do toga da živite na relaciji Amerika – Nemačka?
– Bio sam pozvan da predajem u SAD i tako sam predavao u Njujorku i tu sam upoznao svoju partnerku koja je Amerikanka. Ona ne može da se preseli u Nemačku, a pošto sam ja profesor emeritus imam veću slobodu da češće idem tamo. Imam svoj problem sa Amerikom, to je da ona nije više ono što je bila.
Koja je poslednja zaista sjajna knjiga koju ste pročitali?
– Ponovo sam pročitao „Anu Karenjinu“ i shvatio sam da je kraj loš. Izgleda da Tolstoj više nije uživao u knjizi dok je pisao poslednji deo. Do trenutka kada se Ana ubije, to je neverovatno dobra knjiga, neverovatno.
Pisac Filip Rot je citirao Česlava Miloša koji je jednom rekao: „Kada se rodi pisac u porodici, porodica je nastradala“. Mislite li da u tome ima istine?
– Verovatno je to rekao jer je on puno pisao o svojoj porodici, mnogi su bili povređeni i uvređeni. Naravno, moja majka, otac i brat našli su put da uđu u moje priče, ali nikada tako da sam direktno identifikovao bilo koga.
Bonus video: Milena Berić – festival Krokodil