0
Možda je još uvek rano govoriti koji je najbolji film na ovogodišnjem FAF-u ("Aftersun"?), ali sa sigurnošću već od drugog dana titulu "najgoreg" može da ponese novi film Daneta Komljena. Čak i ako uzmemo u obzir da na festivalu "autorskog" filma možemo da očekujemo sve i svašta, "Afterwater" je toliko "autorski" da ga je možda bolje braniti kao "eksperimentalni" i ostaviti mu mesto na nekom takvom okupljalištu sličnih ostvarenja ("koja pomeraju granice").
FAF28: AFTERWATER (2022, r. Dane Komljen)
Radnje nema. Ovo je filmski esej koji ono malo glumaca tretira kao ono malo buba ili rastinja koje promiču ispred kamere, kao monolitni deo jednog sveta u nestajanju. Negde na početku filma reći će nam se (audio je isključivo prisutan kroz naraciju) da jezera nastaju burno i iznenada, a potom „umiru“ vekovima. Nešto kasnije saznaćemo da je u nekom mestu (u Portugalu) ceo jedan grad završio na dnu jezera i da jedan dan u godini možemo da čujemo kako zvone zvona na crkvi u tom potopljenom gradu. Između i nakon tih informacija ko voli može da uživa u njuejdž bulšitu na temu vode, kao organskog tkiva i veze svih živih bića na ovom svetu. To izlaganje izneće nekolicina glumaca, buba, žaba, algi, kapi… koji će pred kamerom ležati na obali jezera, plivati i plutati u njemu (nagi, naravno), koji će se milovati, ali najkomičnije će izgledati u poslednjim minutama filma kada će se kretati kao da su u „sloumoušnu“ u nameri da nam dočaraju kako bi izgledalo kretanje kroz vodu da je ovaj naš svet poplavljen. Ili možda i jeste, samo mi ne znamo.
Ako se nadate da vas tamo gde nema nekog posebnog narativa ili radnje očekuje neka „lepa fotografija“, i to možete da zaboravite. „Afterwater“ je snimljen digitalnom kamerom bez posebnih aspiracija da bude lep, čak i kada pokušava da na nivou kompozicije ili teksture spoji prirodu (drveće, žbunje, rastinje) sa čovekom. Ali, možda će vaša lirska duša biti dirnuta nizom citata koji, erhm, plutaju tokom celog filma, na portugalskom, srpskom i španskom jeziku i potiču s raznih mesta (eseja, pesama…). Svaki taj „literarni insert“ prijanja na sliku kao nokti na školsku tablu i parališe moždane ganglije sve vreme trajanja.
Reći da je „Afterwater“ pretenciozan bilo bi pretenciozno i dalo bi kredibilitet kojem god kuratoru koji ga je na ovaj (ili bilo koji) FAF priveo. Ovo je trećerazredno pseudo-umetničko iživljavanje sa malograđanskim poimanjem toga kako filozofija ulazi u film tj umetnost koje je najžalosnije u tome što bolno ne shvata koliko je stravično prevaziđeno i u raskoraku sa vizuelnom i mentalnom dinamikom modernog čoveka. Drugim rečima, ako ste juče izašli iz pećine, bićete oduševljeni ovim pokretnim slikama.
OCENA: 1/10
Bonus video: Vedrana Pribačić i Mirta Puhlovski – Koautorke filma „Veće od traume“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare