0
Kada odu veliki umetnici poput Donalda Saterlenda koji je preminuo 20. juna u 88. godini, oproštaji, evociranja uspomena i prigodne reči njemu u čast ne jenjavaju danima i nedeljama nakon. Svoja sećanja na barda glumišta tako su za "Gardijan" podelili i Kira Najtli, Rejf Fajns, Džejms Grej i mnogi drugi...
“Stajao je usred zabave sa gas maskom”
Kira Najtli o filmu “Gordost i predrasuda” (2005)
Donald je bio džin. Kada sretnete većinu glumaca, oni su iznenađujuće mali. Ali, Donald je bio ogroman. Sećam se da sam se osećala neverovatno uplašeno njegovom veličinom i reputacijom kada sam ga prvi put srela. U ugovoru je imao klauzulu da niko ne sme da puši nigde u njegovoj blizini. Većina glumačke ekipe bila je u kasnim tinejdžerskim i ranim 20-im godinama, te smo manično prali ruke i prskali se parfemom posle, da on ne bi znao. On bi njušio vazduh čim bi došao na set i svi bismo nervozno šuškali. U nekom trenutku tokom snimanja, došao je na žurku noseći gas masku da bismo svi mogli da pušimo. Zauvek ću ga pamtiti kako je stajao usred te zabave sa gas maskom.
Bio je zastrašujući i podmukao i velikodušan. Pozvao nas je da ga posetimo na njegovom jezeru u Kanadi. Volela bih da sam otišla. Bio je pun priča i nestašluka. Čudan, divan i voljen. Mnogo će nedostajati.
“Bio je povređen što nikada nije bio nominovan za Oskara”
Džejms Grej, režiser, Ad Astra (2019)
Donald je bio prava kontradikcija, redak talenat. Mogao je da prenese veliku prisutnost i tragičnu nespretnost u isto vreme. Njegova genijalnost je bila njegova sposobnost da ogoli ranjenu dušu u ratu sa samim sobom. Za razliku od superheroja kojima smo sada opsednuti, on je igrao heroje: izuzetno složene figure čiji su propusti omogućili transcendenciju i lepotu.
Mislim da je kraj Felinijeve “Kazanove” – u kojoj njegov lik pleše sa lutkom – jedna od najdirljivijih scena koje sam ikada video, uglavnom zbog njegove tragične i mučne ranjivosti. Donald je dozvolio da bogatstvo njegovog unutrašnjeg života govori samo za sebe, a njegov rad je ogroman. Na taj način on je prelep simbol – možda čak i apoteoza – glumca 70-ih. Njegovo lice odavalo je dubok izvor tuge i čežnje. Ali on lično nije bio takav. U stvari, bio je prilično radostan, piše reditelj za „Gardijan“.
Donald je bio svestan da je ostavio trag kao glumac. Ali znam da je bio duboko povređen što nikada nije bio nominovan za Oskara. Govorio bih mu koliko je to sve besmisleno, ali ga je to činilo da se ne oseća kao deo zajednice u potpunosti. Ko zna, možda je to učinilo njegov rad bogatijim.
„Imali smo tako duboku, uzvišenu hemiju“
Eliot Guld o filmovima M*A*S*H (1970), “Little Murders” (1971) i S*P*I*S (1974)
Donald je bio najbolji partner u filmovima koje sam ikada imao. Bili smo braća i voleli smo se. Imali smo tako duboku, uzvišenu hemiju. U tome nije bilo ničeg intelektualnog, samo neverovatan prirodni sklad. Prvi put sam ga sreo kada je trebalo da snimamo “M*A*S*H”. U početku sam pomislio: Mislim da me ovaj tip ne voli. Ali bilo je upravo suprotno. Stvar je bila: bili smo takve suprotnosti. Ja sam Jevrejin iz Bruklina, a on je bio Kanađanin iz Nove Škotske. Ali to je bilo savršenstvo: nikada nikakav sukob, samo hleb i puter – odnos koji je izgledao kao čudo.
Ne stavljam ništa u prošlost. Kod mene je sve u sadašnjosti. Osećam da će Donald biti sa mnom sve dok sam živ. U to ne sumnjam i nisam sentimentalan. Sada vidim Donalda. Videću Donalda zauvek.
“Uvek mu je bilo zlo pre prvog dana snimanja – čak i nakon što je snimio 120 filmova”
Frensis Lorens, režiser filmova “Igre gladi” (2013,2014,2015)
Donalda sam prvi put sreo 2012, kada sam potpisao ugovor za režiju drugog filma “Igre gladi”. Želeo je da se sretnemo 4. jula na državni praznik u SAD, što sam mislio da je čudno. Odabrao je biftek u devet ujutro, što sam mislio da je još čudnije.
Sećam se da je ušao u restoran, seo i odmah postao nekako zaverenički nastrojen: ako ikad sretnem njegovu ženu, rekao je, ne smem da joj kažem da smo doručkovali ogromne njujorške odreske, jer on nije trebalo da ih više jede. To me je potpuno razoružalo i odmah sam se zaljubio u njega. Sećam se pre svekog snimajućeg dana bilo mu je loše. Imao je tu nerzovu jer mu je za sve što je radio bilo stalo. Čak i nakon sto filmova i dalje je nervoza bila tu. Želeo je da sve prođe savršeno. Bilo ga je veoma lako voleti. Ali sigurno ne bih želeo da vidim njegovu lošu stranu. Mislim da su te kontradikcije ono što ga je učinilo tako zanimljivim. Mnogi ljudi nemaju nijedan od ovih atributa. Imao ih je sve.
“Sećam se tog medveđeg zagrljaja i njegove topline”
Rejf Fajns o filmu “Zemlja slepih” (2006)
Radio sam sa Donaldom na filmu “Zemlja slepih”, smešten u distopijski, futuristički, pomalo orvelovski svet. Igrao je levičarskog revolucionara kojeg je desničarski režim zatvorio. Glumio sam zatvorskog službenika koji je pomogao da se oslobodi i bio svedok kako postaje, zauzvrat, autokratski i nemilosrdni diktator.
Prvi put sam sreo Donalda pre probe na setu. Moj otac je upravo umro i pretpostavljam da je neko rekao Donaldu, jer dok sam išao prema njemu, on je ispružio obe ruke i obavio me ogromnim medveđim zagrljajem. To je sve reklo. I dalje se sećam njegove topline.
Ono što me je impresioniralo kod njega je neisrpno uživanje u glumi i ljubav prema otkrivanju nove scene. Imao je takmičarski duh – ali je želeo da vas izazove svojim nastupom u najboljem smislu. Želeo je da vas gleda direktno u oči, ali sa iskrenim uživanjem da podeli scenu sa vama.
Bio je prepun divnih šala, prljavih šala, nepoštenih šala. Imao je fantastičan bljesak u očima, nestašan sjaj. Nije mogao da podnese pušenje i znam da je imao stroga pravila. Živeo je od ljubavi i žeđi prema glumi. Sećam se njegove velikodušnosti duha i samo sam tužan što nisam imao priliku da ponovo radim sa njim. Kakav je to gubitak. Kakav sjajan glumac.
“Znao je ime svakog člana ekipe, kakav gospodin”
Kevin Mekdonald, režiser, “The Eagle” (2011)
Visok i impozantan, sa tim karakterističnim plavim očima i profilom jastreba, Donald je bio prilično zastrašujući pri prvom susretu. Dobro načitan o istoriji i književnosti, sa onim karakterističnim akcentom, odavao je vibraciju „ne trpim budale“. Ali nije mi trebalo dugo da shvatim da je ozbiljna spoljašnjost krila ljubaznog, osetljivog, ponekad nesigurnog i beskrajno radoznalog čoveka.
Bio bi na snimanju pre svih i ostao tamo ceo dan bez obzira u koje vreme. Saznao je ime svakog člana streljačke ekipe i poslednjeg dana lično je svima podelio zahvalnice. Kakav gospodin.
Slao mi je beskonačne beleške uznemirujući se zbog predstojećih scena, ispisane njegovim prepoznatljivim olovkom. Kada sam ih komentarisao, naručio mi je ogromnu kutiju olovaka za jednokratnu upotrebu koje je on voleo. Još uvek ih koristim i mislim na njega kada to radim.
Bonus video: Mads Mikelsen deli autograme
