0
Fabrika snova je arhaični mozak diva, čije se ruke i noge - vojni kompleks - kreću kao mesečari, govorio je slavni Dušan Makavejev, koji je kao i Vladimir Petrić, Žika Čukulić, Vojislav Nanović, Srđa Penezić, deo karijere proveo u SAD-u.
Ingmar Bergman je odbijao svaku pomisao da snima u Holivudu, dok je Frederiko Felini američkim producentima objašnjavao da u stranoj zemlji ništa ne može da razume i da se „zato kući uvek vraća otežan beskorisnim informacijama. U inostranstvu ja sam slep“ – tvrdio je Felini.
Prvi doktor filmskih nauka u Americi bio je Srbin iz Prnjavora. Put do Harvarda Vladimira Vladu Petrića, jednog od najznačajnijih teoretičara i istoričara filma vodio je preko Moskve gde je „izronio“ blago ruskog nemog filma. U SAD odlazi 1969. gde u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) ostaje tri godine. Od 1973. na Harvardu, jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta, Petrić predaje Istoriju i Teoriju filma.
Posle odbrane doktorata, u Torontu drži predavanje o ruskom nemom filmu, gde primećuje da mu je istekla američka viza. Odlazi sa suprugom u tamošnji američki konzulat, popunjavaju upitnik i čekaju da dobiju produženje vize. Posle 15 minuta službenik se vratio sa vizom za glumicu Daru Čalenić, Vladinu suprugu, dok je njegov zahtev odbijen.
– Na moje insistiranje primio me je konzularni službenik i pokazao mi upitnik koji sam popunio: „Čitajte pažljivo šta ste napisali! Da li ste sigurni da je sve tačno? Predlažem vam da to još jednom pročitate“. Ponovo sam pročitao, ali nisam mogao da pronađem išta netačno. On je međutim uporno tvrdio da jedan moj odgovor „ne odgovara činjeničnom stanju“. Očigledno iznerviran nagnuo se nad sto i pokazao mi je na sedmo pitanje. „Ovde tvrdite da niste član komunističke partije“. Pogledao sam ga u oči i još jednom rekao ono što sam i napisao – navodi Vladimir Petrić u “Uspomenama filmskog monaha” – (Kinopravda i Jugoslovenska kinoteka).
Petrićeva tvrdoglavost još je više iznervirala američkog službenika.
– Pa mi imamo informacije koje svedoče da nije tako. Bilo bi vam od pomoći ako biste to priznali. Rekao sam mu da nikada nisam bio član ijedne političke partije, kamoli komunističke. Službenik je ponovo seo za sto i kratko rekao: „To morate da dokažete, inače vam viza neće biti odobrena“. Odlučio sam da budem agresivniji. „Kako mogu da priznam nešto što nije istina, ukoliko ne želite da lažem – odgovorio je Petrić.
Tada službenik konzulata SAD izvlači adut iz fioke, print lista američke ambasade u Beogradu:
– Ovde jasno stoji da ste član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ).
– Ta informacija je pogrešna. Mogu li da pozovem ambasadu u Beogradu – zatražio je Petrić.
– Odavde ne možete nikog da pozovete. Smesta napustite kancelariju – povikao je službenik.
Dara se vratila u Ameriku, dok je njen suprug ostao u Torontu dan, dva, tri, četiri , pet… Konačno stiže informacija da ambasada SAD u Beogradu nije imala mogućnost da proveri da li je Petrić član komunističke partije ili ne, ali da su zbog njegove pozicije reditelja i urednika Filmskog program na TV Beograd, zaključili da je član SKJ kao i da su preduzeti neophodni koraci da izbrišu sva pominjanja njegovog članstva iz dokumenta Stejt dipartmenta.
Tako je Petriću je podignuta rampa. Vratio se u Ameriku. Maja 2000. godine od njihove imigracione službe u Bostonu zatražio je svoj dosije. Posle pet meseci dobija podebeli dokument od 145 stranica. Među njima i zahtev da se izbriše podatak da je član KP.
Nije mi poznato kako je isti upitnik popunio glagoljivi prvoborac Kraljevačkog partizanskog odreda i potonji reditelj Žika Čukulić. On je juna ‘41. za komandanta predložio, budućeg narodnog heroja Pavla Jakšića. Čukulić je režirao je „Malog čoveka“.
„U Americi mu je pomogao, garantovao neki četnički vojvoda Vule, navodi Živorad Mihailović, pisac, scenarista, feljtonista.
Čukulićev kolega bio je i reditelj jednog od najprodavanijih jugoslovenskih filmova – „Čudotvorni mač” Vojislav Nanović. Pre toga bio je član grupe koja je izvela prvi atentat na pripadnike nemačke vojske u Beograd. Scenarista „Otpisanih” Dragan Marković nije krio da je urbanog gerilca kreirao upravo po Voji. Nanovića su mlađe kolege smatrali režimskim režiserom, dok su sindikalne podružnice JRB tražile zabranu prikazivanja njegovog filma „Tri koraka u prazno“.
Nanović je bio i naš prvi češki đak. Kurs filmske režije završio je 1946. u Barandovu, gde su u predavali Sergej Ejzenštajn, Otokar Vavra, Eduard Tise i Bela Balaš. „Besmrtna mladost” bio je ne samo prvi srpski posleratni film, već i Nanovićev prvenac. Posle opaske Ratka Draževića: „Za tebe Vojo nema ‘leba u našoj kinematagrafiji”, pakuje kofere za Ameriku.
Ostvarenje američkog sna započinje poput hiljade drugih – kao fizički radnik. Pohađa i filmsku školu. Preuzima i poslove montažera. U Americi radi za poznatu TV kompaniju “ABC”. Vrlo brzo osniva sopstvenu filmsku kompaniju i realizuje namenske projekte, piše scenarija. Zbog bolesti, 1970. napušta Ameriku i vraća se Jugosaviju.
Za prvoborcima u Ameriku stupaju i deca prvoboraca, komunista, narodnih heroja i generala…
“Otišao sam bez para i ičega i moj prvi posao bio je – molerski. Radio sam za našeg čoveka koji je imao neke čudne probleme. Ispričao mi je da je otišao iz Beograda zato šta mu je đavo naredio da legne na tramvajske šine. I on je legao, gledao kako tramvaj ide ka njemu i odjednom rekao: ‘E, nećeš đavole’. Pokupio je porodicu i otišao za Ameriku, gde se, kako je tvrdio, đavo više nikada nije pojavio. Posle sam radio kao građevinski radnik. Dok sam se dovukao do toga da radim nešto što ima neke veze s filmom, trebalo je da prođe 11 godina”, ispričao je Srđa Penezić, Krcunov sin, kolegi Milojku Božoviću.
Svo troje Krcunove dece živeli su i žive u Americi, Kaliforniji. Srđa je proveo 34 godine u Americi. U Srbiju se vraća marta 2014. pošto su ga Slavko Štimac i Vesna Golubović ubedili da uradi film (“Ime Dobrica, prezime nepoznato”). Brat Relja je slikar, dok se sestra Vida bavi pisanjem.
“Počeo sam da radim za prijatelja u firmi koja se bavila montažom i efektima. Onda su otvorili firmu koja se specijalizovala za ribrending, koji je sad popularan kod nas, a u Americi je bio popularan sredinom devedesetih”, navodi Penezić.
Dušan Makavejev nije morao da dokazuje da li je ili nije bio član Saveza komunista. Mediji su to već učinili, kada su preneli da je februara 1973. na sastanku OOSK „Dunav filma” – matična partijska organizacija Dušana Makavejeva – odlučila da ga isključi iz partije zbog zastranjivanja u filmu „WR: Misterije organizma”. Mak se već nalazio u Americi, gde je predaje na Harvardu i snima filmove.
U intervjuu „Tagescajtungu (2009.), kritikujući vijetnamski rat i vezu između Holivuda i Pentagona, Makavejev objašnjava da „ne postoji ‘veza’ između Holivuda i Pentagona, jer je to isto telo i ista duša. Fabrika snova je arhaični mozak diva, čije se ruke i noge – vojni kompleks – kreću kao mesečari. Kao što svi znaju da je Ronald Regan „Ratove zvezda“ Džordža Lukasa koristio kao vodič za Pentagon. Radi se samo o letenju, pritiskanju dugmadi i osećanju svemoćnosti. Svet kao fliper mašina. Divim se Americi. Amerika je oduvek bila moj san, kao što je san svih. Bez obzira na bilo šta loše u vezi sa SAD, to je zemlja slobode i poštovanja prema pojedincu“, navodi Dušan Makavejev.
Vlada Petrić ne može a da ne primeti da mnogi filmski stvaraoci Holivud posmatraju kao svoj krajnji cilj, naročito mladi reditelji koji fantaziraju da rade u „fabrici snova“.
“Za mene je bilo najbolnije da posmatram kako nekoliko mojih najdarovitijih studenata odlaze u Los Anđeles i tamo provode mnogo godina, a da ne dobiju šansu da svoj talent pokažu, i da 25 godina rade na svom „sledećem projektu“, zabaležio je Petrić.
Bonus video: Živi svedok tog dana i vremena: Sećanja reditelja Đorđa Kadijevića na stradanje Narodne biblioteke
