4
Senoviti deo kafea s imenom najpoznatijeg nevidljivog dramskog lika u povesti: proleće je na severu Bačke kolebljivo, u teatru ispred kojeg sedim traje slavni pozorišni maraton, gosti sede uz ohlađena pića i tiho, kako je ovde adet, divane. Mir pod velikim ravničarskim nebom.
Pogled je upravljen na prazninu trga, desno je službeni ulaz u pozorište, po dubini se vidi Pašina kula, zapravo turbe nekog velikodostojnika iz turskog vakta – jer toliko je stara ova varoš – za austrougarskog doba preoblikovano u malu kapelu. Napred se trg odliva u ulicu s imenom Nikole Pece Petrovića, čoveka koji je pre pola veka somborskom pozorištu dao značaj i veličinu koju sada ima. A ta kratka ulica stešnjena je između samoposluge na placu koji je nekad pripadao “Svilari”, iz čijeg su fabričkog dvorišta u proleće četrdeset četvrte odvedeni poslednji ovdašnji Jevreji, i male evangelističke crkve na kojoj se nalazio natpis po kojem je Đorđe Lebović naslovio svoj slavni roman. Semper idem, uvek isto, tako je to stajalo tu do skora, a onda su restauratori zaboravili da iznova ispišu te reči koje u romanu njegovom glavnom junaku, ujedno i piscu, baka tumači ovako: Zlo. Zlo je uvek isto. Treba li reći da je iz ovog istog dvorišta “Svilare”, put koncentracionih logora tog samrtnog aprila, odveden i sam Đorđe Lebović?
Zlo, kažnjeno ovih dana potvrđenim doživotnim zaptom, pritajena je tema reči koje dopiru do uha. Druga tema, koja se s prvom prepliće u paradoksalnom kontrapunktu, jest to da sugrađanin ovih glasova pronosi slavu svog malog grada diljem planete, činjenicom da niko ne igra košarku kao taj nekadašnji trapavi bucko.
Sve je, rekoh li, ovde tiho, umireno i usporeno, ovo je Ravangrad, ovde se ima biti smeran i ponizan pred onolikim nebom. Kao što se ima biti zatravljen pred pojedinačnim postignućem jednog mladog čoveka. On, Nikola Jokić, posve somborski će primiti vest o svom individualnom trijumfu. Smerno, skoro postiđeno, ravangradski staloženo, s osećanjima usmerenim na unutra, tako je nežni džin saslušao vest, očekivanu, ali zapravo neverovatnu. Pre dve, tri godine, već tada bivajući velikom svetskom zvezdom, sedeo je on u somborskom teatru tokom pozorišnog maratona, jer i to rade pravi Somborci.
Prepliću se glasovi s temom kažnjenog zla i zasluženog priznanja, gutljaji hladnog piva klize niz grla, i svaki se nametnuti kolektivitet topi, a onaj temeljni – ljudska solidarnost, uspostavlja se. Preterujem? Sve to vidim u ovaj mirni čas? Naravno da preterujem. Ali je sve tačno. Na majicama dečaka i devojčica koji dobrovoljno opslužuju pozorišni maraton, koči se četvrta reč festivalskog slogana, kao cubok slavnoj trijadi Francuske revolucije – uz égalité, liberté, fraternité, tu je još i solidarité.
Jer, ljudska solidarnost prirodno ide uz jednakost, slobodu i bratstvo. Zajedništvo – pobratimstvo lica u svemiru, kako peva Tin – jest jedno, a kolektivizam nešto posve drugo. To kazuju ovi glasovi iz grla pročišćenih hladnim pićem. Tako ovde stoje stvari.
Kada su dvadeset četvrtog aprila četrdeset četvrte, mađarski okupatori za račun nemačkih nacista, sporovodili Jeverje iz dvorišta “Svilare“ ka Železničkoj stanci, Bajskim sokakom (uostalom: nikakvim “sokakom“, nego najdužom i možda najlepšom somborskom ulicom), otvarala su se teška, raskošnim duborezima ukrašena, vrata na ajnfortima vila, otvarala su se kao sama od sebe, ne bi li se bar neko dete spasilo begom kroz te kapije, iza kojih su dvorišta, a još dalje njive i tratine. Niko se nije usudio napustiti kolonu. Poneko, poput Đorđa Lebovića, vratio se godinu i kusur kasnije u grad u kojem njegovih više nije bilo. Treba li reći da su bogataške vile u Bajskom sokaku bile vlasništvo ljudi raznih vera i nacija? Treba. Zlo je uvek isto, ali je i solidarnost uvek ista.
Nikola Jokić je, primivši vest o proglašenju za “najkorisnijeg igrača” najjače košarkaške lige na svetu, odmah rekao kako je posredi zajednički trijumf iako je posredi priznanje pojedincu. Jer, on je Somborac, i on tako igra košarku – solidarno, ljudski, ponizno pred veličinom onog neba koje nam, kako bi rekao ludi Antonen Arto – još uvek može pasti na glavu. Jokić razigrava svoje saigrače, oni mu uzvraćaju: to je solidarnost.
A oficir koji je svoj generalski čin zaslužio zločinom, koji je, kao, “svom narodu poklonio” grad koji nije ni njegov, ni njegovog naroda, jer tako stoje stvari s gradovima – oni pripadaju svima onima koji u njima žive, a ne apstrakciji u čije se ime čine zločini, taj oficir skončaće svoj mali, pojedinačni život u nekoj belosvetskoj bajbokani. To neće vratiti ljudske živote. To neće poništiti užase. To neće pomoći onima koji nisu čitali Lebovićev “Semper idem“. (Ili jesu, ali bez razumevanja.) To neće ozdraviti bolest društva nesposobnog da se suoči sa zlom i vrati se solidarnosti, uzajamnosti, ljudskosti, pobratimstvu lica u svemiru. Ali jeste neka pravda. Zlo činjeno u ime kolektiviteta, kažnjeno je individualnom kaznom.
I tome se nema šta dodati. Izlišni su komentari, poglavito anonimnih jahača na talasima mržnje. Kao što se nema šta dodati ni činjenici da je najbolji igrač košarke na svetu jedan stidljivi somborski dečak. Pred tom činjenicom ima se biti udivljen. I ponizan.
Glasovi u kafeu traže i druge teme, ovde je pozorišni maraton, vreme je varljivo, skupoća vlada svuda, život nije lak, ali stiže leto, kolebljivo, no ipak leto. Pesnik, uostalom, kaže: najzad ozbiljno leto/posle lenjog proleća. I još: O, zlatna strasti sunca koja činiš da postojim,/Koja od moga tela činiš tvrđavu postojanja,/Koja daješ svet mojim čulima,/Koja mudrost pretvaraš u ljubav, ljubav u mudrost. (To je Jovan Hristić, to je njegov Mezzogiorno.)
Na majicama za sledeći somborski pozorišni maraton moglo bi se dodati i te dve reči: ljubav i mudrost. Biće da je to ono što vodi onog somborskog dečaka. I to je možda lek za ono semper idem, za ono što je uvek isto.
Zlo je izlečivo, valja se nadati. Valja se suočavati.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
