0
Toliko smo eutanazirani od količine negativnog oko nas, da prestajemo da delujemo i reagujemo. Upadamo u apatiju i postajemo stoka za klanje. Samo me je strah da i ne završimo kao stoka za klanje, ocenjuje glumac Goran Bogdan za Nova.rs.
Hrvatski glumac Goran Bogdan imao je čak tri premijerna naslova na upravo završenom Festu. Publika je imala priliku da vidi filmove „Za danas toliko“, „Bez povratka“ i „Pamtim samo sretne dane“, a sve priče u ovim ostvarenjima, kako glumac ističe u razgovoru za naš portal, jesu različite, ali ih povezuje jedna stvar – slave život!
Ostvarenje Marka Đorđevića „Za danas toliko“, u kojem Bogdan tumači ulogu kuma, dobilo je dva priznanja na Festu – Ivana Vuković za najbolju glumicu i „Politikinu“ nagradu „Milutin Čolić“ za najbolji srpski film. A s obzirom na to da je žiri ovog priznanja okarakterisao „Za danas toliko“ kao „rafinirano insceniranu priču koja odiše lekovitom životnom radošću“, Goran Bogdan se nadovezuje rečima da je „u vremenu u kojem živimo upravo ta radost ono što nam je neophodno“.
Kada je reditelj Đorđević predstavljao film, kazao je da je to „bajka o srećnim ljudima“. Da li je u poslednje vreme nemoguće zamisliti priču o srećnim ljudima, a da to nije „samo“ bajka?
– Sami smo krivi što za to vezujemo prefiks „bajka“ i time praktično ističemo nemogućnost za sreću. Ali, sve je stvar percepcije. Sami odlučujemo o tome da li želimo da budemo srećni. Ako smo dobrim delom vlasnici sopstvene sudbine, pitam se zašto je onda tako? Šta je to u nama perverzno da činimo sve da budemo nesrećni. Stvaramo svet u kojem živimo i dopuštamo nesreću, ne reagujemo, a onda i činimo nesreću jedni drugima… A ako je klica nesreće u nama, onda moramo da vidimo šta je to u našoj duši i glavama da želi da ostane nesrećno. Sreću je tako nemoguće postići, a mislim da mi još nismo ni spremni za nju.
Govorite kao da je sve na nama. Ali, šta je s okolnostima oko nas, užasima koji nas okružuju i životu, koji nas svaki put kad odlučimo da budemo srećni, podseti da to baš i nije tako lako?
– Istina je da je to malo naivno i bajkovito. Ali, moramo biti svesni i toga da kada pogledate da je sve što nam se globalno dešava zapravo zbir mikroodluka nekih ljudi, vraćamo se na pitanje izbora. Pitanje je zašto kao ljudi dopuštamo da svaki deo strašne istorije ponavljamo, iako znamo na vlastitoj koži gde vode te greške. Naravno, nije put ka sreći ni da se zatvorimo u svoja četiri zida. To je put ka izolaciji, autizmu. Razumem da je nekada reakcija na zbivanja u svetu otuđenje, ali to je i odustajanje. Sve je borba. Lično, celog života učim da budem srećan, dosta mi je nesreće. Mislim da sam se, napokon, odlučio za sreću.
Kada pominjemo strašnu istoriju koja se neprestano ponavlja i donosi razarajuće posledice, jedan od naslova na Festu bio je i britanski film „Bez povratka“, u kojem glumite migranta iz Sirije. Snimali ste film pre devet godina, da li ste slutili da će situacija biti još gora?
– Moj lik beži i nalazi smiraj na napuštenom mestu na kojem ga pronalazi dečak. Meni nedostaju moji koreni i tako zajedno nadoknađujemo ono što nam fali – njemu otac, meni porodica. Stvara se novi odnos, pun poverenja i ljubavi prema svetu. Poražavajuće je da se taj užas još više produbio, a time je, nažalost, i ovaj film postao aktuelniji. Ali, uprkos svim tim raskolima, nukleus bi trebalo da bude bavljenje samim sobom, a ne takozvanim velikim stvarima, jer time pravimo svet još gorim. Zaboravljamo da su najvažniji život, ljubav i mir. Mi, sebični kakvi jesmo, ne bavimo se izvorima te sebičnosti, nego je rasipamo na imbecilne stvari i ne znam šta time nadomešćujemo sami sebi. Kada smo snimali pre devet godina, zgražavali smo se svemu što se događa u Siriji i nadali se da će se ti užasi smiriti. A danas smo svedoci još monstruoznijih stvari. To je kao ona poslovica: „Kad su došli po Jevreje nisam reagovao, došli su i po crnce – nisam reagovao, kao i po Cigane, pa po komuniste, a kad su došli po mene – nije ostao niko da reaguje“. Toliko smo eutanazirani od količine negativnog oko nas, da prestajemo da delujemo i reagujemo. Upadamo u apatiju i postajemo stoka za klanje. Samo me je strah da i ne završimo kao stoka za klanje.
Migranta pronalazi dečak, koji, za razliku od svog okruženja, posebno očuha rasiste, ne poznaje nacionalne, verske razlike… Reditelj Jusaf Ali Kan je istakao da mu je bilo važno da prikaže svet iz očiju deteta. Koliko mi „odrasli“ treba da učimo od deteta koje je „naivno“, kako obično kažemo?
– Svi smo mi od tog deteta potekli. Kako je glupo to što nismo dosegli taj razvoj kojim se dičimo, već se rugamo tom dečjem pogledu, nazivamo to naivnošću. Gde je prelom, gde je kidanje tog omota naivnosti? Kada malo analiziramo, očigledne su naše greške. Nismo naučili ništa i srljamo u propast. Pitanje je koliko smo mi naivni u toj svojoj mudrosti. U tom procepu između naivnosti i mudrosti, koja nam izmiče, u nama se rađa bes. Komentarišemo sve, imamo stav o svemu, olako mrzimo… Lako se s mržnjom i kritikom razbacujemo, a nemamo autoritet. Sve znamo, o svemu se pitamo, ne verujemo nikom, sumnjamo – zemlja više nije okrugla, ravna je, sve je relativno, a u tom relativizmu se rađaju samo izgubljenost i bes. Poput mržnje, bes je najzaludnija emocija koju čovek može da ima.
Odigrali ste i malu rolu u filmu “Pamtim samo sretne dane” Nevia Marasovića, u kojoj je veliki glumac Radko Polič (1942-2022) ostvario poslednju ulogu.
– Bila mi je čast da budem deo te prelepe priče. I ovaj film je o životu i radosti življenja. Polič igra starog čoveka koji, dok sedi u restoranu, posmatra goste koji predstavljaju njega i najužu porodicu tokom bitnih trenutaka u životu. Trenutaka koji su uticali na njega i porodicu i pretvorili ga u čoveka kakav je bio na kraju života. Iako mnogo grešaka načinimo u životu, ovaj film nas podseća i na sve one male stvari, radosti i ljubavi koje su najvažnije.
U bioskopima je trenutno komedija “Živi i zdravi”, u kojoj takođe igrate, a bavi se, između ostalog, izborom – u ovom slučaju žene da se ne uda. Nikada se niste libili da javno kažete da ste feminista i podržite koleginice u njihovoj borbi. Imamo li dovoljno prava na izbor?
– Nepotrebno je reći – ja sam feminista. Feminista je stvar života, logike, i ko to nije, ima velikih problema u normalnosti i stvarnosti. S druge strane je šovinizam, koji predstavlja razdvajajnje, i žrtve smo svi. To je ono – zavadi, pa vladaj. Najbolje je da se podelimo u još manje grupe da nas lakše mogu smaknuti. Ali, pitanje izbora je komplikovana stvar. Da li smo mi dovoljno kadri i mudri da napravimo izbor? Zavisi ko bira i za koga. Treba doći do slobode da možeš izabarati. Izbor i sloboda nose odgovornost, a često postupamo bez odgovornosti. Tako postajemo nasilnici, a onda se dobije kaša, živo blato u koje kao društvo tonemo. Mi utopljenici onda vučemo i druge na dno. Ne mora više ni agresor da nas gura. Napravljena je savršena oluja koja nas šalje sve dublje. No, hajmo da ne završimo tako crno! Imamo izbor da sebe spasemo. Zato je najvažniji izbor da budemo srećni, da učimo, budemo bolji!
Bonus video: Goran Bogdan i Tihana Lazović o „Živi i zdravi“
