0
Glavnog lika u filmu „Otac“, nadničara Nikolu kome socijalni radnici oduzimaju decu jer smatraju da nema dovoljno novca da ih prehranjuje i koji iz protesta kreće peške za Beograd, Goran Bogdan je odigrao diskretno, svedeno, suptilno i - majstorski. Film će svečano otvoriti 48. FEST večeras (19) u Sava centru, a hrvatski glumac za portal Nova govori o tome kako je igrao čoveka koji je dotakao dno, zašto veruje da još ima smisla boriti se i šta je za njega najveća muškost.
Za ulogu Nikole, koju je reditelj i koscenarista Srdan Golubović originalno pisao za Nebojšu Glogovca, Goran Bogdan je tokom tri meseca prošao intenzivne fizičke i mentalne pripreme. Sa jedne strane, u tančine je prolazio scenario sa Golubovićem („razmišljali smo o tome i na koji način ćemo vrata zatvoriti“) a sa druge, morao je da smrša 20 kilograma.
Je li Vam ovo najteža uloga koju ste do sada igrali?
– Ne bih je svrstao u kategoriju najtežih, ali jedna od najdražih jeste. Mislim da smo je dobro odradili, da smo se posvetili njoj, dali sve od sebe. Lepo sam se snašao sa Srdanom i sviđa mi se taj proces kroz koji smo prošli. Osećao sam ga istinitim, posvećenim.
Niste se plašili težine lika, patosa?
– Lagao bih kada bih rekao da nisam; jesam, plašio sam se. Ja nemam to iskustvo i to sam morao tražiti negde u sebi, gde ga nema, ali imao sam ogromno poverenje u Srdana koji me je polako, nežno, vodio kroz sve to tako da sam jako brzo prevladao taj strah i došao u neku sigurnu, ugodnu zonu.
Deluje da je vaš lik većinu vremena staložen, smiren, da ne puca, uprkos tolikoj nedaći koja se obrušila na njega?
– Ja ne smatram da je tako. On je sve samo ne staložen i toliko je oštećen da nema snage da… Recimo, iskazivanje besa bi bila jedna vrsta borbe, prisutnosti, a on je još gore od toga. Mislim da je toliko ubijen da nema snage ni za to.
– Nije pomiren nego izgubljen.
A kako se onda nositi sa situacijom kada ste izgubljeni, kada ne znate gde ste?
– Mislim da se to događa često u životu i to smo i hteli da postignemo. On možda odaje dojam da je miran, ali on je sve samo ne miran; on je u nekoj teškoj poziciji u životu gde je izgubio svu nadu, on, faktički samo jede pije i spava ali nije živ. Kroz taj put smo hteli da on dođe sebi. Tim dranjem pred kraj filma on se vraća sebi, postaje čovek i postaje otac.
I muž?
– Sve to. On se trudi, vraća neku veru u život, veru u sebe, ali u početku je sve samo ne staložen.
Našao se u situaciji za koju nije kriv, sve što mu se dešava je sticaj okolnosti i nekih užasa. Kako u takvoj situaciji uopšte naći motiv da se borite?
– To su pitanja na koja ne znam odgovore. Možda su više došla od nekog instinkta. Mislim da je nešto u nama pametnije od nas samih, da život u nama sam nađe neki motiv i kad mislimo da ga nema, da se život u nama bori. Ja mislim da je to u mom liku bilo presudno.
Rekli ste da se ljubav ogleda u pokazivanju slabosti a muškarce ovde vaspitavaju da slabosti ne pokazuju?
– Najveća je muškost u tome da se prizna, da se oslobodi, da se prestane igrati uloge jakosti, da se bude ono što je. Ne govorim možda čak ni iz sebe nego iz tog lika. To je motiv ovog filma. Da on svojim ćutanjem i odustalosti krije stvarno stanje i, onda, kasnije, kako se razvija i raste, da se usudi da bude ono što jeste, pa kud puklo da puklo.
To je taj neki šovinizam koji svi mi živimo i čije smo svi žrtve, i muškarci i žene. Svi smo žrtve tih uloga koje su nam nametnute, koje ukidaju slobodu i nužno vode ka teskobi i neprisutnosti. To nije bivstvovanje, to je odrađivanje života. Govorim, opet, o filmu i liku Nikole koji se zatekao tu gde se zatekao. On više nema gde da propadne, došao je do dna. Odatle može samo gore.
Na konferenciji za štampu smo čuli dva mišljenja: da je ova priča univerzalna i da je srpska. Jesu li razumeli film u Berlinu?
– Apsolutno. Ja ne mislim da je samo srpska. Mi nismo hteli ništa da politizujemo, samo smo hteli da ispričamo istinitu priču o čoveku koji se našao u toj situaciji. Nismo objašnjavali ni komentarisali, nismo zauzeli stav, nismo ni napadali ni branili. Samo smo se bavili njime. Ja mislim da je to puno više i šire nego srpsko. Mi svakako nismo imali taj stav dok smo radili film.
Možda je srpsko u smislu ekstremnog siromaštva i državnog aparata koji ne preza da ubije malog čoveka. Možda baš i nije tako u Nemačkoj?
– Ja se nadam je to samo jedan period kroz koji će Srbija proći, ne bih ga uzimao kao konstantu. Ja sam optimističan i ne bih odustao, držao bih nadu.
Rekli ste da smo prva generacija koja živi gore od svojih roditelja. Gajite li nadu da će nas ova koja dolazi posle nas izvesti na bolji put?
– Ne bih sebi uzmao neku mudrost jer ja ne znam kako će biti. Ja bih hteo da se, dok još imam malo soka, borim da bude tako, da se prekine neki niz, predugo traje ovo.
Čini se, oduvek?
– To su neki periodi istorije, nadam se da nije to oduvek i da nije neka sudbina i kletva da će tako da bude i dalje. Moram da verujem u neku borbu i neku nadu, da ima smisla.
Mislite da nam nije sudbina da večito prebrojavamo krvna zrnca?
– Mislim da to nije naša sudbina, već da je to, isto, jedna laž. Da smo previše slabi da se bavimo sobom, pa se bavimo svim drugim i u tome nalazimo neki svoj angažman, neku svoju svrhu. Sve drugo nam je bitnije od nas samih. Mislim da je to beg.
Da li dugo držite svoje likove u sebi?
– Ne dao bog, bacam to odma‘. Nije zdravo držati ih dugo u sebi. Moram dalje.
Imate li nešto novo u planu?
– Imam, ali praznoveran sam pa ne bih još otkrivao.
Da li vas nešto vuče ka stranim produkcijama ili ste i dalje fokusirani na naš region?
– Vuče me, otvoren sam. Nije to do mene, to je do njih. Šta vreme donese, ja sam otvoren i spreman da sledim.