0
„Čitanje knjiga i tekstovi o pročitanim knjigama čuvaju vreme koje je prošlo“, kaže napomena čitaocu. Čuvaju, dodali bismo, i prostor za sve hrabre promene danas o kojima će književnost pisati već sutra.
Gojko Božović, „Negde između epoha“, Štampar Makarije, 2024.
Da li je naša književnost u poslednjih sedam decenija vrlet ili vrt? Da li je ona i dalje tajanstven i neistražen, nepristupačan teren koji motivisanom putniku nudi mnogo izazova, ili možda ipak dobro uređena zajednica, utemeljena na zakonitostima koje se izdaleka prepoznaju, a koje nisu usklađene? Vredi li se nadati nekom sistemskom pravilu funkcionisanja ako vidimo da književna modernizacija nije uspela da izazove onu društvenu?
Srpska književnost otvara mogućnost odgovora koji su sve samo ne jednoznačni: ona može da se utemelji na fikcionalizovanju istorije koliko i na pogledu u savremenost, na istraživanju patnje i zla, na traganju za nepravdom i na otkrivanju pravde. Ona se piše iz želje i potrebe da se ostvare životne misije, da se preispita uloga jezika u stvaranju i menjanju slike sveta; piše se da pokrene traganje za novom formom i novim sadržajem, novim iskustvom i novim izrazom, za civilizacijskim i poetičkim reminiscencijama i mistifikacijama…
U prethodnom pasusu navodi se tek nekoliko iskušenja koja se pred književnost postavljaju, a koje Gojko Božović imenuje dok tumači dela romansijera i pripovedača koji spasavaju svet od besmisla i nude veru u to da nemoć i izolovanost mogu da se prevaziđu. Božović obuhvata dvadesetak stvaralačkih poetika, posvetivši prostor piscima čija su mu dela višegodišnji sabesednici: Aleksandru Tišmi i Borislavu Pekiću, Danilu Kišu i Vidi Ognjenović, Davidu Albahariju, Mihajlu Pantiću, Jeleni Lengold. Piše i o svetovima Radoslava Petkovića, Slobodana Selenića, Miodraga Bulatovića.
Neka od autorskih imena uvode čitaoca u prostor, rekli bismo, očekivanih iznenađenja: to je makar slučaj sa Juditom Šalgo i Vojislavom Despotovim. Božović vodi dijalog sa piscima mahom suzdržanih i nenametljivih poetika, nemajući potrebu da se odmah uspostavi kao njihov neprikosnoven tumač. Ono što zna o njima formulisaće zahtevno i jezgrovito: „Pretvarajući patnju kao čovekovo iskustvo i zlo kao njen izvor u književnost, Tišma ističe kako umetnički preobražaj stvarnosti dovodi do katarzičnog iskustva kome nije potrebna naknadna moralistika“.
Simbolično naslovljenim „između stvarnosti i katarze“, Božović knjigu otpočinje analizom dela Aleksandra Tišme, a zaokružuje je obraćanjem izgovorenim na komemoraciji Goranu Petroviću. Sugestivno i slikovito, on će istraživati stilove i postupke, objasniti da „potreba za pričom pripada svima, dok je umeće pričanja retkost nesrazmerna toj potrebi i iskupljenje ljudske drame u zamračenom horizontu sveta“. Objasniće nam i da „priča nije samo sažet, ubrzan put do smrti“, nego i „trenutak u kome zaboravljamo na smrt i na velike priče ovoga sveta“.
„Proveravajući svet, priča ga prevodi u elementarne oblike jezika u kojima taj svet, stvarni ili samo mogući, preslikani ili epifanijom jezičke magije osmišljeni svet, zadobija nova i neslućena lica, produbljenija značenja i nenadoknadivo iskustvo“, piše Božović u tekstu o svakodnevici i iskupljujućoj priči u prozi Mihajla Pantića. Nova lica, značenja i iskustva: jasno ih vidimo svih ovih dana.
Bonus video: Gojko Božović
