0
Za ovonedeljnu lektiru vam predlažemo knjige „Bečki roman“ Dragana Velikića i „Život posle života“ Radmile Lazić.
Dragan Velikić, „Bečki roman“, Laguna, 2024.
Ništa u životu beogradskog zubara Andreja i njegovog sina, psihijatra Pavla, nije na kraju bilo kako je trebalo da bude: sva lakoća života u uređenom svetu okrenula se protiv njih. Austrija, obećana zemlja spokoja i blagostanja, pokazala se kao „krematorijum za čiste duše“. Tako ju je nazvala Daša Drndić, čija je kameo-pojava u potresnom i košmarnom Velikićevom romanu više od glasa javnosti i glasa bogova, a tek nešto manje od zlopamćenja i zloslutništva.
Suočenje sa zaverom i nepravdom, koje usred korumpirane i klijentelističke Evrope nezlobivog mladića našeg porekla liše slobode, prava, poverenja i perspektive, nije samo bolno ili otrežnjujuće. To suočenje razara: od jezive sprege intrige, seksploatacije, mobinga i diktature mentaliteta koju slika „Bečki roman“ (sablasno srodan „Romanu o Londonu“) gubi se tle pod nogama.
„Dubine se otvore odjednom“, da bi nas zatrpala potiskivana „arhiva“, i (naivna a uporna) vera u život bez bola. U neko idilično vreme, davno pre Pavlove pravosudne tragedije sa otrovanom tortom, Andrej je mogao računati na to da se „slovne greške sudbine“ ispravljaju, a isplovljavanje iz „zagušljive futrole braka“ moglo je biti nezamislivo mala cena buduće lagodnosti. Lagodnost nema cenu kad se shvati da je nemoguće biti „glavni carinik“ u životu bližnjih; distanciranju od trenutnih tegoba i akutnih košmara može nas naučiti Viktor Frankl, ali je pitanje kako ikada više povratiti veru u razum i red.
„Bečki roman“ slika skalpelski oštar i nimalo laskav portret brižnog i odanog oca koji svog krotkog sina zarobljava trivijalnostima, sve u želji da ga zaštiti. „Municija saveta i upozorenja“ kojom Andrej raspolaže mora kad-tad da presahne: predvidljivosti nema, sudbina je „uvek na putu“, uvek se nešto menja i transformiše, a raspon naše nemoći u svetu je zastrašujući.
Radmila Lazić, „Život posle života“, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2024.
Može li pesnikinja ikada da se oprosti od poezije? Može li da je sa poverenjem prepusti drugima, čak i ako bez okolišanja kaže „moje bisage su prazne“ – čak i ako objavi „došao je kraj tebi i meni poezijo“?
Šta biva sa mislima, željama, voljenjem pošto se umre? Jezik rđa „poput noža / zaboravljenog / na susnežici“: njegova nemoć pred zaspalim Bogom i fizičkim iščeznućem ponekad je ponižavajuća. U prologu se pesnikinja obraća „svetu popločanih umova i potopljenih duša“, a u pesmi „Kraj“ objavljuje da je postala nemušta: „crna sam tastatura bez zvuka / bez azbučnog otkucaja srca“. Tu nemuštost skrivila je samoća, odvajanje od onoga ko joj je dao jezik, ali je može nadoknaditi neko drugi – neko ko bi trebalo da peva „o blagu odricanja / o blagu bola“, i „o gorkim vodama što potapaju svet“.
Radmila Lazić postavlja pitanja smisla, pitanja kraja, pitanja jezika, neretko i pitanje nasleđivanja pesničke misije. Njena slika večnosti je sneg koji zaveje pred kućom „dečje sanke / i staru ladu“. Ona ne dozvoljava da zaboravimo sestrinstva, poeziju nasleđivanja i nasleđivanje poezije, jer poimence pominje Elze, Neli, Hilde, Silviju i Marinu, ne samo njih. Niski prijatelja biće posvećene šezdeset četiri litanije, koje pribiraju optimizam i zasićenost, stranost „tuđeg veka“ i cvetanje srebrnog snega.
Bonus video: „Bečki roman“ – Nova knjiga Dragana Velikića
