1
Čini mi se da je važno da čovek sam stvara kreativne prostore da se ne bi prepustio inerciji, stao i odustao od stvaranja bilo koje vrste. Kako kaže jedan pisac "učestvovati u pravom kretanju sveta". Uključiti se u taj tok. To je za mene ovo naše osnivanje festivala. Borba za konstantno kretanje, na ovaj način, glumica Srpskog narodnog pozorišta Jovana Mišković otpočinje inspirativnu priču o novom, prvom u istoriji Čačka, Pozorišnom festivalu mladih amaterskih i profesionalnih autora – MAPA 032 (23-29. septembra), čija je ujedno idejna kreatorka i umetnička direktorka.
Jovana Mišković je takođe i pokretač Pozorišno – umetničke laboratorije Pult koji je organizator festivala, zajedno sa Kulturnim centrom Čačka.
Rođena u Kragujevcu 1982. godine, od samog početka pokazivala je duboku strast i posvećenost sceni. Njeno obrazovanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi prof. Vide Ognjenović i prof. Ljuboslava Majere, bilo je samo prvi korak ka zapaženoj umetničkoj karijeri. Član ansambla Drame Srpskog narodnog pozorišta postala je 2006. godine, te sa nepogrešivim osećajem za svaki lik koji je ostvarila, uspela je da u svaku ulogu unese dubinu i emociju, pružajući publici nezaboravne umetničke trenutke.
Kako kaže snažan poriv za pokretanjem novog pozorišnog festivala jesu protekle tri godine rada u okviru edukativnog, pozorišnog programa za mlade, u KC u Čačku, kao i prilika da ona i njen tim dovedu važna i vredna ostvarenja nacionalnih srpskih teatara. Zato će publika od 23. do 29. septembra na MAPI 032 gledati predstave – „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Srpskog narodnog pozorišta, „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“ NP Beograd, „Ljubinko i Desanka“ NP „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina, „Ana Karenjina“ Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz, kao i „Tri zime“ pozorišta „Promena“, „Ko igra Sonju Savić?“ Gradskog pozorišta Čačak. Ujedno će biti izvedeno i sedam amaterskih predstava.
Šta vas je inspirisalo da pokrenete prvi Pozorišni festival mladih amaterskih i profesionalnih autora u Čačku?
– Na prvoj probi, kada smo započinjali naš rad u Čačku, pitali smo nove članove Glumačke radionice, grupu mladih ljudi koja je tada došla sa željom da pokušaju da se bave glumom „koju ste poslednju pozorišnu predstavu gledali?“ – od njih 13 (između 13 i 18 godina starosti) samo jedna devojka je rekla da je jednom videla jednu profesionalnu predstavu, ostali nijednu nikada. Od tog trenutka počela je naša želja, poriv da to menjamo, da utičemo, stvarajući tamo predstave. Tri godine kasnije ta ekipa je jedna od najnagrađivanijih omladinskih ekipa u zemlji i regionu, ali daleko važnije od nagrada i rezultata, jeste to da su oni postali ozbiljno vredni ljudi, rastu u pozorištu, ali rastu i kroz pozorište. Zato festival, da poveća tu mogućnost za sve, bez obzira na godine.
Koji su glavni ciljevi festivala MAPA 032 i na koji način se razlikuje od drugih pozorišnih festivala u Srbiji?
– Naš susret sa amaterizmom, bio je istovremeno i susret sa sopstvenim počecima, sa pitanjima odakle sam i kuda sam pošla u pozorištu, a gde sam stigla i kako? Da li sam i gde zalutala? Taj susret bio je veliki događaj i za moj profesionalni život, odatle je nastala ideja o konceptu festivala koja ga čini drugačijim. Susret amatera sa profesionalizmom kao uzorom, iskustvom i znanjem koje im daje priliku da rastu, dok susret profesionalaca sa amaterizmom, daje priliku umetnicima upravo za sva ova pitanja koja smo mi dobili u našem susretu. To je specifičnost i deo cilja. Pored toga, važan cilj je promocija pozorišta, a posebno mladih stvaralaca u njemu. Više vrednog sadržaja, više važnih pitanja, verujem da to može da menja individualni put, ali i krvotok samog grada.
Pored profesionalnih predstava koje ćemo gledati, uživaćemo i u amaterskim ostvarenjima, mladih umetnika koji retko imaju priliku da pokažu svoj rad. Da li im ovaj festival pruža platformu za „osvetljavanje” mladih talenata, razmenu kreativnih ideja?
– Svakako važno i presudno možda za njihov umetnički razvoj. Sigurno da bi me radovalo i da bih volela da to iskustvo bude važno i vredno za te mlade ljude. Presudno je skupa reč, pa bih je ostavila za neke koji jasnije i čvršće vide šta je to presudno, za mene je dovoljno da to bude dobar susret. Prilika da saznaju, ali i da mi od njih saznamo, prilika za razmenu, prilika za nove puteve koje ćemo zajedno crtati na MAPI.
Kako vidite uticaj pozorišta na razvoj kritičkog razmišljanja i kreativnosti kod mladih ljudi?
– Pozorište koje postavlja prava pitanja pokreće kritičko mišljenje. A to je onda već malo osvajanje slobode. A bez nje nema kreativnosti.
Šta je najvažnije što biste želeli da prenesete mladoj publici kroz svoj rad ali i kroz festival?
– Ima toliko divnih dramskih dela, divnih priča, volela bih da to prenosimo jedni drugima. Jer o tome se ovde radi, o pričanju priča. Mi na ovaj način, neko na drugi, to je stara čovekova potreba. Priče donose red u haos, daju nadu, veru u čoveka. Govore mu o životu, uče ga. Ne ostavljaju ga usamljenim. Pružaju smisao.
Ko su vam bili uzori dok ste bili na početku karijere, a ko su danas?
– Moji roditelji su radili u pozorištu u Kragujevcu. Tamo sam odrasla. To pozorište, ti ljudi i ta atmosfera su nešto sto je meni vrlo važno.D etinjstvo. Danas bih volela da mi odnos prema svemu što radim u pozorištu bude kao kad sam bila u Dramskom studiju Doma Omladine u Kragujevcu, kod Slavice Slaje Urošević. Da me baš prži!
Bonus video: Glumica Hana Selimović
