0
Domaća kinematografija 60-ih i 70-ih godina prošlog veka ostala je upamćena i po svojevrsnom „hladnom ratu“, koji su filmski autori vodili sa kritičarima. „Bitke“ su se bile preko štampe, a beleženi su i teži „okršaji“ na javnim mestima. Ipak, najupečatljiviji „otpor“ filmadžije su pružale sopstvenim sredstvima, pa su tako, najednom, njihovi „zakleti protivnici“ počeli da prepoznaju sebe u filmovima i to u ulogama najopskurnijiih likova.
Da se osveta servira hladna, najpoznatijim imenima iz jugoslovenske filmske kritike postalo je jasno kada su najednom u filmovima počeli da se pojavljuju likovi – mesara. Naoružani satarom i umazani krvlju, neizostavno bi u nekoj, naizgled nebitnoj i pozadinskoj sceni lupali po kostima životinja, koje bi prštale svuda unaokolo.
Žika Pavlović je u „Buđenju pacova“ (1967) ulogu „mesara Čolića koji udaje ćerku“ poverio Dušanu Tadiću, dok u njegovom sledećem filmu „Kad budem mrtav i beo“ (1968) Slobodan Aligrdić igra „upravnika gradilišta Milutina“.
U filmu se takođe „smuca“ i izvesni novinar, koji na preporuku šatorske pevaljke (Ružica Sokić) treba da p(r)ogura karijeru tankog glasa Džimija Barke (Dragan Nikolić). Žurnalistu igra otac Nede Spasojević – Milorad Spasojević, a po crnim naočarima neobično je podsećao na poznatog filmskog kritičara.
Kod Gorana Markovića u „Varioli veri“ upravnik bolnice, koji se zaključava u ordinaciju i u sebe ubrizgava sve doze vakcina namenjenih deci zvao se Čole, a odigrao ga je Rade Marković. Dugogodišnji filmski kritičar „Politike“, osnivač filmskog festivala FEST, zvao se – Milutin Čolić. „Čolića sam zajebavao u ’Buđenju pacova’ i u filmu ’Kad budem mrtav i beo’. On je prerastao, oprostio mi je i kasnije sam od njega imao veliku podršku. ’Politika’ mi nikad nije oprostila”, kazao je godinama kasnije Žika Pavlović.
„Znali su oni da moji likovi nisu usmereni protiv Čolića, već onoga što je ’Politika’, za koju je pisao, predstavljala. Jer ono što ’Politika’ piše o pozorištu i predstavama, to se smatra merodavnim. Ono što piše o likovnoj umetnosti, to je merodavno. Koga ’Politika’ natakne, taj je gotov, a koga podržava, on je zvezda“, govorio je Pavlović.
Davnih pedesetih jedan od najpoznatijih jugoslovenskih teoretičara filma Dušan Stojanović zapazio je da se svakom, izuzev filmskom kritičaru, daje pravo da o nekom filmu misli svojom glavom, smatrajući da je idealno javno filmsko mnjenje, ono koje je u stanju da o jednom filmu misli na sto načina.
Filmolog, stripolog, filolog i šta sve ne još, ali i filmski kritičar Žika Bogdanović imperativno traži “da kritičar mora da bude slobodan i nezavisan, da bi mogao uopšte da postoji. To znači da je potrebno čuvati subjektivnost, koja iz toga proizlazi. Ne pokušavajamo da uništimo subjektivnost, jer ćemo uništiti krititku”.
Ne iz straha da ne završi svako među svojim „pacovima“, filmske kritike su pisane i pod pseudonimom, poput, recimo, Stanislava Vinavera. Među njima je i „Penelopa“, iza koje se krio, ni manje ni više, nego poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević, koji je sa šesnaest godina pisao o filmu. Sa nekolicinom njegovih drugara pravi filmski časopis “Togo”. Četiri broja od 1939. do februara 1940. izdaje filmski atelje „Togo“.
Obračun na plaži
Vladimir Petrić, profesor Harvarda, teoretičar, pozorišni, filmski i televizijski režiser je ako ne u malom, onda u domalom prstu imao sovjetski nemi film. Sve mu to nije pomoglo da ga posle njegove pozorišne kritike ne pojuri poznati glumac…
Dubrovnik, šezdesete, Letnje igre, gradska plaža, krcata, podne… Stojan Cole Dečermić sa urolanom „Politikom“ kao pendrekom strelja pogledom po plaži. Traži Vladu Petrića… Sudar pogleda:
„A, tu si… (sledi rafalno spominjanje uže ženske familije i aktivnosti koje prate te psovke).
Nastavak je bio toliko uznemirujući da je Vlada spas potražio u moru.
„Sada ću da te udavim“, pretio je Cole, ne ulazeći u vodu… Cela plaža gledala je ovu scenu ne prepoznajući aktere… Iz mora je Petrić izašao tek posle 45 minuta, kada je Cole, glasno, kako ume, sasuo redenik nedramskog teksta prema pozorišnom kritičaru i napustio plažu.
Čime je izazavan gnev poznatog glumca? „Politika“ je tog dana objavila Petrićev prikaz predstave „Romeo i Julija“ sa Dubrovačkih letnjih igara. Bila predstava dobra ili loša, očekuje se da se, bar na drugom stupcu, nađe neka reč o glavnim glumcima. Cole je svoje ime tražio do poslednjih redova. Evo ga! Konačno! U poslednjoj rečenici Petrić je napisao: “A u ulozi Romea Stojan Dečermić je lepo držao mač”.
Davitelj glumaca
Sličnu porciju pisane agresije morao je da pokusa i Ranko Munitić. Na stranici TV Novosti u 30 redova S. N. ga smatra “daviteljem domaćih glumaca na malom ekranu” koji pokušava da “nadmeno arbitrira i meni i drugima na svom skribomanskom ’javnom kanalu’ kao i da se to ’purgersko lupetanje’, preneto kao manir iz jedne druge sredine, ogleda povremeno i u njegovim javnim pokušajima da na stranicama ovog lista ’obogati srpski jezik’, ali srećom kada se njegove neprirodne jezičke kovanice prime u beogradskoj sredini, primiće se i R.M. kao arbitar za sve ovdašnje teme redom počev od njegovih mudroserskih kritika pa do njegovih narcisoidnih i zlobnih lekcija”. U „Književnim novinama“ o Munitiću se piše kao kritičaru koji se “znalački kreće po svim umetnostima i svim granama kinematografija” kao i da je reč o “radoznalom i temeljnom profesionalcu”. Rajko Grlić svaku vrstu kritike stoički podnosi, ali u jednu priču u “Neispričanim pričama” uvodi nas sledećim citatom: „Ko ume, taj snima. Ko ne može, taj predaje, a ko ne može ni jedno ni drugo, piše kritike.“
„Samo mrtav kritičar je dobar kritičar“
Filmske kritike Božidara Zečevića, dramaturga, istoričara filma i scenariste, ne trebaju tumača, posrednika, niti dopunska objašnjenja, što pruža mogućnost i drugim kritičarima da svoj sud uporede sa njegovim. Posle kritike prve sezone „Senki nad Balkanom” u drugu sezonu “Senki“, pravo niotkuda, stiže glavni negativac. Imenom i prezimenom Božidar Zečević. Zanimanje policajac, uža specijalnost inspektor, ne samo nagonom višestruki ubica, osvetnik koga treba eliminisati i svesti u ravan izjave generala Kastera o najboljim Indijancima. U rimejku: „Samo mrtav kritičar je dobar kritičar“.
Ovu analogiju pronašao sam kod Milana Vlajčića, filmskog i književnog kritičara „Politike“, „Blica“ i „Nove“.
Zapaža da „filmski kritičar koji drži do svog mišljenja povremeno se ukaže kao bela vrana i nepopravljivo gunđalo“. Tada se pojavi prokleto pitanje: „Da li on, uopšte, voli film?“ Za Vlajčića pravi kritičar je onaj čije tekstove volite da čitate čak i kada se ne slažete sa njegovim sudovima, jer posmatrajući njegov način gledanja i razmišljanja razvijate svoju estetsku percepciju i indivudualnost suda. Prostor filmske kritike se suzio kao i bivša država. Iako je sve više novina, a sve manje filmskih kritičara, pa i novinara, ima dovoljno prostora da u Vlajčićevim koordinatama prepoznam jednog od najboljih – Miroljuba Stojanovića. Jedini pravi kritičar je „Vreme“.
Bonus video: Dokumentarac o stvaranju filma Čuvari formule