Filmske zvezde i Sava centar: Čega se uplašio Džarmuš? (2)

Kada je provirio i video onoliku dvoranu i to potpuno krcatu, rekao mi je: "Ja ne smem da izađem. Ovo nikad nisam doživeo, imam tremu kao nikad u životu", seća se Nevena Đonlić nekadašnja urednica filmskog programa Sava centra.

Odluka beogradskih vlasti da proda Centar „Sava“, našu najveću kongresno-kulturno-poslovnu ustanovu međunarodne reputacije, probudila je sećanja na uzbudljivu prošlost ovog zdanja koje je pod svoje svodove primalo svetske političare i naučnike, ali i najveća imena umetničke scene. Portal Nova.rs kroz razgovore sa ljudima, koji su izbliza posmatrali ili kreirali taj zvezdani svet Sava centra, u nekoliko nastavaka podseća na to šta sve pamti zgrada u ulici Milentija Popovića u Beogradu.

Nevena Đonlić je ceo radni vek provela u Sava centru. Počela je kao prevodilac još na njegovom gradilištu 1976. godine a nakon otvaranja objekta u kongresnom odeljenju. Od 1978, kada je oformljen Sektor za kulturu, postaje urednik filmskog programa. Vodila je FEST kao organizacioni i operativni direktor do 2000. godine, kada gradska uprava odlučuje da formira posebnu organizaciju koja će se baviti festivalima. Svih ovih decenija bila je nevidljivi dobri duh kulture srpske prestonice koja je, u doba kad je Beograd bio svet, kao magnet privlačila slavne umetnike.

– Sava centar je bila jedna prazna zgrada sagrađena povodom Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS), ali u to doba nije postojala još jasna koncepcija šta će posle sa njom da se dešava. Prvo je sagrađen objekat A sa delegatskim jedinicima, a kada je podignuta Velika dvorana u objektu B, bez nekog lažnog skromnog stida, mogu da kažem da smo mi koji smo radili svojim trudom i znanjem, koje nije bilo veliko, ali je entuzijazam bio ogroman, stvorili ono što je Sava centar postao – priča naša sagovornica.

Prvi zadatak im je bio da svojim programima privuku publiku.

– U početku su oni bili šaroliki, nismo bili definisani po redakcijama, pa smo praktično svi radili sve, od gostovanja nekih plesnih ansambala koji su leti dolazili u Evropu iz Meksika, Brazila do naših estradnih zvezda kao što je Lepa Brena. Počelo se od tog nekog populističkog pristupa, ne bi li se vremenom definisala uloga same dvorane. Mislim da je ulazak filma kao umetničke vrste bio presudan da ona dobije svoj identitet a posebno prelazak FEST-a kao najznačajnijeg filmskog festivala ne samo u Jugoslaviji nego u širem regionu – napominje Nevena Đonlić i dodaje da su projekcije u SC bile i ostale aposlutno neuporedive sa bilo kojim drugim prostorom, te su zbog toga imali premijere svih značajnijih domaćih autora.

– To je bila i ostala odskočna daska za srećnu distribuciju. Mi smo bili prestižno mesto za to.

„Čovek od mramora“ Andžeja Vajde bio je prvi film koji je prikazan u Velikoj dvorani Sava centra.

– Bilo je to 1980. kada smo premijerno imali otvaranje FEST-a koji je od 1981. i zvanično preseljen u Sava centar gde se i danas održava. A prvi film koji je kod nas ušao u redovnu distribuciju i to sa samo jednom kopijom bio je „Flešdens“. Nakon što je prikazan na FEST-u, kupio ga je tada mali distributer „Union film“ i mi smo se dogovorili da se prikazuje u našoj dvorani jer smo nabavili tada novu audio opremu i ozvučenje je bilo odlično.

Sa prikazivanjem tog filma, Sava centar je napravio rekord u Jugoslaviji.

– Imali smo više od 350.000 gledalaca. Danima je trajala navala, stalno smo dodavali projekcije, ljudi su gledali film po 20, 30 puta. Svi smo radili i kao blagajnici i kao razvodnici, jer je bila potpuna pomama. Dugo je emitovan i to je bio pravi kuriozitet što se tiče broja gledalaca vezano za jednu dvoranu i jednu kopiju koju smo izdrcali do kraja, ogulili smo je – priseća se Nevena, koja je bila najtraženija osoba u zemlji tokom FEST-a kada je vladala groznica za kartama.

Sava centar je, ističe, nudio dve stvari. Jedna je kvalitet projekcija i dvoranu, a drugi je socijalni momenat koji se dešavao u ogromnom holu u kojem su ljudi voleli da se sreću i razmenjuju utiske o filmovima.

– Sava centar je imao pravu festivalsku atmosferu. Kada je Voki Kostić došao na mesto predsednika Upravnog odbora FEST-a, uneo je običaj da se za svečano otvaranje dovede Džez orkestar RTB, pa da sviraju mali bendovi po raznim ćoškovima, punktovima, uneo je festivalski glamur. Nakon otvaranja male sale polovinom osamdesetih, imali smo mogućnost da pravimo projekcije za novinare i da se ceo taj medijski establišment stare Jugoslavije tu okuplja i da se stvori osećaj da ste u prostoru koji vam omogućava apsolutno sve kada dođete. Posetioci su mogli da vide i zvezde koje su tu dolazile i prolazile po hodnicima i sve je to davalo jednu toplinu, prisnost. Bio je to pravi dom za sve.

Posebna priča je Velika dvorana, ukazuje Đonlić, nema ih mnogo takvih u svetu, ne samo kada je reč o njenom kapacitetu. Ko god da je ušao od stranaca bio je fasciniran a među njima i Roman Polanski, Miloš Forman, Klaudija Kardinale, Piter Justinov, Džoni Dep, Klaus Marija Brandauer, Beatris Dal, Majkl Kakojanis, Aleksej German, Nikita Mihalkov, Andrej Končalovski, Harvi Kajtel, Aki Kaurismaki, Teo Angelopulos… Mnogi od njih su kasnili na let kad je trebalo da se vrate kući, jer im je mnogo lepo bilo u Sava centru i Beogradu.

– Odlično se sećam kada sam vodila reditelja Džima Džarmuša da se predstavi nakon filma „Noć na zemlji“, koji je bio ponoćna projekcija na FEST-u. Sačekala sam ga ispred dvorane i bočnim prolazom ga odvela da se pokloni na sceni. Odškrinula sam vrata da proverim da li je projekcija gotova da bih znala kada treba da ga pustim. Kada je provirio i video onoliku dvoranu i to potpuno krcatu, rekao mi je: „Ja ne smem da izađem. Ovo nikad nisam doživeo, imam tremu kao nikad u životu“. Odgovorila sam samo: „Nema nazad“. Bio je potpuno impresioniran.

U vreme FEST-a I tako velika dvorana je često bila tesna za sve zainteresovane, pa je publika sedela po stepenicama.

– Bili smo tolerantni. Kada uđu svi ljudi koji imaju karte, mogu da se provuku i neki veliki ljubitelji filma, nekad i stotine njih. Ako već neko dođe i toliko želi da gleda, pa zašto ga ne bismo pustili. Meni je srce uvek bilo puno kada bi dvorana bila dupke puna. Uvek je bila žestoka prepirka između nas i sektora obezbeđenja.

Tokom godina rada na FEST-u imala je, kako kaže, sreću i čast da sarađuje sa Milutinom Čolićem, Aleksandrom Petrovićem, Borom Draškovićem, Vokijem Kostićem, Dušanom Makavejevim, Gordanom Mihićem, Nebojšom Đukelićem, Emirom Kusturicom, Nenadom Dukićem…

– Oni su bili ili selektori programa ili predsednici Saveta i upravnih odbora FEST-a. Kada je Saša Petrović bio predsednik Saveta dao je zadatak Bori Draškoviću da napravi BESEF, Beogradski srednjoevropski festival, kao posebnu sekciju. Saša je želeo da se afirmiše autorski evropski film, to je bilo revolucionarno za to vreme.

Osim FEST-a, bioskopa, premijera domaćih filmova, Nevena Đonlić podseća da je filmska redakcija Sava centra radila brojne nacionalne i autorske filmske retrospektive.

– Imali smo Dane britanskog filma, italijanskog, gruzijskog, japanskog… Nije postojala kinematografija koju nismo obradili. Na Danima francuskog filma dobili smo iznenadnu dojavu da će se publici obratiti Fransoa Miteran, predsednik Francuske, koji je bio u poseti Beogradu. I to usred projekcije. Bili smo u prvom trenutku zatečeni kako će publika da reaguje što prekidamo film, da ne počnu da zvižde, međutim to smo tako vešto uradili da je svako ko je tada bilo u sali otišao sa neverovatnom uspomenom.

Radili su brojne retrospektive od kojih izdvaja one koje su bile posvećene Vimu Vendersu i Lordanu Zafranoviću, kada je prvi put bio prikazan njegov dokumentarac „Testament“ zbog kojeg je stavljen na crnu listu u Hrvatskoj. A uredno su obeležavali i značajne datume bilo da su vezani za stvaraoce ili čuvena filmska ostvarenja kao što su Bertolučijev „XX vek“ ili „Kazablanka“ kada su postavili avion iz Muzeja avijacije. Takođe, kupovali su filmove, ne često, ali sve su to bila važna dela. Među njima ističe poslednji Hjustonov film „Mrtvi“ za nekoliko prikazivanja, to se nekada zvalo – za mala prava.

– Radili smo na negovanju i podmlađivanju ili stvaranju nove publike i formiranje njenih umetničkih kriterijuma. Nismo povlađivali i servirali ono što ona traži, nego smo joj nudili nešto što smatramo vrednim i nadam se da smo uspeli da stvorimo filmski ukus kod mnogih. Mislim da je rad nas urednika u Sava centru zbilja formirao jednu baštinu za budućnost i ostavili smo iza sebe nešto po čemu će nas ljudi pamtiti – smatra čuvena Nena i dodaje da je posebno ponosna na veliki broj saradnika koji su pekli zanat u Sava centru.

– To su mnoge generacije koje se danas vrlo uspešno bave produkcijom i veliki su stručnjaci u svim oblastima u kulturi. To mi je neki legat, jer uvek ističu da su osnove tog nekog morala i radne etike dobili u Sava centru.

O prodaji mesta u kojem je provela radeći i stvarajući punih 35 godina kaže da je to bilo očekivano, jer ako se ne umijete 15 dana, nećete mirisati a Sava centar nije umivan 30 godina, zato je i ne čudi što je, nažalost, ruiniran.

– On je prelazio iz nadležnosti Grada na Republiku pa se vraćao na Grad, i to nije rađeno iz pobuda koje bi doprinele koristi zgrade nego iz malih ličnih interesa. O tome je moralo da se vodi računa, ali uvek se očekivalo da će to neko drugi da uradi. Mi smo jedno vreme veoma dobro poslovali i nismo bili u mogućnosti da se sami održavamo, to je prosto nerealno.

Sava centar, napominje naša sagovornica, više ne liči na ono što je nekada bio, devastacija prostora i popuštanja u okviru programske koncepcije dozvolili su da počne da ulazi jeftina estrada.

– Ako će taj neko ko kupi Sava centar učiniti da on zasija novim sjajem a sačuva taj neki ekskluzivniji pristup u izboru programa, ja ću biti srećna. Ako ne, već sam dovoljno srećna što sam radila tamo i što sam svojim radom doprinela da postane kultno mesto. A Sava centar je to i dan-danas bez obzira na trenutnu situaciju i na otvaranje novih prostora – zaključuje Nevena Đonlić.

…

Sava centar, kako ga svi zovu, izgrađen je 1977. godine, a srce objekta čini Velika dvorana kapaciteta 3.672 sedišta. Pod njegovim krovom organizovano je 20.000 kulturnih manifestacija i programa sa više od 10.000.000 posetilaca. Kako je najavljeno, njegovu namenu budući vlasnik neće moći da menja pošto je ovo zdanje u proceduri za utvrđivanje za kulturno dobro.

Sutra: Čovek koji je slikao zvezde