0
Srpski film danas ili slepo prati festivalsku, fondovsku i često birokratsku, humanitarno-namensku modu ili je infantilna repertoarska koještarija, kaže reditelj za naš portal.
Nakon svetske premijere na festivalu u Torontu, posle skoro pola godine, beogradska premijera filma „Radnička klasa ide u pakao“ zakazana je za večeras u „MTS dvorani“, u okviru 52. FEST-a. Reditelj i scenarista je Mladen Đorđević, a glavne uloge igraju: Tamara Krcunović, Leon Lučev, Momo Pićurić, Ivan Đorđević, Lidija Kordić, Mirsad Tuka, Szilvia Krizsan, Olivera Viktorović…
– Ovaj film se naslanja na moje iskustvo vezano za dokudramu „Sumrak u bečkom haustoru“ (2020) i seriju „Gastarbajterske priče“ (2021), koja je proistekla iz nje. U tim mojim radovima glavni junaci su očajnici koji odlaze u ono potisnuto, iskonsko, kako bi rešili svoje probleme. Ima nečega simpatičnog, odmetničkog u tom odbacivanju civilizacijskih dostignuća i prihvatanju paganskog. I u „Radničkoj klasi“ imamo ljude saterane u ćošak, koji su zbog toga prinuđeni da zavire u sebe, jer nemaju nigde drugde, i da tamo pronađu svoju uspavanu snagu – priča za Nova.rs Mladen Đorđević, scenarista i reditelj filma „Radnička klasa ide u pakao“.
Pojam radnika danas i nekada je „nebo i zemlja“. Kao ljubitelj gubitnika i margine, pokušao si da im ponovo daš na značaju i poručio: „Hej, ovi ljudi i dalje postoje!“
– Radnička klasa odumire. Samo zaposlenje je veoma neizvesno. Sve se više pominje prekarijat. Gaj Standing je napisao knjigu „Prekarijat – nova opasna klasa“. Videćemo da li će ona jednoga dana moći da preokrene stvari. Pitanje je da li u Srbiji još imamo radničku klasu. Bilo mi je zanimljivo i povezivanje komunizma sa satanizmom. Praznik Prvi maj je smešten na dan jednog od najznačajnijih satanističkih praznika. Moji junaci odbacuju jednog Boga i prihvataju drugog, onog ozloglašenog. Odbacuju Boga mejnstrima i prihvataju Boga andergraunda, Boga skrajnutih, koji je hrišćanska forma paganskih božanstava oteranih pod zemlju. Za mene je ovo i antiutopijski film, koji najavljuje skorašnju budućnost, u kojoj će veći deo čovečanstva biti gurnut u mrak od vlasnika krupnog kapitala. Ipak, verujem da će u tom mraku odbačeni ljudi pronaći svetlost na kraju tunela – svoju izgubljenu snagu, te postati sposobni da se podignu i uzvrate. Ne treba potcenjivati tamu. Sa druge strane, mimo i „sa one strane“ tog socijalnog angažmana, mene zanima i metafilmska dimenzija. Mislim na spajanje žanrova. U „Radničkoj klasi ide u pakao“ sam hteo da se igram spajanjem horora i sociopolitički angažovanog filma. Ta dva „žanra“ se međusobno bore, možda potiru. Ovo je i antihoror (paralelu vidim u „antivesternu“) ali i antiangažovani film.
Film je posle svetske premijere u Torontu bio prikazan u Talinu i Geteborgu. Kakve su reakcije?
– Tokom narednih meseci nas očekuje još nekoliko festivala. Reakcija na festivalu u Torontu je bila iznenađenje za mene, jer je publika jako dobro reagovala na humor u filmu, za koji sam mislio da je više balkanski. Razgovori sa publikom posle projekcija su pokazali da je ona na pravi način shvatila film. Usled krize, temu radničkih protesta sve više kapira i publika na Zapadu. Ljudi širom sveta se sve više osećaju marginalizovanim, obespravljenim. Crni humor im dobro dođe kao otklon od mraka ili pak suočavanje sa njim. I strane kritike posle svetske premijere su bile jako dobre. Kritičarima se dopao spoj horora i socijalne drame. Svidelo im se i kombinovanje raznih žanrova: komedije, drame, trilera, horora, filma osvete … Isticali su i glumački ansambl, kao i celokupnu atmosferu filma.
Kako je protekao rad na filmu, kakav je bio odnos sa ekipom i glumcima?
– Film je komplikovan, jer je glavni lik grupa, dakle imamo glumački ansambl. Pored profesionalnih glumaca tu su i naturščici. Potrebno je bilo da, uslovno rečeno, spustim profi glumce kako bi delovali kao da sam ih doveo sa ulice. Dosta glumačkog umeća je potrebno da bi profi glumci delovali kao naturščici. Zbog toga su probe pre snimanja bile veoma značajne. Imamo glumce iz Beograda koji glume radnike propale fabrike iz unutrašnjosti. Igrali smo se i sa dijalektom. Mislim da je to pomoglo glumcima da se izmeste iz Beograda, a značiće i gledaocima. U biranju glumaca i naturščika pomogao mi je Nikola Todorović Packe. Izazov su bile i scene seksa i grupne scene u kojima su glavni junaci goli i kao takvi se upuštaju u rituale, u oslobađanje. Ali, pored glumaca, koje publika može da vidi, postoje i oni „nevidljivi“ – jak tim koji mi je svojom kreativnošću pomogao da sve prethodno rečeno dođe do izražaja: direktor fotografije Dušan Grubin, scenograf Zorana Petrov, kostimograf Jelena Đorđević, montažer Lazar Predojev, kao i dizajner zvuka Aleks Dimitru i kompozitor Kalin Nikolov.
Prošlo je dosta od premijere u Torontu, da li u planu imaš nov projekat?
– Da, u pitanju je dugometražni igrani film „Ljubavna soba“, za koji sam krajem prošle godine dobio sredstva od Filmskog centra Srbije. Radnja je smeštena u zatvorsku ljubavnu sobu u kojoj se tokom filma smenjuje više parova. Soba je mikrouniverzum, a pokušaću da ispričam priču o ljubavi danas koja je, čini mi se, prognana. Jedno takvo ekstremno mesto je po meni najadekvatnije za pričanje takve priče. U pitanju je u isto vreme i emotivno topla, ali i surova filmska priča. Akteri su ponovo ljudi sa margine.
„Život i smrt porno bande“ te je nekako obeležio. Kritičar Đorđe Bajić je negde napisao da film i danas „grmi“ i da se odlično drži. Kada se osvrneš na „Porno bandu“, da li si zadovoljan urađenim?
– Moram da priznam da taj film nisam pogledao bar deset godina. Inače, ne volim da se vraćam svojim filmovima. Pre dva meseca „Porno banda“ je prikazana u DKC-u na festivalu „Odraz strave“. Glavna tema festivala je zapravo bila „Život i smrt porno bande“. U jednočasovnom razgovoru sa publikom shvatio sam da nove generacije i te kako dobro shvataju taj film. Čak mi se čini da je čitanje filma u novijim generacijama ozbiljnije nego ranije. Ili je to ili su prosto slobodniji da iznose mišljenja i postavljaju pitanja. Da se film dobro drži dokaz je recimo i čuvena platforma Letterbox koja je prošle godine od nekih proglašena za uticajniju od Rotten Tomatoes sajta. Tu laici postavljaju svoje kratke, često oštre i duhovite komentare. Film je prikazan 2009, a tokom prošle godine je na Letterboxu imao komentara koliko dosta filmova nema ni u prvoj godini prikazivanja. Znači, film i dalje živi. To sam shvatio i kad je film prikazan jesenas u Kinoteci, u okviru moje retrospektive, kao deo „Merlinka Klasik Festivala“. Može se reći da na Zapadu ima neku vrstu kultnog statusa. Peter Kuplowsky je u najavi mog novog filma, na sajtu festivala u Torontu, rekao za „Porno bandu“ da je „notorious cult hit“.
Deluje da se dosta snima u Srbiji, krimi žanr je dominantan. Gde je, po tvom mišljenju, srpska kinematografija danas?
– Srpski film danas ili slepo prati festivalsku, fondovsku i često birokratsku, humanitarno-namensku modu ili je infantilna repertoarska koještarija. Malo ima primera koji su između, tj. koji spajaju i jedno i drugo na najbolji način. I generalno, u svetu, bioskopski film je sve više oštro odvojen od tzv. art house. Tužno je što je tu veštačku podelu nametnula potrošačka civilizacija u kojoj je sve brend. Evropski film se u toj utakmici bori za svoje mesto pod suncem tako što, nažalost, svoj identitet ne gradi autentično, iz sebe, već nasuprot američkom. Pokušava da opstane na tržištu glumeći da je u pitanju umetnost, a zapravo se često svodi na kopi pejst štancovanje. U našim serijama dominira krimi žanr, što je publici već preko glave. Ja bih, recimo, voleo da vidim kako stvarno žive naši policajci, sudije i kriminalci, a ne da gledam neke kopije američkih serija.
Da li postoje klanovi u filmskoj industriji kod nas i da li reditelj mora da bude deo jednog od njih da bi opstao?
– Takvi klanovi postoje svugde. Opet, postoje autori koji uspevaju da funkcionišu mimo njih. Oni su, naravno, u velikoj manjini. Ja sebe smatram jednim od njih, jer mislim da nisam deo nijedne lobi grupe. To je teži put, ali je na duže staze plodonosniji. Čak te i čeliči kao stvaraoca.
Koji te svetski autori trenutno najviše inspirišu?
– Sve više se okrećem klasicima. Trudim se recimo da pogledam što više filmova dvojca Majkla Pauela i Emeriha Presburgera. Njihovi filmovi su mi genijalni. Neki su rađeni pre Drugog svetskog rata. Njihov “Crni narcis” je po meni najlepši film ikada snimljen. Skoro sam pogledao film „Cockfighter“, o borbi petlova, iz sedamdesetih godina. U pitanju je delo Monte Helmana, po meni jednog od najznačajnijih američkih autora, koji je bio daleko ispred svog vremena. Što se tiče “novijih” stvaralaca nikada ne propuštam filmove ljudi kao što su recimo Džonatan Glejzer, Ruben Oslund, Pol Sorentino … Što se tiče naših suseda najviše volim mađarski film. Oni su skoro, u jednom kratkom periodu, imali tri remek dela: „Šaulov sin“, „Na telu i duši“ i „Jupiterov mesec“.
Gledaš serije? „True Detective“ poslednja sezona ili nešto drugo?
– Poslednja sezona „True Detective“ mi se nije dopala. Mislim da ta serija nikako ne uspeva da se približi kvalitetu prve sezone. Čini mi se da je treća sezona išla u dobrom pravcu, ali na kraju nije uspela. Svaka čast Džodi Foster, ali četvrta sezona mi s vremena na vreme deluje kao jeftin „Tvin Piks“. Previše je tu i dramaturških i vizulenih veoma izrabljenih klišea. U poslednjih pet-šest godina su mi se najviše dopale francuska serija „Biro“ i HBO-ova „Succession“. „Biro“ je fascinantna serija. Mirna na površini, elegantna, a iznutra tutnji. To je ta linija u francuskim pokretnim slikama, koja ide od Melvila, preko Šabrola, Alana Kornoa pa do Odrijara. Remek- delo što se tiče mene. Eto, to je veoma gledana serija, koja se ne bazira na čestom, intenzivnom ali kratkotrajnom pražnjenju gledalaca, što zahteva strpljenje.
Šta te najviše asocira na FEST i zašto ti je važan?
– Ja sam na Fest-u prisutan od prvog filma „Made in Serbia“ (2005). Usledili su potom „Život i smrt porno bande“ (2009), omnibus „Jednaki“ (2014), u kome sam radio jednu od priča, i „Sumrak u bečkom haustoru“ (2020). Tradicija se nastavlja i sa novim filmom. Mislim da je Fest od svog početka mesto gde se spajaju repertoarski i art house filmski senzibiliteti, ali na fluidan, organski, neizveštačen način.
Pohađao si filmsku školu „Kvadrat“ kod Zorana i Svetlane Popović, što je neka vrsta pripreme za upis na režiju. Sećam te se iz tog perioda kao srednjoškolca koji je bio jako zagrižen za film. Da li je za reditelja neophodna ta strast od malih nogu?
– U Srbiji je bavljenje filmom vrlo komplikovano i neizvesno i zato samo velika strast može da ti pomogne da istraješ i ne odustaneš. Mora da postoji određeni fanatizam. Filmejkeri moraju da sačuvaju tu mladalačku napaljenost, jer te mnogo šta tera na to da izgubiš ljubav prema filmu, da odustaneš. Film kao igra, to je koncept koji fali i koji mi nedostaje. Sve se manje radi iz ljubavi, muda i zbog ideje.
Bonus video: Vladimir Perišić, reditelj filma „Lost Country“
