Filip Bulatović: Ništa nije nalik džez sceni u Njujorku

Kompozicija je fotografija jedne emocije, nebitno koji žanr je u pitanju. Moja muzika je jednostavna, setna i poletna, veselo romantična, kaže za Nova.rs kompozitor i džez pijanista Filip Bulatović MAPO, jedan od naših najtalentovanijih autora džez, pop, fank i fjužn muzike, koji živi i stvara u Njujorku. On će večeras (četvrtak, 21.00)) nastupiti u Bitef Art Cafe-u (Summer Stage).

Filip Bulatović (32) rođen je u Beogradu. Klavir je počeo da svira sa osam godina. Završio je nižu muzičku školu “Kosta Manojlović” a potom džez odsek u srednjoj muzičkoj školi “Stanković” u klasi prof. Miloša Krstića. Sa samo 16 godina počinje sa prvim džez nastupima. U tom periodu upoznaje eminentnog nemačkog dirigenta i kompozitora Petera Herbolzheimera koji ga je pozivao da se pridruži jednom od najboljih internacionalnih omladinskih džez orkertara “Bu-jazzo” Big Band. Studirao je na Muzičkoj akademiji u Kelnu u klasi čuvenih džez pijanista – John Taylor i Hubert Nuss.

Filip se nametnuo kao sidemen u grupama dva srpska džez velikana Duška Gojkovića i Stjepka Guta. Tada počinje da nastupa i sa muzičarima kao što su Vitto Giordanio, Johan Hoerlen, Vladimir Kostadinovič, Dušan Novakov …
U Kelnu, sa samo 19 godina, formira svoj prvi internacionalni trio i snima prvi album „Filip Bulatovic Trio – Live At Bechstein Centrum’’ a godinu dana kasnije osvaja treće mesto na internacionalnom takmičenju za džez pijaniste u Frajburgu kao najmlađi učesnik.

Po povratku u Srbiju, osim džeza, započinje brojne projekte na polju fank, fjužn i pop muzike. Član je Udruženja kompozitora Srbije. Danas živi i stvara u Njujorku gde je oformio desetočlani bend sa kojim nastupa u prestižnom Nublu.

U Beograd je došao neplanirano ali pre povratka u Ameriku, održaće koncert u Bitef Art Cafe što će biti jedinstvena prilika da se čuje njegov opus u izvođenju devetočlanog benda, od Qzama Quartet funk hitova do MAPO singlova kao što su “Love And Trust”, “What Did You Do to Me” i najnoviji neobjavljeni singlovi “Boyfriend” i “You’re The Only One”. Binu će deliti sa vrhunskim muzičarima od kojih srce benda čine Peđa Milutinović, Dragan Ivanović i Luka Ignjatović, kao i vokalni solisti Aleksandra Bijelić Aleksijević i Ilija Mihailović.

Bavite raznovrsnim muzičkim pravcima?

– Od kada se bavim muzikom, moj ukus kao i sam način interpretacije konstantno su se menjali. Sa džezom sam se susreo kao srednjoškolac i tada sam s gnušanjem govorio o DJ–evima, u smislu da to što rade nije ništa kreativno. A danas i sam nastupam kao DJ i volim taj kreativni proces koji puštanje i miksovanje dve pesme pruža. Što sam stariji, sve je manji jaz između žanrova koje slušam i kroz koje se izražavam. Ono što me je inspirisalo da puštam muziku kao DJ je definitivno pokret i da nekoga podstaknem da igra.

Koliko je važno muzičko obrazovanje da biste se izrazili u ovako različitim žanrovima?

– Sve manje verujem da ono sa sobom nosi prestiž ili kvalitet. Štaviše, mislim da može da ima suprotan efekat, ako je to obrazovanje pogrešno usmereno ono može da stane na put kreativnosti. Tehnika, znanje teorije i vladanje instrumentom služe umetniku da izrazi svoja osećanja. Ništa manje i ništa više. Kroz muziku posmatram svoja osećanja i to što određena numera u meni izaziva. Jedina meni važna razlika u muzici jeste da postoji ona za ples i ona za slušanje, kao i čitav spektrum između toga.

Odakle crpite ideje za komponovanje?

– Nekad prepoznam određenu emociju ili nasumice dobijem ideju i brzo je zabeležim kako je ne bih zaboravio. To radim tako što otpevam melodiju i snimim je telefonom. Ideje najčešće dobijam bez instrumenta, a klavir samo koristim u procesu pisanja i aranžiranja. Inspiracija mi dolazi na najčudnijim mestima i u najneočekivanije vreme. Dok čekam voz, pre nego što ću da zaspim, pa ostajem budan i otpevam to što mi je palo na pamet. A ako dobijem ideju usred gužve na ulici, onda mi je izazov da počnem da pevam u telefon iako me ljudi gledaju.

Šta znači MAPO koje stoji uz vaše ime i prezime?

– Kako se menjao moj muzički ukus, tako su se menjale i veličine i nazivi sastava za koje sam pisao i sa kojima sam nastupao. Jer jednako volim da sviram u akustičnom triju i sa velikim fank i big bendom gde se svira glasno. Samim tim, imena su postajala sve duža, počevši od Filip Bulatovic Trio, Filip Bulatovic Quartet, pa Quintet, pa Big Band .. do Filip Bulatovic Funk Edition. Takođe, nove numere nisu isključivale prethodne već je sve počelo da se meša. Pričao sam sa drugaricom o tome kako ne mogu da se odlučim za jedan žanr i kako ne želim na taj način da se bavim muzikom tj. da ću kada je kreativnost u pitanju uvek biti sluga ideji, pa u koji god žanr da me ona uputi, ja ću se tamo usmeriti. Ona mi je u šali rekla da imam „Multiple Artistic Personality Disorder“, ali da to kod mene sve nekako funkcioniše i da je to moj način stvaranja. Tako je “Disorder” postalo „Order“, odnosno nešto što nije mana. Odatle akronim – MAPO.

Nastupali ste u Nublu, jednom od najboljih njujorških klubova sa desetočlanim bendom. Kakvo je iskustvo biti na mestu gde su svirala svetska muzička imena i bendovi?

– Prvi put sam nastupio u manjem Nublu Classic (prvom Nublu klubu), 2017. sa džez kvartetom, i to je već bilo fantastično. Međutim, oduvek sam maštao da svoju muziku izvodim sa velikim bendom u glavnom Nublu, koji je savršen za veće orkestre jer ima vrhunsku binu i ozvučenje, ali i zato što su tu svirali neki od mojih omiljenih muzičara kao što su Robert Glasper, Marcus Strickland, Sun Ra, Marcus Gilmore pa čak i David Byrne, Moby i mnogi drugi. Tokom tih mojih prvih nastupa u Nublu Classic upoznao sam vlasnika Ilhana Ersahina, kom se dopalo to što radim i pozvao me je da osmislim nastup. Uradili smo jednu, a potom i drugu svirku jer su reakcije publike bile fenomenalne. Veliki Nublu mi je definitivno omiljeno mesto za nastupe.

Dugo ste bili prisutni na evropskoj džez sceni, kako biste je uporedili sa američkom? Gde smo mi u tom džez prostoru?

– Jako je teško to uporediti. Ništa nije nalik džez sceni u Njujorku. To je grad u kom se svaki dan održava nekoliko džez koncerata, jer većina najboljih džez muzičara tamo i živi. S druge strane, evropski klubovi imaju uslove da ih često ugoste, što dovodi do saradnje i mešanja te dve scene. Beograd ih nažalost nema, te su gostovanja inostranih muzičara vrlo retka, a naši muzičari koji su izuzetno talentovani nemaju dovoljno prilike da sviraju s njima.

Da li je Njujork definitivno grad u koji se vraćate?

– Da, to je mesto gde imam najidealnije uslove za rad i obogaćuje me što stalno upoznajem nove kolege i stičem nova iskustva. Naravno, Beograd bio i ostao moj grad, mesto gde se odmaram i boravim sa porodicom, prijateljima, ali istovremeno i stvaram.

Šta vas očekuje po povratku u SAD?

– Do kraja godine izbacujem novi single „Boyfriend“, a čim se stabilizuje situacija sa korona virusom, nadam novim nastupima kao pijanista i kao DJ. Želja mi je da što više ljudi u budućnosti čuje moju muziku i da ih, ako mogu, usrećim na taj način..