0
Sedmi dan na Festu: “Deca sunca” i “Putevi kojima nisam pošao”.
Kad je filmski festival u toku, kao što je slučaj sa 49. izdanjem Festa pod dvosmislenim sloganom “Povratak u budućnost”, osim filmova bitna je i atmosfera na njemu i oko njega, odjeci u kulturnoj javnosti, ponašanje medija… Pošto je vanredna situacija (do juče su bioskopi bili zakatančeni zajedno sa noćnim barovima, na sve smo pristali!), niko ne očekuje čuda, važno je da se krenulo dobrim smerom. Kasnije ćemo da skupljamo čaure!
Izlazeći juče iz Kombank Dvorane (posle projekcije iranskog filma o kome će biti ovde reći), naletim u Bezistanu na dugogodišnjeg poznanika, povremeno filmskog kritičara, sa završenom Akademijom za film (FDU) i autorom više dokumentarnog filmova, a jedno vreme i profesora filma na jednoj privatnoj akademiji (ima ih desetak, samo napred, biće ih još).
Upitah ga da li nešto gleda na Festu, a on mi reče: ne pada mi na pamet! Umesto da tu završimo kratki susret, ne dade mi đavo mira, znam da ima filmskih ljudi koji imaju argumente da godinama ne ulaze u bioskop (Holivud je propao, sve se komercijalizovalo, nije to ono što je nekad bilo).
Video sam da je na početku Festa kritičar jedinog lista koji kupujem u štampanom obliku (druge pregledam na internetu) i ove godine, naširoko, gotovo cela stranica lista, obrazlagao zašto će preskočiti i ovaj Fest, ostavivši čitaoce cenjenog lista bez suda o filmovima (ne svim, može i pet-šest). Zapitah mog poznanika ipak, zar ga ne kopka da vidi šta se događa u svetu filma, a on mi kao iz topa ispali da dok su ovi ljudi na vlasti, u gradu i na Festu, njega ni to ne zanima.
Neću pomenuti ime ovog mog sagovornika, nisam hteo da ga podsetim da je Fest rođen 1971. u godinama progona i hapšenja autora srpskog “crnog talasa”, pa nikom normalnom nije palo na pamet da proglasi bojkot festivala pod sloganom “Hrabri novi svet”. U Geteovo vreme niko kulturan ne bi sebi dozvolio da odbaci čitanje “Vertera” ili “Fausta” zato što je pomenuti Gete bio tajni savetnik i pisar u službi manhajmskog vojvode. Uostalom, pošto sam upravo kročio na ulicu posle gledanja jednog sjajnog iranskog filma, da li sam time odobrio surove zakone ove Džamahirije?
Uostalom, proteklih godina malo ko je obratio pažnju da svi iranski filmovi proslavljenih autora počinju titlom koji se ne prevodi, ali glasi na farsi-jeziku “U ime Alaha”. To je predviđeno nacionalnim zakonom, i na to se pristane kao i na ulični “selam”.
Već sam pre nekoliko dana naširoko pisao o sjajnom iranskom filmu “Nema izbora”, i o uslovima u kojima nastaju dela jedne od najzapaženijih svetskih kinematografija (zabrane, konvencije, načini prikazivanja života i ljudskih nežnosti).
Deca sunca
I sada dolazim do filma “Deca sunca” (100 min.) reditelja i pisca scenarija Madžida Madžidija, koji svoj opus gradi pune četiri decenije, uz Kjarostamija, Makmalbafa, Panahija, da ne pominjem mlađe kojima su ovi podvižnici utrli put. Njegov film “Boja neba” je 1999. na Svetskom festivalu u kanadskom Montrealu dobio Gran Pri festivala i ušao u svetske antologije.
Novi film je Madžidi posvetio milionima dece koja se koriste kao roblje i sredstvo obavljanja nedozvoljenih mućki sa velikim rizikom (za decu) i golemim zaradama (skriveni naručioci). U fokusu dramske podloge su deca iz teheranske osnovne škole “Sunce”, koja zarađuju džeparac obavljajući opasne poslove za okolne zanatlije. Već prva sekvenca pokazuje kako su ovi dečaci (devojčice su bolje čuvane, iza ograde, kao i žene u javnom prevozu) brzi, vešti i inteligentni u spasavanju kad se pojavi policija Teherana.
Izdvaja se 12. godišnji dečak Ali, kojeg igra Ruholah Zamani (nagrada Marčelo Mastrojani“, za mlade talentovane glumce na Venecijanskom festivalu), neodoljivog šarma, koji uzgred hoće da se druži sa školskom drugaricom Zehrom, a ona ga upozorava da je njena porodica pobegla iz Avganistana i da mora da pazi da ih tamo ne vrate!
Madžidi ima neverovatnu moć da svoje male junake vodi onako kako su to radili De Sika (“Kradljivci bicikla”, “Čistači cipela”, “Čudo u Milanu”), Pietro Đermi (“Železničar”) i Federiko Felini (“Dangube”,”Amarkord”). Deca su u iranskom filmu prepuštena ulici i školi, roditelji se ne vide (bore se za porodicu, jamačno), pojave se kad izbije neka velika tuča ili sudar sa zakonom. Škola “Sunce” je ustanova sa posebnom namenom, da se deca prepuštena ulici privedu obrazovanju, država neredovno dodeljuje sredstva, neke donacije su nedovoljne, škola je na ivici ukidanja.
Između škole i ulice nema velike razlike, kastinsko društvo pokazuje vapijuće razlike sudeći po teheranskim automobilima koji se mogu sresti u evropskim metropolama, ili izborom luksuzne robe u supermarketima. U tom baroknom kontrastu mališani se snalaze virtuozno, pred policijom umeju da umaknu brzinom Juseina Bolt.
Njihov učitelj Babak Lofti (to je ujedno i ime glumca) dobro kuži sve njihove finte, brani ih od policije i pesnicama, a onda se pokrenu skriveni mehanizmi da se učitelj pusti. Gustina dešavanja je tako intenzivna da teško možete da pohvatate sve nijanse koje karakterološki razdvajaju protagoniste ovog filma, od kojih su gotovo svi, sem nekolicine starijih, naturščici.
Vlasnik mehaničarske radnje koji vešto koristi malog Alija i trojicu njegovih drugara, predloži im plan prolaska kroz kanale ispod škole da bi se stiglo do nekog skrivenog blaga. Dečaci krišom,da ih ne bi primetio strogi i pravedni domar, kopaju kroz blato i vodu, s dokumentarnim pristupom kojim su ostvareni tajni begovi iz Hitlerovih logora. Kad se domognu obeležene tačke pojavljuje se policija, škola se gasi i u dugom završnom kadru polako se osipa i nestaje u izmaglici.
Ne mogu ni da zamislim scenario po kojem je radio Madžidi, mora da je bilo mnogo improvizacija iz dana u dan, ali film drži pažnju kao da se ukazuje obećana zemlja. Film nema poetsku lakoću čuvenog pređašnjeg filma ovog autora “Deca neba”, ali zato svojom moralnom beskompromisnošću i kritičkom percepcijom ostavlja neverovatan utisak. Jedan od filmova po kome će se pamtiti Fest 21.
Putevi kojima nisam pošao
Engleski film “Putevi kojima nisam pošao“ (85 min.) dolazi iz radionice poznate esperimentalne autorke Seli Poter (1949), koja se proslavila smelom ekranizacijom oniričnog romana Virdžinije Vulf “Orlando“ (1999). Bavila se u životu baletom, muzikom, performansom, a kad je radila na filmu uvek je bežala od tradicionalne filmske naracije.
U ovom filmu koji već naslovom mnogo obećava, Poter po svom scenariju opisuje dan pisca Lea (Havijer Bardem), koji kao kontuzovan ne ustaje iz kreveta, odbijajući svaku komunikaciju, onda dolazi njegova ćerka (El Fening) koja uspe da ga nekako odvede na magnetnu terapiju gde mu otkriju oštećenja frontalnih delova mozga. Javljaju se susreti sa bivšim ženama (Salma Hajek i Lora Lini), bez naznake da li je to njegov mentalni, unutrašnji doživljaj, ili one odista priskaču u pomoć, koju on bandoglavo odbija. Ima i šetnje kroz šumu, susreti sa mladim lepim ženama, povremeno vadi beležnicu, doznaje da je kao pisac doživeo stvaralačku blokadu. Film je elegantno snimljen, Bardem i Fening povremeno se emotivno prepoznaju (kao glumci učinili su najviše). Scenario se pokazuje kao tanka podloga, ceo film deluje kao nerazrađena skica, bolno Leovo stanje nas ostavlja kao slučajne svedoke zbivanja koje nije ubedljivo prikazano.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
