Moj prvi amaterski film se zvao (ako se ne varam) "Pustite me da prođem".
Siže je bio tipičan: mladić́ luta gradom ophrvan nekim nepoznatim problemima. Vidi se da mu to teško pada, jer na licu ima stalno očajnički izraz. Sreće devojku nejasnog statusa (ne može se reći da li je poznaje ili ne, da li mu se sviđa ili mu ništa ne znači) koja, izgleda, pokušava da uspostavi kontakt s njim. Ali, vezu osujećuje neka takođe nepoznata sila, nešto što mladića od početka kolje ali nikako da se pojavi u bilo kakvom razumljivom obliku . Kako bilo, mladić́ se okreće i odlazi od devojke koja je izvisila iz samo autoru poznatih razloga. Mladić́ nestaje u haosu velegrada (Terazije i okolina)…
Film je naišao na pristojnu reakciju, a pitanja ko, gde, kako i zašto, kojih sam se najviše pribojavao, izostala su. Staviše, većina prisutnih je u „Pustite me da prođem“ videla stvari o kojima nisam imao pojma i hvalila ideje koje mi nikada nisu padale na pamet. Naravno, mudro sam ćutao i nastojao da ne kvarim prijatno veče . Kada sam se vratio kući, saopštio sam roditeljima da želim da budem filmski režiser . Niko nije imao ništa protiv, koliko se sećam . Ali, slučaj je hteo da ne podelim sudbinu te divne grupice „filmskih manijaka“ oko Kino-kluba Beograd . Naime, video sam „Crnog Petra“.
***
Naš glavni izvor prihoda bio je kakao. Iz Jugoslavije su nam stizali paketi puni topline i briga, ali i sa po nekoliko kila kakaoa. Trgovali smo s nekom Bugarkom, koja je bila udata za jednog neverovatno šonjavog Čeha. Kada smo donosili „robu“, on i dete su bežali u kupatilo njihove uboge garsonjere, a žena i mi smo se cenjkali. Ona je bila jedina osoba u našem novom svetu nad kojom smo se osećali nadmoćnima. Kada smo se vraćali u studentski grad, osvrtali smo se plašeći se da nas neko ne prati. Kao da smo švercovali drogu, a ne kakao…
Od tih para smo plaćali studentski dom, markicu za prevoz i bon za menzu. Kada se davao neki film za kojim smo čeznuli, prodavali smo bon, hrana je ionako bila grozna, same knedle. Bioskop je bio jedini luksuz koji smo smeli sebi da priuštimo, slobodno vreme smo uglavnom provodili smucajući se po tom starom i sve interesantnijem gradu. Kada bi nas ophrvala nostalgija, odlazili smo na stanicu Stržed i ispraćali vozove za Jugoslaviju. Prišljamčili bismo se nekoj grupici bučnih Jugoslovena i slušali naš jezik. Kada bi voz kretao, mahali smo sa ostalima, i pored toga što je bilo više nego jasno da je sve to sentimentalno i otužno.
***
Dvadesetog avgusta, kasno popodne, dva sovjetska aviona spustila su se na praški aerodrom. Bili su, navodno, pokvareni, pa su morali da sačekaju rezervne delove iz Moskve. U avionima su bili turisti koji su krenuli u Jugoslaviju. Kasnije su mi pričali da su svi imali iste cipele i iste putne torbe i da se iz toga moglo štošta zaključiti. Ali niko nije na to obraćao pažnju, pa su putnici smešteni u tranzitni restoran. Nešto iza ponoći, u prvim časovima dvadeset prvog avgusta, sovjetski „turisti“ su otvorili tašne, iz njih povadili automate i za nekoliko minuta zauzeli sve vitalne punktove aerodroma Ruzinj. Ona dva „pokvarena“ aviona bila su, u stvari, pokretni radari, pa su ubrzo počeli da sleću sovjetski avioni, otprilike svakih 4 do 5 minuta po jedan (morali su poleteti nekoliko časova ranije, po precizno utvrđwnom planu). Bile su to letelice neviđenih razmera, jer je iz svakog parkiranog aviona izmilelo po desetak tenkova, koji su odmah nastavili ka gradu. Paralelno je preko sovjetske, poljske, istočnonemačke i mađarske granice ulazilo na stotine teških tenkova i hiljade vojnika. Sama operacija upada strane vojske trajala je samo nekoliko časova; kada su se ljudi probudili, imali su šta da vide – tenkovi su stajali na svim važnijim mestima u gradovima, a kroz otvore na kupolama radoznalo su virili sedamnaestogodišnji mladići, uglavnom Azijati.
Delovi preuzeti iz knjige „Češka škola ne postoji“ (Laguna) koje je autor priredio za potrebe ovog feljtona.
(Nastaviće se)
