0
Čak i najveći ponekad upropaste stvar. Ovo su epske gluposti u rokenrolu za koje bi nepokolebljivi fanovi želeli da se pretvaraju da se nisu dogodile, piše "Roling stoun".
„Nema velikog genija bez trunke ludila.“ Grčki filozof Aristotel je izneo ovo zapažanje pre otprilike 2.300 godina, mnogo pre nego što su osvedočeni geniji poput Boba Dilana, Džona Lenona, Prislija, Eltona Džona, Velvet Andergraund I Kanje Vesta dokazali da je u pravu. Među brojnim proslavljenim remek-delima koje su ovi umetnici dali svetu, oni su takođe iznedrili dela koja su toliko monumentalno grozna da ništa osim „dodira ludila” ne može da objasni njihovo postojanje, tvrdi “Roling stoun”.
Od liste 50 groznih albuma koje je sastavio ovaj magazin, mi smo vam izdvojili prvih 10 mesta.
10. Creedence Clearwater Revival “Mardi Gras” (1972)
Na neki način, lako je imati simpatije za Creedence ritam sekciju Daga Kliforda i Stjua Kuka. Gledanje svog kolege iz benda Džona Fogertija kako piše i producira sve njihove originalne pesme mora da je bilo duboko frustrirajuće. U svesti javnosti, oni su postali njegovi obični rezervni muzičari, iako je grupa to zajedno pokušavala da prevaziđe još od srednje škole. Ali tužna istina po tom pitanju je da je Fogerti briljantan u pisanju pesama, a oni nisu. Ovo je bolno očigledno na albumu grupe “Mardi Gras” iz 1972. godine, gde se Fogerti složio da im pruži šansu da pišu pesme, pevaju i produciraju. Jon Landau je govorio u ime mnogih kritičara kada je napisao da je to „najgori album koji sam ikada čuo od velikog rok benda“. Raskinuli su nedugo nakon što je album propao. Kada su se Kliford i Kuk ponovo okupili 1995. kao Creedence Clearvater Revisited, bez njihovog bivšeg frontmena, nisu uključili nijednu pesmu sa “Mardi Grasa” u svoj nastup. Ispostavilo se da zasnivanje repertoara čitavog benda na Fogertijevoj muzici ipak nije bila tako loša ideja.
9. Crosby, Stills, Nash, and Young “American Dream” (1988)
Na vrhuncu zavisnosti od droge Dejvida Krosbija ranih osamdesetih, Nil Jang je obećao da će pristati na novi album CSNY ako Krosbi sredi svoj život. Bio mu je potreban boravak u zatvoru da odbaci svoju naviku, ali Jang se držao svoje reči kada je ovaj pušten na slobodu. Problem je u tome što su Krosbi, Stils i Neš godinama bili u zatišju u pisanju pesama i nisu imali pri ruci drugi set melodija poput hitova „Wooden Ships“ ili „Teach Your Children“. Jang je, u međuvremenu, čuvao svoje najbolje pesme za svoje solo ploče, i davao bendu slabije stvari poput „This Old House” i „American Dream”. Stils i Jang su pokušali da ožive svoje partnerstvo u pisanju pesama iz doba Bufalo Springfilda na „Got It Made“ i „Night Song“, ali magija šezdesetih je nestala. Album je bio totalna propast, a posle njega nisu ni bili na turneji. Kada su konačno krenuli na put 2000. godine, nisu odsvirali nijednu pesmu sa “Američkog sna”. Do tog trenutka, to je bila napola zaboravljena fusnota njihove duge sage.
8. Elvis Presley “Fun In Acapulco: Original Soundtrack” (1963)
Godine 1963. izašli su “Meet the Beatles”, “The Freewheelin’” Boba Dilana i prvih nekoliko singlova Roling Stonsa. Elvis Prisli je u međuvremenu bio u Akapulku snimajući još jedan film, “Zabava u Akapulku”. Elvis tu igra spasioca (koji peva, naravno) uhvaćen u rivalstvu sa kolegom spasiocem. Po niskim standardima Elvisovih filmova, polu-gledljiv je. Bio je hit. Brzi zvučni zapis je druga priča. U vreme kada je Elvis morao da unapredi svoju igru kako bi se takmičio sa novom generacijom rok zvezda, pevao je „The Bullfighter Was a Lady“, „(There’s) No Room to Rhumba in a Sports Car“ i „You Can’ Say No in Acapulco.” Veoma je teško pronaći slabu tačku u Prislijevoj karijeri, ali mnogi istinski Elvisovi ljubitelji ukazuju na ovaj album, i to sa dobrim razlogom.
7. John Lennon and Yoko Ono „Unfinished Music No. 1: Two Virgins“ (1968)
Iz strogo istorijske perspektive, “Unfinished Music No. 1: Two Virgins” je izuzetno važan album. LP iz 1968. označio je početak solo karijere Džona Lenona i njegove kreativne saradnje sa Joko Ono, pružajući istovremeno prozor u njihov privatni svet. Gola slika Lenona i Ono na naslovnoj strani razbesnela je versku desnicu i pomogla je da se privuče tona pažnje za novi rok časopis pod nazivom “Roling stoun” kada je fotografija stavljena na naslovnicu. Iz muzičke perspektive, međutim, album je bolno dosadan i generalno besmislen. Dve 14-minutne strane sastoje se od malih, ali nečujnih delova govornog dijaloga, petlji na trakama, zvučnih efekata i naricanja Joko Ono. U tome nema skoro ničeg muzičkog, a proći kroz punih 28 minuta je brutalan posao. Dve godine kasnije John Lennon/Plastic Ono Band su se pojavili na policama. To je polarna suprotnost “Unfinished Music No. 1: Two Virgins” na svaki zamisliv način.
6. Black Sabbath „Forbidden“ (1995)
“Forbidden” je ploča Black Sabbath samo u najslobodnijem mogućem smislu. Gitarista Toni Ajomi je bio jedini preostali član u ovom trenutku, a čak ni članove iz poslednjih dana kao što je Roni Džejms Dio nema nigde. Grupa je u suštini bila “divlja” već deceniju tada, a njihova etiketa ih je ubedila da Ice-T može da uđe u studio i učini da bend ponovo deluje moderno. „Prodato nam je da će Ajs-Ti producirati“, rekao je basista Nil Marej. „A onda se ispostavilo da je to bio njegov gitarista [Erni Si] iz Body Counta. Mislim da niko zaista nije pomislio da je doneo bilo kakvu prikladnu ideju u produkciju ili kako je završio miks. Uglavnom smo bili prilično razočarani. Ali bilo je kao: ‘Evo vas, novinari i fanovi, evo albuma koji zaista možete da pocepate.’ To im je dalo previše municije zbog toga kako je album zvučao. Bend nije bio zadovoljan time, a ni niko drugi nije bio.“ Kada je album potresao fanove i kritičare, Ajomi nije imao drugog izbora osim da ponovo ujedini postavu Ozija Ozborna i pretvara se kao da se cela Ajs-Ti stvar nikada nije ni dogodila.
5. Bob Dylan „Down In The Groove“ (1988)
“Down in the Groove” nema ni jedan dobar trenutak. To je kruta, beživotna kolekcija omota („Rank Strangers to Me“, „Shenandoah“), saradnje sa piscem teksta Grateful Dead Robertom Hanterom („Silvio“, “Ugliest Girl in the World”) i originala („Death Is Not the End“, “Had a Dream About You, Baby”) koji su pokvareni jeftinim zvucima bubnjeva i sintisajzera iz osamdesetih i opštim osećajem ekstremne lenjosti. Erik Klepton, Bob Vir, Džeri Garsija, Mark Nofler i Pol Simonon iz Clash-a pridružuju se na albumu, ali čak ni njihova kolektivna zvezdana moć ne može da spase ovu katastrofu. Međutim, nekoliko dana nakon što je izašao, Dilan je započeo svoju Never Ending Tour. Bilo je to podmlađujuće iskustvo koje je značilo da nikada više nismo dobili album tako grozan kao “Down in the Groove”, čak i ako je bio prilično blizu albuma “Under the Red Sky” iz 1990.
4. Pantera „Metal Magic“ (1983)
Pantera su nesumnjivo jedan od najvećih metal bendova svoje ere. Međutim, ono što mnogi ljudi ne shvataju je da su bili jedan od najgorih metal bendova ranije ere. Ako želite da se uverite, pogledajte njihov debi iz 1983., LP “Metal Magic”, gde zvuče kao generički bend sa dugim kosama sa B liste. Da budemo iskreni, Dajmbeg Derel i Vini Pol su još bili tinejdžeri kada su napravili ovaj album, a producirao ga je njihov otac, kantri pevač Džeri Abot. Takođe još nisu udružili snage sa frontmenom Filom Anselmom. Njegov prethodnik, Teri Glejz, je beznadežni ljubitelj Pola Stenlija. Ovo je Pantera samo po imenu, ali se i dalje računa kao pravi Pantera album. I to je apsolutno užasno.
3. Yes „Union“ (1991)
Do kasnih osamdesetih, progresivni rokeri Yes su se podelili u dve zavađene verzije benda na ivici veoma skupe sudske bitke. Postojao je „Owner of a Lonely Heart“ Yes sa bubnjarom Alanom Vajtom, basistom Krisom Skvajerom, klavijaturistom Tonijem Kejom i gitaristom Trevorom Rabinom, a tu je bio i povratak Yes iz sedamdesetih sa bubnjarom Billom Brafordom, klavijaturistom Rikom Vejkmanom, gitaristom Stivom Hauom i pevačem Džonom Andersonom. Na kraju su shvatili da Yes podeljen ne može da izdrži, i formirali su se u jedinstvenu verziju Super Yes-a i rezervisali obilazak arena. Takođe su odlučili da naprave album. „Problem je bio u tome što smo prošli tri četvrtine albuma“, rekao je Vejkman 2019. „ Dakle, album je dat momku kome ne bi trebalo dozvoliti ni mikser za hranu, a kamoli album. Uradio je najstrašniji posao na albumu “Union”.” Deo tog „užasnog posla“ uključivao je dovođenje anonimnih studijskih muzičara iako je ovo bio bend sa dvojicom gitarista, dva bubnjara i dvojicom klavijaturista. „Nazvao sam ga albumom “Onion“, rekao je Vejkman, „jer me je rasplakao.”
2. The Velvet Underground „Squeeze“ (1973)
The Velvet Underground su bili bend po imenu tek kada su objavili „Squeeze“ početkom 1973. Četiri originalna člana izuzetno uticajnog njujorškog benda napuštala su bend jedan po jedan tokom prethodnih nekoliko godina zbog unutrašnjih tenzija i neuspeha grupe da ima čak i mali komercijalni uspeh. Ovo je verovatno bio dobar trenutak za odustajanje, ali menadžer Stiv Sesnik je imao poremećenu ideju da bi nekako mogli da nastave sa basistom Dagom Julom — koji je zamenio člana osnivača Džona Kejla 1968, koji je preuzeo mesto vođe. Jul je bio prava prednost kada su snimili The Velvet Underground iz 1969. i “Loaded” iz 1970, ali na tim pločama je bend i dalje imao Lu Rida da napiše sve pesme i otpeva ogromnu većinu njih. Pošto je Rid bio van scene, Jul je morao sam da se nosi sa svime. Po njegovim rečima, to je bilo kao da „slepac vodi slepca“. „Squeeze“ je možda bio OK kao solo trud Daga Jula, ali kao album jedne od najvećih rok grupa svih vremena? Definitivno ne. Međutim, to je inspirisalo grupu iz Velike Britanije koju su predvodili Glen Tilbruk i Kris Diford da sebe nazovu „Squeeze“. Na mnogo načina, to je njegovo najveće nasleđe.
1. Kanye West „Ye“ (2018)
Proteklih pet godina života Kanjea Vesta bilo je toliko neverovatno tužno i samodestruktivno, a kulminiralo je užasavajućom serijom intervjua krajem 2022. u kojima je hvalio Hitlera i branio naciste, da su njegovi nedavni albumi za većinu ljudi gotovo naknadna pamet. To su svakako najgora dela u njegovoj karijeri i bilo bi lako izabrati “Jesus Is King” ili “Donda” kao najniži trenutak. Ali idemo na “Ye” iz 2018. jer označava početak najkatastrofalnijeg umetničkog i ličnog kolapsa u istoriji popularne muzike. Za samo 23 minuta, haotični, napola pečeni album je napravljen u Vajomingu tačno u vreme kada je rekao da je ropstvo „izbor“ i počeo da nosi MAGA šešir u javnosti. Uzbuna zbog njegove opaske o ropstvu naterala ga je da preradi mnoge tekstove “Ye” u ludačke dve nedelje neposredno pre nego što je album izbačen. Kanjevi skandali iz 2018. izgledaju gotovo čudno u poređenju sa njegovim nedavnim izdanjima, ali on nikada nije učinio muziku manje važnom od ovoga.
Bonus video: Zanimljivosti o poznatima kroz istoriju
