Ennio Morricone: dobar, loš i najbolji.

(1928 – 2020).

Na Dorćolu, u Jevrejskoj ulici, svojevremeno je bar nekoliko decenija postojao bioskop, koji se zvanično zvao „Braća Baruh“, a nezvanično Buvara. Kasnijim generacijama, ova sala je od 1990-ih poznata kao Kulturni centar ili bioskop Rex, ali u vreme o kome govorimo, 1960-ih i 1970-ih – zahvaljujući mnogobrojnim projekcijama na koje se moglo doći i u papučama, to je bilo mesto opšte-kulturnog obrazovanja svih stanovnika ovog predgrađa u centru grada. Naročito je zanimljivo bilo posmatrati poznate mangupe iz kraja kako nedeljom pre podne u 11.00 puštaju suzu gledajući Diznijevog crtanog „101 Dalmatinca“, u trenutku kad Cruella De Vil krade male kuce i njihova sudbina postaje neizvesna, a istog dana, u popodnevnom terminu, urlaju navijajući za usamljenog heroja među kaubojima, učestvujući tako u sledećem špageti vesternu koji bi došao do nas, tipa „Probušeni dolar“.

Filmovi Sergia Leonea imali su poseban značaj, jer su ponovo učinili uzbudljivim popularni – ali do tad već svima didaktički predvidljivi – žanr vesterna, dajući mu modernost i prepoznatljiv crni humor, te pružajući priliku da osetimo kako i sami možemo biti heroji Divljeg Zapada. Da smo bolje pamtili imena na odjavnim špicama „Dobar, loš, zao“, „Za šaku dolara“ ili „Za dolar više“, sigurno bismo zapamtili Ennia Morriconea, jer smo ono njegovo „au-au-aaaaa“ iz „Dobar, loš, zao“ i tako ponavljali po školskom dvorištu do besvesti, toliko smo se identifikovali sa junacima. Na ovakvim mestima, kakav je bio stari Dorćol, muzika iz špageti vesterna bila je veća od života. Ona nas je učila da stvarno postoji epska dimenzija koju možemo da dotaknemo, u koju se uklapaju čak i događaji u našem malom kraju. Svaki dečak je sebe zamišljao kako jurca negde praćen baš tom melodijom, unapred doživljajući sve one neopevane avanture koje je život u to vreme obećavao.

Ennio Morricone nije ništa znao o toj svojoj misiji koju je uspešno obavio širom sveta, praveći veličanstvenu muziku za sjajne filmove, što je rasplamsavala unutrašnje svetove miliona. Njegov život bio je i ostao vezan za Rim, gde je rođen 1928, i preminuo od posledica pada i loma kuka 6. jula 2020. Kažu da čak nikad nije naučio engleski, mada je njegov otac bio džez trubač, pa je i on sam tako počeo karijeru na javnoj sceni diplomirajući ovaj instrument na uglednom konzervatorijumu „Santa Čečilija“, a radio je i za bogate američke producente. Jezik muzike zato je savladao tamo gde je i kako je trebalo – njegovo školovanje u svetu klasike išlo je korak po korak, od kad je pokazao veliki talenat, komponujući jedno manje delo već sa 6 godina. Treba reći da je prve korake na tržištu napravio 1950-ih, kreirajući prateće kompozicije za radio drame na RAI, gde je njegov rad postao toliko zapažen da je brzo počeo da dobije ponude iz filmske industrije.

I tu počinje svima poznata priča o velikom Maestru, što je na kraju potpisao preko 500 dela, namenski pravljenih za film, televiziju, radio i pozorište, na način koji je unapredio umetnost generalno, a posebno komponovanje za druge medije. Od kako je sa Leoneom ostao upisan u istoriju pomenutom špageti vestern trilogijom, postao je izuzetno tražen, te su se saradnje sa velikim filmskim rediteljima samo ređale, kao i remek-dela kinematografije – pomenućemo ovde samo nekolicinu: Bernardo Bertolucci (“Dvadeseti vek”), Terrence Malick („Božanstveni dani“), John Carpenter („Stvor“), Roland Joffe („Misija“), Oliver Stone („Potpuni zaokret“) Giuseppe Tornatore („Bioskop Paradizo“ i „Malena“), Liliana Cavani („Riplijeva igra“), te Quentin Tarantino („Podlih osam“), sa kojim je napokon dobio Oskara 2016, kao najstariji kompozitor ikad i posle ravno šest nominacija za tu nagradu. Odnos Holivuda prema njemu inače nije bio uravnotežen, pošto se tek 2007. odobrovoljio da mu da počasnog Oskara za životno delo, kad je odavno ušao u udžbenike, te su već i vrapci znali da je u pitanju najveći pojedinačni doprinos filmskoj muzici ikad. Redak primer da je jedan umetnik učinio veću čast Oskaru što ga je uopšte primio, nego što je Oskar doprineo njegovoj karijeri.

Na kraju je dobio i svoju zvezdu na Bulevaru slavnih, bio je deo Hola slavnih nagrade Grammy, kao i nosilac mnogih drugih (BAFTA, te mnoštva italijanskih i drugih nacionalnih priznanja), a odlikovan je i francuskom „Legijom časti“. Godine 2009, napokon je stigao i kod nas, gde je u okviru Guitar Art Festivala, nastupio u punoj Beogradskoj Areni, dodajući biseve da bi odgovorio oduševljenju publike. Taj koncert ostaje u sećanju kao dugačko veče u slavu nepresušne muzičke mašte, koju nismo hteli da napustimo.

Morricone je bio, pre svega, osoba ukotvljena u svom svetu. Preko 30 albuma sa njegovim kompozicijama postalo je „zlatno“ ili „platinasto“, dirigovao je veoma mnogo širom sveta, ali nikad nije zaboravio svoja osnovna interesovanja kao muzičar: malo je poznato da je od 1964. do 1980. godine bio značajno uključen – kao kompozitor i trubač – u rad rimske avangardne skupine „Gruppo di Improvvisazione di Nuova Consonanza“. U prilog tezi da je njegova utemeljenost u nekim realnim lokalnim okvirima bila osnov ovako velike umetnosti, svakako govori i činjenica da je u braku sa Mariom Traviom bio od 1954 (imaju 4 dece), kao i da je ona radila na tekstovima za njegova dela. Konačno, kao što smo istakli, Ennio se nikad nije mrdnuo iz Rima.

Verovatno je zato uspeo da nađe jedno toplo mesto u sebi, iz koga su dolazile sve te kompozicije vrhunske elegancije, savršenih aranžmana, ljudske plemenitosti, pa i humora. Nešto što je morao da podeli sa svima, jer Ennio je – pre svega – bio kompozitor za narod.