0
Ove nedelje preporučujemo knjigu "Mundus hungarikus" Marka Čudića i Edit Bogar i "Krilata biće" Franca Kafke.
Marko Čudić i Edit Bogar, „Mundus hungarikus“, Štrik, 2022.
„Kratka istorija mađarske kulture“ zapravo je obimna i zabavna, a obiluje detaljima koji izazivaju divljenje ili čuđenje. U četrnaest poglavlja nadahnuto se pripoveda o istoriji, društvenopolitičkom uređenju, o ustrojstvu mađarskog jezika i periodizaciji književnosti, o nauci i umetnostima, folkloru, institucijama kulture, sportu i gastronomiji.
Bogato ilustrovana i filovana podacima koji će razmontirati naše predrasude o komšiluku i deaktivirati zamke pogrešnih uverenja, ova knjiga je enciklopedija susednog sveta. Sama istorija mađarskog jezika svet je za sebe, a letimičan uvid u nju uverljivo objašnjava zbog čega je Ugarska poslednja u Evropi ukinula latinski kao zvanični jezik, tek 1844. Jedna teorija o poreklu mađarskog jezika sustiže drugu – pretpostavlja se da je nastao iz hunskog jezika (iza kojeg nije ostalo pisanih spomenika), a dokaz navodne veze sa japanskim je crvena pega na zadnjici beba (!); po nekim hipotezama, mađarski može biti hebrejskog, paleosibirskog i indoevropskog porekla, ali sve ideje i slobodna uverenja nadilazi sumanuta pretpostavka da je ovaj jezik relikt davno potonulog kontinenta Mu.
Zajednički imenitelj književnosti na mađarskom jeste beg od učmalosti i konzervativnog okruženja, želja za povratkom u magični prostor uspomena koji je mnogo više deo sna i mašte nego doživljene prošlosti. Veliki broj romana na mađarskom jeziku pisan je u žanru amarkorda, i posvećen je spletu uspomena i želja: romani nastali između dva rata bave se temom putovanja kao spoznaje. Međuratni mađarski roman čak obuhvata više od dvadeset „pariskih romana“: pišu ih autori koju su živeli u Parizu kao dobrovoljni izgnanici ili političke izbeglice, kao turisti i putnici. Veliki pisac Endre Adi, bard mađarskog modernizma, kao svoje drago utočište doživljava upravo Pariz, „sveti grad lepih zanosa“.
Franc Kafka, „Krilata bića“, Agora, 2022.
Kratke priče Franca Kafke (kako stoji u podnaslovu, „neobjavljene za piščevog života iz rukopisne zaostavštine“) koje je priredio i preveo Jovica Aćin, donose pregršt poznate teskobe i nesnalaženja čitaocima pisca koji je inspirisao književne teoretičare i tumače književnosti, filozofe i naučnike. Važno je podsetiti da su Kafku nadahnuto – za svoju dušu i za svoj račun – tumačili Žil Delez, Milan Kundera i Džudit Batler, ali i da je Kafka poligon za mnoga utemeljena i rastemeljena čitanja. Njegova proza je prva lekcija o otuđenju i potpuno destabilizuje naš pojam vremena: otud zbunjenost i divljenje sa kojima čitamo nespaljeni deo njegovog opusa.
Proze i fragmenti združeni u ovoj knjizi enkapsuliraju trenutak ili čulnu spoznaju, a posle napetog uvoda nagli rez ih ruši u provaliju. „Hotelski gost“ je takva naglo „zakočena“ carigradska misterija o izgorelom hotelu čije se osoblje usred zgarišta revnosno trudi da smesti gosta. „Duga priča“ u tek malo više od dva reda sažima jednu ljubav: „Gledam devojku u oči, i bila je to veoma duga ljubavna priča, sa grmljavinom i poljupcima i munjama. Ja živim brzo“.
Kafka se danas čita kao tradicija koja zarobljava budućnost. Zahvaljujući tome što čitaoci u njegovoj prozi prepoznaju napetost i nespokoj svoje svakodnevice, fatalno otuđenje i anksioznu bezvremenost, sva ta stanja i raspoloženja postaju mera budućih klasika, od Bernharda do Murakamija.
Bonus video: Vladimir Skočajić Skoča
