0
Film je o slikaru koji noći provodi tražeći svog izgubljenog psa i jedini je lik u filmu bez psa (svi ljudi koje sreće imaju bar jednog), a dane ispunjava slikajući pejzaže oko nedovršenih crkava u okolini Beograda, putujući sa platnom kao slikari iz devetnaestog veka, kaže reditelj Luka Papić, čiji film "Bez" je pobedio na međunarodnom festivalu u Nionu.
Na nadavno završenom 51. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Visions du Réel u Nionu, nagradu žirija za najbolji film osvojilo je srpsko ostvarenje „Bez“ autora Luke Papića. Ovo je ujedno bila i svetska premijera filma, dok će Beldocs biti drugi festival koji će prikazati ovaj film. Beogradska publika na Beldoksu će imati priliku da premijerno pogleda priču u kojoj se glavni junak, beogradski slikar Aleksandar, upušta u potragu za njegovim nestalim psom i sopstvenim identitetom u zemlji zaglavljenoj u tranziciji.
Vaš film „Bez“ pokreće mnoge teme. Koje su bile najbitnije za vas?
– U filmu se otvaraju teme umetnosti, identiteta, prirode, istorije, politike, etike… ali od samih pitanja meni je bio bitniji način na koji se postavljaju, znači da to bude životno i sa dosta humora, tako da nema jasnih odgovora. Bilo je važno da pokušamo da pronađemo dozu razumevanja za svaku od tih pojava, ili makar prihvatimo nerazumevanje.
Kako ste došli na ideju da snimite ovu nesvakidašnju priču?
– Imao sam nacrt za scenario o slikaru koji noći provodi tražeći svog izgubljenog psa i jedini je lik u filmu bez psa (svi ljudi koje sreće imaju bar jednog) a dane ispunjava slikajući pejzaže oko nedovršenih crkava u okolini Beograda, putujući sa platnom kao slikari iz devetnaestog veka. Onda sam predložio Aleksandru Deniću da on igra glavnu ulogu, da ga iskoristimo u tom liku, uzimajući neke autentične elemente iz njegovog života, a druge falsifikujući slično kao što on to radi na svojim slikama. Denić je to vrlo rado prihvatio, a Đorđe Branković je pristao da glumi njegovog prijatelja, pomoćnika u potrazi. Pronašli smo i ostale likove koji su bili voljni da se pojave u filmu i počeli smo da snimamo.
Zbog čega se film zove „Bez“?
– Naslovu je kumovala, jedna od koproducentkinja, Snežana Marić. Film je o čoveku bez psa, ali u filmu nedostaje još dosta, ne toliko očiglednih stvari, pa je jedno uopšteno „Bez“ ispalo dobar i zvučan naslov.
Pri kraju filma čujemo i „razgovor“ pasa. Šta ste tim scenama hteli da pokažete?
– U pitanju je odlomak iz Servantesove novele „Razgovor pasa“. To je dijalog dva psa, koja iznenađena svojom naprasnom moći govora, počinju da diskutuju o načinu na koji ljudi vide i doživljavaju pse, a kroz svoja iskustva i priče o bivšim gazdama zapravo analiziraju i kritikuju društvo. Sva pitanja koja psi pokreću su aktuelna, kao da je razgovor napisan juče, a ne u 16. ili 17. veku, pa sam hteo da na neki način napravim omaž tom dostignuću i nateram publiku u bioskopu da „pročita“ bar jedan deo.
Ko je sve od poznatih ličinosti učestvovao u fimu i čija priča vam je bila najemotivnija?
– Skoro svi likovi koji se pojavljuju u filmu su manje ili više poznati, uključujući i glavnog protagonistu Denića, ali su u filmu izvučeni iz tog konteksta „poznatih ličnosti“ i iskorišćeni za dodeljene „uloge“. Oni se tu pojavljuju prosto kao likovi koji su deo Denićeve skakodnevice, sa svojim autentičnim pričama o psima, a njihovi stvarni životi se samo naziru. Najemotivnija je sigurno priča repera Vladimira Ilića Ile, koji je bio i ostao jako vezan za svoje pse.
Šta su vam planovi?
– Nadam se da će „Bez“, za početak imati što bolji festivalski život, a posle toga eventualno i neku vrstu bioskopske distribucije, zatim prikazivanje na televiziji ili nekoj od internet platformi kako bi dopreo do što više ljudi, kojima bi mogao da se svidi.
Radite li nešto novo?
– Završavam montažu komičnog i košmarnog dugometražnog dokumentarnog filma o prvim višestranačkim izborima u Srbiji „Prizvan i pozvan“, i to se nadam da će biti gotovo do kraja godine. U fazi razvoja je i moj prvi dugometražni igrani film što će biti dug proces, a u međuvremenu sam napisao i jedan scenario za kratki igrani.
Bonus video: Vuk Ršumović o filmu „Među bogovima“