Egon Savin za Nova.rs: Mali čovek danas sanja kako da zadovolji svoju pohotu, srebroljublje i muškost

- Volim narodsko pozorište. Ono za narod, za obične ljude, pozorište koje je pristupačno, dostupno, a umetnički vredno. Ko sedi u sali, to nikada ne možemo znati. Magična stvar je što teatar ne deli ljude već su u mraku sale svi isti. Najvažnije je i najteže podsmevati se sebi. Ne govorim o zabavljačkom pozorištu, već o kritičkim, satiričnim farsama koje najviše volim da radim - ističe reditelj.Možda bi ove njegove reči na najbolji način i objasnile zašto se odlučio da, posle dugo vremena odsustva drame Ace Popovića s naših teatarskih scena, postavi kultni komad "Razvojni put Bore Šnajdera" čija će premijera biti 16. marta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Reditelj u razgovoru za naš sajt ističe da od ljudi u turbulentnim okolnostima ne možemo da očekujemo da budu moralno idealni, kao i da, poput Popovićevih likova, današnji čovek može samo da se dovija koliko može jer suštinski ni na šta ne može da utiče.- Mentalitet je nešto što traje vekovima, formira se kroz društvene okolnosti, uslovljene podnebljem, tradicijom. To nije nešto što je formirano kroz kratku fazu određenih političkih fenomena. Aca Popović u ovom komadu govori o mentalitetu čoveka koji proživljava zlo vreme i pitanje je kako opstati. Bora je čovek koji je bazično zdrav i normalan, ali da bi preživeo prisiljen je na koješta, na dovijanje, prilagođavanje, presvlačenje, na promenu ideologije, stavova, mišljenja… Prisiljen je da korumpira druge da bi živeo i opstao. Teško je govoriti o crtama mentaliteta koje su negativne, a da nisu uslovljene istorijskim okolnostima. Ljudska priroda je nepromenljiva, ali je formirana kao takva kroz istoriju, ratove, velike turbulencije koje su zadesile ove prostore. Kako da imamo plemenitog čoveka, gde on kao takav može biti formiran - pita Egon Savin.

Popović je ipak, kako ističe, imao širinu pogleda i humanizam koji je podrazumevao da svakog čoveka moramo razumeti, ali ne i opravdati.- Potrebno je odgovoriti na pitanje zašto smo takvi. Odgovor je u društvenim okolnostima i političkim ustrojstvima koje nam dozvoljavaju da se ponašamo despotski, egocentrično, da budemo lični, da zloupotrebljavamo ljude oko sebe, naravno ako smo na vlasti. Sve se vrti oko vlastoljublja, tog centra moći koji mali čovek sanja kako bi zadovoljio svoju pohotu, srebroljublje, muškosti... U stvari moja predstava govori o tome kako je mentalitet razorio sistem. Socijalistički sistem je najplemenitije dostignuće civilizacije, koji smo mi razorili. Svuda u svetu je tako, a razorili su ga oni koji za to imaju interes. Kapitalizam je robovlasništvo, zloupotreba ljudi. Zlo na delu. Mi sada treba da opstanemo u takvom svetu, a da budemo idealni i moralno čisti? To je nemoguće, priča za malu decu!Pitamo i šta je sa čovekom koji nema ambicije ka moći i vlasti, a reditelj ističe da svaki čovek ima neku žudnju, sanja za nečim što nije dostupno u tom trenutku, te će sigurno početi da razmišlja kako do toga da dođe, kako to da ukrade, makar se radilo i o plemenitoj stvari.- Ako nemate bazično, onda to morate ukrasti. To je prvo što čoveku padne na pamet. Aca piše o sirotinji, periferiji, svetu koji nema nikakve pozicije i uslove za život, koji živi u svetu nepravde i ratova. Od tih ljudi ne možemo tražiti da budu pozitivni likovi. To bi bila velika laž.

Kada je reč o kritici trenutka u kojem živimo opisuje ga Egon Savin jednom rečju - dovijanje:- Kao i likovi Ace Popovića, dovijamo se koliko možemo. Sve više se osećamo malo kao provincijalci, malo kao ljudi sa periferije, kao da se život odvija negde drugde. Imam utisak da živim u svetu na koji ne mogu da utičem. Nemamo mnogo prilike da uživamo u umetnosti. Kultura je zapuštena u ovom društvu, a nije bilo tako. U tom vrlo objektivno, ponekad i zlonamerno komentarisanom socijalizmu, umetnost je imala privilegovano mesto. Zato bih se uvek rađe vratio u ono vreme, uprkos tome što je to bio i totalitarizam i titoizam, što nije bilo "slobode", jer ti neslobodni ljudi su ipak šetali ulicama. Ne govorim o partijskim obračunima. Podrazumevali su se obračuni za one koji su ulazili u partije i bili na vlasti. Ali, za nas slobodne ljude bilo je mnogo lepše jer smo imali priliku da uživamo u plemenitim sadržajima.

Podsećamo da je Aleksandar Popović pisao u vremenu kada je reč bila toliko opasna da si mogao da završiš na Golom otoku, zbog čega su mu komadi često bili zabranjivani.

- Kada uporedimo ovo i to vreme, danas pozorište više nije opasno. Mi smo marginalizovani. Nikome više nismo bitni. Da imamo onaj značaj koji je pozorište imalo u ono vreme, bilo bi cenzure. Danas toga nema jer ti ljudi koji bi trebalo da gledaju, ni ne idu u pozorište. Pozorište je nevažno jer ne nosi dovoljan broj birača. Puštaju nas da radimo šta želimo, ali nije to ni važno. Meni je važno da pozorište bude plemenito, duhovito, kritički nastrojeno prema svetu i stvarnosti koja nas okružuje. Naravno, najvažnije je da bude umetnički na visokom nivou. Sve ovo su, u ovim našim uslovima, jako teški zadaci - zaključuje Egon Savin.Bonus video: Egon Savin o Dejanu Mijaču

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vezadejanamijacaisterijegp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3345914"]