Nova biografija Ajlin O'Šonesi, prve supruge Džordža Orvela, nagoveštava da je ova skromna intelektualka, koja je napustila studije da bi pomogla mužu u stvaranju njegove profesionalne karijere, prva došla na ideju o distopijskom društvu opisanom u "1984".
Daleke 1934. godine u magazinu Srednje škole „Sanderlend“ objavljena je pesma jedne od bivših učenica, Ajlin Mod O’Šonesi, pod naslovom „Kraj veka, 1984“ (The End Of The Century, 1984).
Poema je napisana povodom pola veka od osnivanja škole i pogleda u njenu budućnost u narednih 50 godina, do obeležavanja stoletnice 1984. godine. Ajlin je predviđala mračnu sutrašnjicu u kojoj naučnici, bez potrebe za knjigama, „znaju samo ono što moraju“, što će dovesti do „mentalne kremacije“.
Godinu dana nakon što je napisala poemu, u proleće 1935, na jednoj zadimljenoj žurci u londonskom stanu, lepa crnokosa i plavooka 29-godišnja Ajlin upoznala je dve godine starijeg Erika Artura Blera (kasnije poznatog po pseudonimu Džordž Orvel). On je uperio svoje plave oči u nju i pričali su čitavo veče. „To je onaj tip devojke sa kojom bih voleo da se oženim“, reći će kasnije domaćici žurke. Nekoliko nedelja kasnije on ju je i zaprosio. Bio je toliko siromašan da je mogao da priušti samo jeftin prsten iz robne kuće. Venčali su se 9. juna 1936. i ona je postala Ajlin Mod Bler.
Ajlinina poema ponovo je otkrivena tek 2001. Ne bi bilo nelogično pretpostaviti, kao što je to učinila Silvija Top, autorka nedavno objavljene biografije na engleskom jeziku „Ajlin: Stvaranje Džordža Orvela“ (Eileen: The Making of Geogre Orwell), da je Ajlinina poema posadila seme u Orvelov um za njegov potonji distopijski roman „1984“: svet u kojem Veliki brat diktira društvu ispranog mozga kako treba da misli.
Kanadska autorka Silvija Top briljantno je dočarala ukus i teksturu Orvelovog braka, piše „Dejli mejl“ (Daily Mail).
Kao da i sam čitalac živi sa njima u vlažnoj, hladnoj, miševima nastanjenoj kolibi sa naherenim krovom u Hertfordširu, gde gaje kozu i 26 koka nosilja. I kao da i sam oseća bol u njenim prstima od prekucavanja muževljevih rukopisa, dok on kašlje preko nje, uvek sa jednom kapljicom na vrhu nosa, a njegov dah inficiran tuberkulozom natapa prostoriju bolesničko-slatkim zadahom.
Njihov tragično kratak devetogodišnji brak okončao se pre nego što je Orvel postao poznat. U to vreme bio je anoniman pisac koji se muči sa izdavačima i usput radi kao književni kritičar, novinar i dopisnik. U želji da se otrese svojih ugodnih godina tokom školovanja na prestižnom Itonu, Džordž je odlučo da sa Ajlin pređe na imanje van grada i dokaže da mogu da se izdržavaju od onoga što sami proizvedu.
Svako jutro u pola sedam Džordž je ustajao da pomuze kozu Mjurijel (nazvao ju je po svojoj tetki) i da zabeleži koliko je koja kokoška izlegla jaja. Krajnje odrpan preko dana, stari Itonac u Orvelu budio se svake večeri, kada bi oblačio sako i leptir-mašnu i uživao u Ajlininoj piti-puslici od belanaca.
Ajlin je, međutim, bila ta koja je imala univerzitetsku diplomu. Džordž je napustio Iton da bi postao policajac u Burmi gde su sluge radile sve umesto njega a on stekao aljkave navike poput gašenja pikavaca po podu. Ajlin je diplomirala engleski na Koledžu Sejnt Hju na Oskfordu i, u trenutku kada je upoznala Orvela, bila na magistarskim studijama iz psihlogije na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Odrekla se studija i posvetila život tome da bude njegova daktilografkinja i pomoćnica.
Oboje su bili krhkog zdravlja. U ovoj biografiji je toliko bolesti da svaka stranica deluje zarazno, konstatuje „Dejli mejl“.
Orvel je morao da provodi po više meseci u sanatorijumima jer je iskašljavao krv. To je Ajlin dodatno otežavalo inače naporan život jer, sem što je morala da gaji životinje i useve i prekucava njegove rukopise, redovno mu je išla u posete, a samo do prve železničke stanice bilo je pet kilometara hoda.
Ona je bila toliko zaposlena kućevnim i supružničkim obavezama, a on zauzet pisanjem i lečenjem, da niko od njih dvoje nije primetio da se Ajlin iscrpela do te mere da joj se zdravlje trošilo brže od njegovog.
Nekoliko meseci posle svadbe, krajem 1936, Orvel je otišao u Španiju da se bori na strani Republikanske vojske, koja je pokušala da uguši ustanak fašiste Fransiska Franka. Ajlin je ubrzo krenula za njim. U Barseloni je dobila posao sekretarice u predstavništvu Nezavisne radničke partije. Pretpostavlja se da je u to vreme imala kratku aferu sa Žoržom Kopom, Orvelovim komandantom poreklom iz Rusije. Njenog supruga su, u međuvremenu, fašisti ranili u rame i, dok je ležao u bolnici, jednom Amerikancu se ispovedio: „Gotov sam. Molim te reci Ajlin da je volim“. Međutim, zahvaljujući njenoj spretnoj organizacji i brizi, uspeli su da pobegnu vozom, baš pre nego što je rat postao stvarno gadan.
Kakav je bio njihov odnos? Pobacali su sva pisma koja su pisali jedno drugom – što nagoveštava nedostatak romantike. Moglo bi se reći da im je brak bio otvoren. Ajlin je imala kratku aferu u Španiji a Orvel je, po povratku u Veliku Britaniju, počeo da se udvara njenoj najboljoj drugarici, Lidiji Džekson. „Smatrao bih privilegijom da te vidim golu“ pisao joj je. Lidija je poklekla i kasnije pisala da su Orvelovi poljupci bili „dobri i čisti“ ali njegove ruke „grube i nespretne“.
U januaru ove godine je otkriveno nekoliko veoma intimnih pisama koje je Orvel slao drugim ženama, u kojima čak i navodi da Ajlin nema ništa protiv da bude sa drugom ženom „dva puta godišnje“.
Nažalost, Ajlin i Džordž nisu imali biološku decu. Možda zbog Ajlininog blažeg oblika španske groznice koji je zakačila 1918, a možda i zbog njegovog steriliteta. Orvel je odbio da se podvrgne ispitivanjima, bila su mu „previše odvratna“.
Ipak, postoji osećaj da su ove dve srodne duše bile nepresušno podsticajno društvo jedna za drugu. Autorka biografije smatra da je, zahvaljujući Ajlin, Orvelova proza imala svežu energiju i vrcavost. Mnogi kritičari su primetili novu poletnost u njegovom stilu nakon susreta sa Ajlin ali niko njoj nije pripisao zasluge za to.
Orvel se divio Ajlininom obrazovanom umu. Stalno su vodili „veseli rat“ rečima. Hvatala ga je za generalizacije poput onih da su „sve vođe izviđača homoseksualci“ ili da su „sve duvandžije fašisti“ i nije mu dopuštala da se izvuče s tim.
Tokom Drugog svetskog rata prešli su u London; ona se zaposlila u Ministarstvu hrane, on u Bi-Bi-Siju. U maju 1944. usvojili su bebu Ričarda. Kako su napadi na London postali sve učestaliji, Blerovi su se premestili kod Ajlinine snaje, udovice njenog brata Lorensa, u Daram. Februara 1945. Orvel je otišao u Pariz kao ratni dopisnik za „Obzerver“. Jedno od malobrojnih preživelih pisama između supružnika je i poslednje koje je Ajlin napisala surpugu, marta 1945, gde mu traži pismenu dozvolu za plaćanje operacije vađenja materice, u kojem poručuje: „Stvarno mislim da nisam vredna tog novca“. Može se videti kako joj je rukopis sve slabiji, pod sve jačim delovanjem morfijuma. Umrla je 29. marta od srčanog zastoja, dok je bila pod anestezijom. Imala je 39 godina.
Orvel, čija je „Životinjska farma“ objavljena u aprilu, nadživeće je samo za pet godina.
Prošle godine navršeno je sedam decenija od kada je objavljena „1984“, priča koja predviđa brutalne, totalitarne superdržave koje će vladati svetom u ne tako dalekoj budućnosti.
I sam Orvel bio je već krhkog zdravlja kada je započeo rad na knjizi. Nakon Ajlinine smrti, suvonjav, bolešljiv i ophrvan tugom, prešao je da živi na udaljeno škotsko ostrvo Džuru ne bi li pobegao od svega, piše britanski „Indipendent“ (Independent).
Na to ga je savetovao prijatelj i urednik u „Obzerveru“, Dejvid Astor. On je poznavao lokalnog kućevlasnika koji je tražio stanara za Barnhil, oronulu seosku kuću sa četiri sobe.
Orvel je spakovao minimalno odeće i nameštaja i maja 1946. stigao u Barnhil sa sestrom Avril i mladim piscem Polom Potsom. Nije bilo struje, pristupa javnom telefonu niti pošte, a najbliža bolnica bila je u Glazgovu, na kopnu, i pod najboljim vremenskim uslovima dostupna veoma komplikovanim putevima. Jedina Orvelova veza sa ostatkom sveta bio je radio na baterije. Jela su kuvali na peći na gas a parafinskim lampama osvetljavali večeri.
Većinu vremena provodio je u dnevnom boravku ili u krevetu, u kućnom ogrtaču, sa zarolanom cigaretom između usana i džezvom hladne kafe na stolu, radeći na romanu koji je tada naslovio „Poslednji čovek u Evropi“ (The Last Man in Europe).
Još od Španskog građanskog rata razmišljao je o diktaturi, zloupotrebi moći i mogućnostima manipulacije masama putem jezika, ali priznao je da su mu se ideje iskristalisale tokom Teheranske konferencije 1944. kada su Josif Staljin, Vinston Čerčil i Frenklin D. Ruzvelt međusobno delili svet u iščekivanju poraza nacističke Nemačke.
Dok je pisao o nevoljama svog junaka Vinstona Smita, pisac je doživeo incident koji će ga, na kraju, koštati života. Vozeći se motornim čamcem uz obalu ostrva, avgusta 1947, on i prijatelji su se skoro udavili kada je vrtlog povukao čamac. Orvel je uspeo da dopliva na sigurno, premda je šok načinio smrtonosnu štetu njegovim već oslabljenim plućima. Po završetku prve verzije onoga što će postati „1984“, sedmog novembra 1947. je kolabirao. Dijagnostikovana mu je hronična fibrična tuberkuloza na oba plućna krila. Bio je hospitalizovan do jula 1948. kada se vratio na Džuru da nastavi pisanje, sve do jeseni.
Pošto je od originalnog rukopisa napravio „grozan nered“ zbog silnih prepravki, odlučio je da prekuca čitavo delo. Prema rečima njegovog biografa Dorijana Linskija kucao je 4.000 reči u danu, sedam dana nedeljno; toliki trud je bez sumnje uzeo danak njegovom oslabljenom organizmu, u trenutku kada su ga morili groznica i napadi krvavog kašlja.
Roman je bio gotov decembra 1948. Orvel je popio čašu vina pre nego što se, sasvim iscrpljen, povukao u krevet. Sledećeg meseca zauvek je napustio Džuru i prešao u sanatorijum u Kranam u Glosterširu.
„Sve ovde cveta osim mene“, pisao je Astoru. Držali su ga daleko od sina, od opasnosti da ga ne zarazi.
Knjiga „1984“ je stigla u knjižare tog leta, praćena odličnim kritikama. Orvel će preminuti 21. januara 1950. u 47. godini. Pre toga je stigao da se, iz bolesničke postelje, oženi Sonjom Braunel, koja je, posle nekoliko bezuspešnih prosidbi mlađih žena, konačno Orvelu rekla „da“.
Najnovije srpsko izdanje objavio je „Kontrast“ 2018. u prevodu Vlade Stojiljkovića.
Roman „1984“ nastavlja da živi kao deo naših političkih i društvenih diskursa, dobivši sveži značaj u 21. veku „postistine“, naročito od kada je Donald Tramp izabran za američkog predsednika.
„Mislim da bi tatu veoma zabavljao Tramp, na jedan posve ironičan način“, rekao je Ričard Bler 2017. godine. „Mora da bi pomislio, ‘Evo one sorte čoveka o kojoj sam pisao pre toliko godina“.
Tokom sedam decenija svog života, knjiga „1984“ sve vreme je prisutna u društvenom pejzažu sa povremenim skokovima u tiražu. Naročitu popularnost imala je 2017. nakon što je jedan od savetnika Donalda Trampa upotrebio izraz „alternativne činjenice“, korišćen u romanu. Samo u Velikoj Britaniji te godine je prodaja porasla za 165 odsto. Veliko interesovanje bilo je i 2013. nakon otkrića do kojih je došao Edvard Snouden.
Majkl Kalanan, nastavnik engleskog jezika već 30 godina i direktor Orvelove nagrade za mlade, koja podržava političko angažovanje među omladinom, kaže da se današnji tinejdžeri „ne plaše knjige kao prethodne generacije“, ali da je poslednjih nekoliko godina, sa usponom Trampa, „značajna manjina studenata veoma zabrinuta time kuda ide ovaj svet“.
Pratite nas i na društvenim mrežama: