0
Džoni Grinvud je odavno stekao svetsku slavu kao glavni gitarista benda Radiohead, kada se upustio u snimanje i komponovanje filmske i orkestarske muzike pre skoro dvadeset godina.
Mnogi su u početku smatrali da na taj način ubija vreme između albuma i turneja, ali se ispostavilo da je u pitanju mnogo više od toga. Posebno tokom poslednje decenije, postalo je jasno da to nije slučaj. Sa ukupno 11 bitnih filmskih ostvarenja, uključujući „The Power of the Dog“ rediteljke Džejn Kempion i „Spenser“ Pabla Lorejna — koji bi mogli da se nađu u ovogodišnjoj trci za nagradu Oskar, ono što se nekada činilo kao posao sa strane, sada pretenduje da postane Grinvudova glavna okupacija.
Kroz bavljenje filmskom muzikom, Grinvud je uspeo da se istakne kao talentovan kompozitor. U nedavnom intervjuu koji je dao Aleksu Rosu iz Njujorkera, Grinvud je opisao neke od svojih dugoročnih strategija, za koje tvrdi da filmskoj muzici daju „lepu, napetu gorčinu nasuprot sladunjavosti“ scena. Trajnu inspiraciju Grinvud je pronašao u muzici savremenih kompozitora poput Olivijea Mesijana i Kšištofa Pendereckog, koji su bili i ostali stalni izvor njegove fascinacije, ali takođe, evoluirao je tokom vremena.
Predstavljamo vam neke od najzanimljivijih muzičkih bravura iz poslednje dve decenije Grinvudovog komponovanja orkestraske i filmske muzike.
„Bodysong“ (2003)
Prvi Grinvudov pokušaj da komponuje muziku bio je skroman, ali ozbiljno definisan i zaokružen. Ne radi se o kompletnom orkestarskom materijalu, niti on direktno poziva na Mesijana ili Pendereckog. Umesto toga, mnogo više aludira na elektronske poduhvate albuma Radiohead-a „Kid A“ i „Amnesiac“. Ipak, „Bodisong“ čini efektan album prijemčiv za slušaoce. Neke numere na njemu su rani pokazatelj Grinvudove veštine spajanja različitih muzičkih stilova.
„Popcorn Superhet Receiver“ (2005)
Ovo delo je najavilo Grinvudov iskorak u svet klasične muzike. Grinvudov melodični eklektični stil takođe je prisutan. Spomenuti album direktno je inspirisao filmskog reditelja Pola Tomasa Andersona da stupi u kontakt sa Grinvudom. Ako ste ikada bili u prilici da čujete „Popkorn“, jasno je njegovo poverenje u talenat i sposobnosti Grinvuda kao kompozitora.
„Biće krvi“ (2007)
U pitanju je projekat za koji je Anderson želeo isključivo Grinvuda. Njegova muzika u ovom filmu stvara atmosferu koja i priču napetu „poput ekspres-lonca“ prikazuje kao nešto zavodljivo, poput teme „Prospectors Arrive“, sa klavirom, gudačima u predivnoj mešavini instrumentalnih boja. Kopenhaška filharmonija je kasnije snimila maestralnu svitu za gudački orkestar.
„48 odgovora na polimorfiju“ (2011)
Originalne inkarnacije „Overtones“ i „Baton Sparks“, iz Andersonovog filma „The Master“ iz 2012. godine, mogu se čuti i u ovom orkestarskom delu. Ovo samorecikliranje rezultiralo je još jednom rundom nepodobnosti u trci za Oskara, uprkos odličnim originalnim numerama, poput teme „Alethia“ odsvirane na harfi. Originalni orkestarski komad je impresivan sam po sebi. Uzimajući za početak raskošni akord Pendereckog „Polimorphia“, Grinvud ulazi u čvršću romantičnu teritoriju nego u „Biće krvi“.
„Inherent Vice“ (2014)
Andersonova adaptacija mračnog romana Tomasa Pinčona ponudila je Grinvudu priliku da proširi svoju paletu filmske muzike. Pesma „Spooks“ ima svoje korene u još neobjavljenoj poletnoj i veseloj numeri Radiohead-a. Ona se čuje na samom kraju filma koji je srećan – što nije uobičajena karakteristika ni Andersonovog, a ni Pinčonovog dela.
„The Power of the Dog“ (2021)
Radnja ovog filma, prvog posle pauze od 12 godina rediteljke Džejn Kempion, smeštena je u vestern ambijent divljeg zapada. Da li je partitura muzičke podloge za ovaj film neka vrsta restauracije Grinvudovog neozapadnjačkog rada na filmu „Biće krvi“? Nimalo. Muzika koja krasi ovaj film specifična je podloga za nadrealizam budnog sna novog ostvarenja Džejn Kempion. Tema „Detuned Mechanical Piano” je previše sofisticirana (a la minijature Đorđa Ligetija), a „25 Iears” podseća na Grinvudove gitarske bravure, slične onima u „Norvegian Wood” (2010).
„Spenser“ (2021)
Film Pabla Lorejna s Kristen Stjuart u glavnoj ulozi, nije konvencionalan biografski film o princezi Dajani. Dok Dajana „tripuje“ kroz mnogobrojne kraljevske obaveze, Grinvudova partitura oduševljava načinom na koji se film približava njenoj perspektivi. Pesma „The Pearls“ počinje kao uverljiva imitacija filmske scene, sa gudačkim kvartetom prikazanim na ekranu. Uparivanje improvizovanih džez tekstura sa bekstvom od dvorskog života je posebno dobro predstavljeno u muzičkoj temi „Arrival“.
Bonus video: Glas, dirka, bas_ God Bless Ye Merry Gentlemen