Po treći put sam pročitao "1984" Džordža Orvela i mislim da se autor knjige već duže vreme prevrće u grobu. Sada, naročito. Njegove reči: "Neznanje je moć, sloboda je ropstvo!" često mi dolaze u misli, kaže za Nova.rs glumac Željko Džek Dimić, rođen u današnjoj Republici Srpskoj, sa stalnom adresom u Njujorku.
Glumca Željka Džeka Dimića, epidemija je zatekla u Njujorku, gradu u kojem živi i radi od sredine devedesetih godina.
– Njujork se samo prilagodio novoj situaciji, malo je usporio ali i dalje živi, nemajući nameru da stane. Nema panike niti prevelikog straha, samo umerena zabrinutost – kaže na početku razgovora za Nova.rs.
On se lično prilagodio novonastaloj situaciji i merama koje su uvedene; ova vanredna situacija nije uticala na njegovo raspoloženje.
– Moje raspoloženje retko zavisi od okolnosti jer ga, u principu, određujem sam. Ovu situaciju koristim da se bavim sobom i ne dozvoljavam da klonem ni fizički, ni duhovno.
Dane provodim u pojačanoj fizičkoj aktivnosti: vozim bicikl, motocikl, trotinet, trčim, radim vežbe u prirodi, sunčam se u Central parku. Noći provodim čitajući, gledam filmove i pišem eseje. Višak slobodnog vremena maksimalno koristim da na sebi radim duhovno, intelektualno i fizički, da budem bolji čovek i glumac svaki dan – napominje Dimić.
Od književnih dela kojima se vraća, jedno mu je posebno upečatljivo za ovo vreme.
– Po treći put sam pročitao „1984“ Džordža Orvela i mislim da se autor knjige već duže vreme prevrće u grobu. Sada, naročito. Njegove reči: „Neznanje je moć, sloboda je ropstvo!“ često mi dolaze u misli – ističe naš sagovornik.
Zbog epidemije, Dimić je morao da napusti snimanje serije „12 reči“ u Beogradu u režiji Jelene Stolice, a otkazano mu je i gostovanje na Malti sa monodramom „Oj, živote“. I filmska industrija u SAD je na prinudnom „godišnjem odmoru“ kao i svugde u svetu.
– Industrija čeka neka bolja vremena i gubici su ogromni. Ali, tu ne možemo ništa učiniti dok ne prođe ova pošast. A kad se sve završi, za nekoliko meseci, nastavićemo tamo gde smo stali – uveren je Željko.
U njegovom slučaju, to će značiti početak snimanja filma „223 WICK“ u Ohaju. U trileru koji režira Serđo Majers, nagrađivani autor dokumentaraca (Invisible Scars), Željko igra oca Marfija.
Željko Dimić je rođen u Bosanskoj Dubici 1965. i od malena je želeo da bude glumac. Već sa 12 godina je pisao „Dečjim novinama“ koje su radile kasting za film „Boško Buha“. Mislio je da je savršen za ulogu Sirogojna. Među desetinom hiljada dece producenti su odabrali Dragana Bjelogrlića. No, Željko nije klonuo duhom i silna želja da se bavi glumom dovela ga je u Beograd, kada je imao 18 godina. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da upiše FDU, počeo je rat, pa je otišao iz zemlje. Sticajem okolnosti, 1995. našao se u Njujorku, „sa 26 dolara u džepu“. Posle dve i po godine „teškog mučenja i ostvarivanja legalnog statusa“, 1997. upisao je prestižni Institut Lija Strasberga. Stiv Bušemi, Lora Dern, Met Dilon, Skarlet Johanson, Andželina Džoli, Uma Turman, Kristof Valc, Omar Šarif, Merilin Monro, samo su neki od bivših učenika.
Među 500-600 kandidata Željko je ušao u klasu od 12 odabranih.
Tako je svoj prvi čas glume imao u 32. godini. Bio je uporan, izjavio je jednom prilikom, jer nije mogao da se odrekne sna onog 12-godišnjaka.
Upornost, istrajnost, neodustajanje, guranje napred po svaku cenu svakako je lajtmotiv Dimićevog života. Šta mu je davalo snagu, odakle je crpio toliku energiju, pitamo ga.
– Energiju crpim, pre svega, od svog odrastanja sa divnim roditeljima koji su se ceo život borili za mene i moju sestru, dok smo živeli sa njima. Naučili su nas da se borimo kroz život i da nikad u toj borbi ne posustanemo, bez obzira šta nam se dešava i kakve su nam okolnosti nametnute – odgovara.
Prema njegovim rečima, život i jeste zanimljiv i vredan dok se za njega borimo, ne očekujući ništa od drugih.
– Moj otac je preživeo koncentracioni logor, sa 14 godina je ostao bez roditelja i posle rata othranio svoja dva mlađa brata, na zgarištu kuće koja je spaljena nakon što su ih odveli u logor. Kasnije je, sa mojom majkom, podigao mene i sestru a da nikad nije prestao da se bori i da nikad nije klonuo duhom. I danas je takav, u 90. godini života.
Smatram se privilegovanim i srećnim što sam tu snagu nasledio od oca i majke. Zato me nije strah ni ovog virusa ni svega na šta sam do sada nailazio u životu i što mi je stajalo na putu – nastavlja dalje Dimić.
Sem roditelja, među svoje životne učitelje ubraja i nastavnike sa Instituta: Majkla Margotu, Dena Grimaldija, Irmu Sendri, Roberta Kasla. U predstavi „Noć tribada“ Pera Ulova Enkvista, koju je radio za „Actors Studio“ (jednu vrstu pozorišne laboratorije gde se predstave rade samo za njegove članove), Al Paćino je bio moderator.
– On je radio sa nama, na izgradnji naših likova, i bio moderator tokom izvođenja. Od Paćina sam naučio da, šta god uradimo u životu kao glumci, nikad ne treba da zaboravimo da smo, pre svega, ljudi – navodi.
Tesla
Željko je tumačio Nikolu Teslu u dokumentarcu „Teslin narod“, o našim uspešnim ljudima u Americi.
– Ne znam šta bi Tesla danas rekao na sve ovo ali sam siguran da bi bio malo razočaran u ljudsku vrstu – smatra Dimić.
Od treće godine studija skoro neprekidno snima.
Prvu glavnu ulogu imao je u kratkom igranom filmu „U ime sina“ (nominovanom za Oskara), za koju je dobio ukupno 22 nagrade na raznim festivalima.
Igrao je i u serijama „Kasl“, „Mesto zločina“, „Red i zakon“, „Crna lista“… U poslednje vreme ima i po 15 uloga godišnje.
Zahvaljujući nastavnici za dikciju, Li Dilan (radila i sa Gerijem Oldmanom), uspeo je da toliko usavrši svoj engleski da je danas među retkim glumcima sa ovih prostora koji su igrali i Amerikance, pa mu izbor nije sužen samo na likove Rusa ili Istočnoevropljana.
– Iza toga stoji ogroman rad na korekciji mog izgovora, ponavljanje reči i do nekoliko stotina puta dok one ne zazvuče kako treba za određen lik ili ulogu. Svaka uloga je izazov za mene i svakoj pristupam kao da više nikad ništa neću raditi posle nje – objašnjava Dimić.
Koreni
Na pitanje gde se više oseća kao „svoj na svome“, Željko ističe da ne pripada nikome i ničemu.
– Ja sam samo trenutno i u prolazu na ovoj divnoj planeti kao i svi mi. Trudim se da budem građanin sveta, da se prilagodiom okolnostima a ne obrnuto. Važno mi je sve što me čini čovekom, bez obzira da li to dolazi iz moje kulture i porekla ili sa bilo koje strane sveta. Zato i prihvatam sve što me ne ograničava a odbacujem sve ono što me sputava – napominje Željko Džek Dimić.
Zanimljivo je da je on glavni „krivac“ što se Žarko Laušević vratio na scenu posle višegodišnje pauze, prvi put od kada se odselio u SAD. Reč je o predstavi „Emigranti“ Slavomira Mrožeka. Profesor Margota dao je Željku tekst i rekao mu da pokuša da nađe dobrog glumca iz zemlje iz koje dolazi, da tekst prevedu i adaptiraju na srpski, za naše ljude koji žive u Americi. Tako su „Emigranti“ postali jedina predstava na srpskom jeziku nastala na američkom tlu. Igrana je u četiri grada u SAD.
– Nikada u životu nisam imao prilike da se sretnem sa takvim fanatizmom kada je ova moja profesija u pitanju. Zahvaljujući toj Željkovoj posvećenosti, ova predstava je došla do publike posle 65 proba koje smo imali u njegovom stanu. Ne mogu da govorim o tome kakva je predstava ali mogu o zadovoljstvu koje imam dok igram sa ovim apsolventom na čuvenoj školi „Li Strasberg“ – izjavio je Laušević za „NIN“ te 2000. godine.
Dimić dodaje za naš portal da su predstavu radili na obostrano zadovoljstvo te da je i publika tako reagovala.
Sa Lauševićem je ponovo sarađivao prošle godine, na snimanju filma „Volja sinovljeva“ po scenariju Strahinje Madžarevića u režiji Nemanje Ćeranića.
Film koji nazivaju „srpskim odgovorom na ‘Pobesnelog Maksa'“ inspirisan je našim epskim pesmama. Laušević igra neku verziju slepog guslara Filipa Višnjića, dok je Dimić vođa bande i jedan od negativaca.
– Film govori o postapokaliptičnom periodu u Srbiji i svemu onom što ljudi čine jedni drugima da bi preživeli – veli.
A kako mu se čini ova naša budućnost?
– Živećemo i posle ove epidemije. Samo, malo drugačije – zaključuje Dimić.