0
Hvaljena je kao književna kraljica pariske tehno scene, čiji je kultni roman "Superstars" ovekovečio hedonizam i rivalstvo znojem oblivenih plesnih podijuma i rejv žurki Francuske 1990-ih. Ali, ako je književnica En Skot, dobitnica prošlomesečne prestižne Renaudotove nagrade, tako poetski zabeležila parisku generaciju X, od kvir klubova do hausa, to je bilo i zato što joj je njena životna priča dala jedinstven uvid u to kako je biti deo "undergraunda".
Nakon što su je dobronamerni roditelji 1977. poslali u London da sa 12 godina „priča engleski i igra tenis“ tokom leta, En Skot beži od porodice u čijoj kući je odsela da bi se družila na Kings Roudu sa bendovima. Svakog leta ponavljala bi isti čin pobune, a već do 13. godine neki od najvećih londonskih pankera nudili su joj heroin. Sa 15 je već svirala bubnjeve, sa 16 bila skinhed, a sa 18 bila je model za dizajnere kao što je Džon Galijano.
– Moda se menjala svake godine. Mogao si biti bilo šta – seća se En Skot, za „Gardijan“.
Sada, skoro 25 godina nakon što je stekla kultni status zbog romana „Superstars“, ona prolazi kroz preporod. „Les Insolents“, roman koji joj je doneo „Renaudot“, odmak je od knjige koja je stvorila njeno ime. Smešten na izolovanom mestu na obali Bretanje, priča storiju o kompozitorki za Marvel filmove koji se seli u seosku kuću koju je videla samo na fotografijama. Priznanje je dovelo do toga da su knjige En Skot brzinom svetlosti ponovo štampane i stavljene u prodaju na aerodromima i železničkim stanicama jer „predstavljaju iskonski pogled na savremeni francuski život“. Kritičari se takođe vraćaju njenom hvaljenom romanu iz 2017. „Cortex“, o terorističkom napadu na ceremoniji dodele Oskara, zapletu i razornoj sagi o tome kako je preživeti nasilje. Knjiga predstavlja francuski pogled na Holivud, ali takođe drži ogledalo kolektivne pustoši Francuske nakon terorističkih napada 2015.
– Ovo je sve ludo – osmehuje se Skotova (58) naletu interesovanja dok sedi u pariskoj kancelariji svog izdavača, daleko od divlje obale Finistera, gde se preselila pre tri godine.
– Na dan dodele nagrade, uplašila sam se i pomislila: „O moj Bože, sada moram da počnem sledeću“. Sela sam u ćošak na zabavi i napisala dve rečenice – priča En.
„Les Insolents“ – čiji naslov označava bezobrazluk koji je potreban da se prođe kroz teška vremena – je i komičan i tragičan. Ogoljava uspone i padove pariskih prijateljstava između kreativaca, neprilagođenih i autsajdera, „vrsta prijatelja sa kojima želite da vidite smak sveta“, dotičući se porodičnih tajni i susreta sa strancima na plaži.
Skotova kaže da to apsolutno nije knjiga o buržoasko-boemskim Parižanima koji se sele na selo „da bi sami pravili hleb ili čuvali koze“. (U početku nesrećni centralni lik mora da rezerviše taksi do najbližeg supermarketa, koji je miljama daleko, a nefunkcionalna kuća je toliko izazovna da skoro da postaje lik za sebe). Umesto toga, privlačnost knjige, nakon zatvaranja zbog kovida, je to što se bavi idejom „moći biti sam“.
– Mnogi ljudi ne mogu biti sami. A ako ne možete da budete sami, to znači da ćete – osim ako niste pronašli nekoga sa kim ćete biti decenijama – biti sa ljudima koji vam nisu u redu, i za koje vi niste okej, a to je užasno – ističe En.
Ako njeni romani tako pažljivo prikazuju usamljenost, to je uvek u suprotnosti sa njenim majstorskim prikazima gomile i subkultura. En Skot (ime je pseudonim) je rođena u Parizu od oca kolekcionara umetničkih dela i majke ruskog porekla, fotografkinje koja se kasnije prekvalifikovala za terapeuta. U Londonu 1980-ih, živela je u Brikstonu, a zatim je boravila u umetničkim studijima u zamenu za čišćenje, čekajući u redu za džeparac „sa ljudima koje ste videli na TV jer su upravo doživeli proboj, ali nisu još imali novca“. Bio je to kraj perioda nove romantike – opojnih vremena u kojima su svi želeli da budu zvezde.
– Radilo se o svetlucavim i drag kraljicama, svetlećim modnim radnjama. Sve je bilo oko ljudi koji pokušavaju da budu heroji ili zvezde: imali su 17 godina, ili su imali usrane poslove, ili bez posla, i naporno su radili petkom uveče da pokušaju da budu kraljevi ili prinčevi. I svi su bili lepi, jer su mogli biti neko – seća se Skotova.
Osećaj da stvara umetnost – „svira muziku, slika, peva, kolaž, bilo šta, sve vreme“ – i da je drži blizu londonske žurke, kasnije će uneti u njene romane u Francuskoj.
– Nikad nisi spavao sam, uvek si bio sa ljudima. Mazili ste se, šta god da je bilo, družili ste se sa ljudima. Bilo je i seksa, ali nije bio težak. Manje zavođenja, a više nežnosti.
U Parizu u dvadesetim godinama, sama je naučila da piše. Usredsredila bi se na jednog autora svake decenije, neprekidno čitajući jednu knjigu – trenutno je to Don DeLillo „Underworld“. Njen prvi roman, „Asphyxie“, inspirisan je Nirvanom i Seks Pistolsima i priča priču o bendu na putu. „Superstars“ je počela kao dnevnik njenog života, kao deo grupe prijatelja koji se vrte oko zvezde lezbejskog kluba DJ Sek Toi, u pariskim podzemnim kvir klubovima.
– U to vreme, droga je bila dobra, muzika je bila dobra, seks je bio dobar, ali tada smo bili mladi. Počela sam da pišem dnevnik kod kuće samo da bih preživela jer mi je srce bilo slomljeno, i odjednom nije bilo tako loše pa sam ga pretvorila u knjigu – kaže dodajući da se danas oseća udaljeno svetlosnim godinama od te knjige.
Ali, ono što je ostalo, je njena veština u prikazivanju odnosa i sa muškarcima i sa ženama. Ona odbacuje bilo kakvu ulogu nosioca standarda za biseksualnost u savremenoj francuskoj fikciji.
– Koga briga! Radi se o tome ko može da te trpi i ko ti se dovoljno sviđa da se probudiš ujutru – kaže ona.
Rane knjige En Skot upoređene su sa delima bivše pankerske i književne „divlje devojčice“ Virdžinije Despentes. U stvari, nakratko su i delile stan.
– Pisala sam joj nakon što sam pročitala njenu prvu knjigu i upoznale smo se na koncertu Kortni Lav. Živela sam negde gde nisam volela, a ona je rekla, dođi da ostaneš, pa sam došla sa svoja dva kofera i mačkom. Išle bismo u pekaru u 19 časova u vreme zatvaranja da tražimo hleb koji nisu prodali, a oni bi rekli ne… Virdžinija je sjajna, jedinstvena!
Kada je Skotova otišla iz Pariza u Bretanju 2019, upravo je završila pisanje svog romana iz 2020. „La Grace et les Tenebres“, o ljudima u Francuskoj koji volontiraju u sajber-kolektivima građana da prate propagandu džihadista na mreži, provode svoje slobodno vreme prateći sumnjive islamističke naloge, u nadi da će sprečiti potencijalne napade. Za istraživanje je provela dve godine gledajući užasne video-snimke.
– Posle toga, nije mi bila potrebna plaža, već sam želela da pobegnem od ljudi, grada, buke, svega… Htela sam da odem na plažu i da imam zaista divlji pejzaž, neravan i vetrovit. Trebalo mi je nasilje, ali samo ja i nasilje krajolika, a ne nasilje ljudi!
„Les Insolents“, roman koji je napisala u Bretanji, je „knjiga o tišini“ opisuje ona. Tu tišinu često ispunjava, kako kaže, „duhovima u glavi sa kojima razgovara“ – imaginarnim mentorima, od Dejvida Bouvija do Majlsa Dejvisa. Razgovara sa pokojnim modnim dizajnerom Aleksandrom Mekvinom, kojeg je poznavala u Londonu.
– Kada razgovaram s njim, radi se o kreativnosti: „Ne dozvoli mi da pišem sranja, ne dozvoli da upadnem u stvari koje su prelake“. Imao je poštovanje prema ružnoći, imao je poštovanje prema očaju. Mogao je da nađe lepotu u bilo čemu i njegovo srce je bilo veće od mog. Zamolio sam ga da stane uz mene i kaže mi da će biti u redu, jer treba da budeš u stanju da nađeš lepotu svuda – priča En.
Od pariskih tehno žurki do holivudskih gala, pisanje En Skot suprotstavlja lepe žurke sa krhkošću života, teškoćom bivanja dela gomile.
– „Les Insolents“ je razgovor između grada i praznih divljina prirode. Ako te nešto opterećuje u gradu i hodaš trotoarima kroz užurbani urbani život, ti problemi se i dalje drže za tebe. Ali, ako ste sami na plaži, problemi gube smisao!
Za En je važno da se suoči sa ružnoćom i očajem života, ali, ističe, morate da se izgradite i zaštitite, da biste mogli da se nosite sa povredom.
– U redu je biti povređen ako znaš kako da se oporaviš. Ako ne budeš povređen, nemaš šta da kažeš – zaključuje kultna francuska književnica.
Bonus video: Promocija knjige Peđe Obradovića
