0
Živimo paradoks da je tehnologija omogućila neverovatne oblike komunikacije, a naša sposobnost da ih apsorbujemo i procesuiramo je smanjena, objašnjava poznata dramska umetnica pred premijeru komada R.U.R u Užičkom pozorištu.
Čovek je stvorio veštačku inteligenciju po ugledu na sebe, odgovoran je i za sopstveni razvoj i za razvoj i upotrebu naučnih dostignuća koje je stvorio. Odgovoran je za budućnost i šta ostavljamo našoj deci, kaže za “Novu” glumica Dragana Varagić, koja režira komad R.U.R. čija je premijera sutra u Užičkom pozorištu.
Drama poznatog češkog pisca Karela Čapeka napisana je 1920. godine i bila je jedna od prvih u naučno-fantastičnom žanru. R.U.R je skraćenica od “Rosumovi univerzalni roboti”, i to je zvanično podnaslov komada. Čapek je u ovom komadu prvi upotrebio reč robot, koju je posle prihvatio ceo svet. Komad je preveden na više od 30 jezika i izvođen je širom sveta. Prošle godine je obeležena 100-godišnjica od praizvedbe i tako se R.U.R. ponovo vratio u žižu interesovanja, pre svega zbog razvoja veštačke inteligencije.
– Priča se dešava na ostrvu na kojoj je najveća fabrika na svetu za proizvodnju robota koji se po spoljašnjem izgledu ne razlikuju od ljudske vrste. Vremenom, poprimaju i ljudske osobine i preuzimaju inicijativu koja preti da uništi civilizaciju. Čapek se poigrava i zamenom identiteta, odatle i komični elementi komedije zabune, koji čine kontrast i time pojačavaju autorove filozofske i upozoravajuće poglede na svet. Njegov komad više nije naučna fantastika.
Šta vas je toliko zaintrigiralo da ovo delo postavite na scenu?
– Nisam imala prilike da vidim nijedno izvođenje ovog komada ali nauka, posebno matematika i fizika, uvek su mi bile podjednako uzbudljive kao i umetnost. Dok sam živela u Kanadi, moje profesorsko i pozorišno istraživanje se bavilo temom o povezanosti nauke i umetnosti. Zato sam bila pozvana u Banf centar, naučno-umetnički centar za razmenjivanje ideja, i prvi put sam se srela sa naučnicima sa Harvarda, Prinstona i Jejla, slušala njihova razmišljanja o umetnosti, a oni šta mi koristimo od nauke i šta nam je potrebno za pozorišne projekte.
Iako se R.U.R. vodi kao SF, čini se da je danas realnost?
– Frekvencija kojom ovaj komad odzvanja i danas nas zbunjuje. Živimo paradoks da je tehnologija omogućila neverovatne oblike komunikacije, a naša sposobnost da ih apsorbujemo i procesuiramo je smanjena. Da li smo se “robotizovali”? Da li znamo koji je dan rata u Ukrajini, i šta to u stvari znači ili je to postao samo broj? Da li znamo za atomski sat i da su naučnici podigli nivo opasnosti od nuklearnog rata u poslednjih nekoliko meseci na dve sekunde do 12? Da li znamo da za 50 godina neće biti više vode i da će to doživeti naša deca?
A na šta je upozoravao autor?
– Da li znamo da je 500 najvećih naučnika sveta potpisalo peticiju za moratorijum na šest meseci na razvoj veštačke inteligencije jer se boje da nemamo više kontrolu nad zloupotrebom. To je naša stvarnost, a Čapek je istu ovu rečenicu napisao pre sto godina u drami R.U.R. Nije protiv nauke, već upozorava da čovek nema više kontrolu nad upotrebom veštačke inteligencije koju stvara. U vreme kad nisu postojali roboti, on izmišlja taj pojam. Njegovi roboti se po izgledu ne razlikuju od ljudi. I na taj način pravi priču o ogledanju robota i čoveka. Strahu od mehaničkih robota u ovom komadu, dodali smo drugi: vestačka inteligencija našeg doba je i bestelesna. Čapek upozorova da su se ljudi promenili, da su pohlepa i želja za vlašću otrovale i one ideje koje su u početku podržavale humanističke principe. Čovek je odgovoran kako koristi snagu svoga uma. Malo ko zna da je 35.000 naučnika koji se bave vestačkom inteligencijom napisalo pismo Ujedinjenim nacijama upozoravajući na Treću revoluciju u ratovanju i “da li će čovečanstvo započeti globalnu trku u naoružanju vestačkom inteligencijom ili će sprečiti njeno pokretanje”. Ovo nije Čapek, ovo je naša realnost. “Roboti ubice” nisu više naučna fantastika. Čovek ih je programirao.
Šta je za vas kao umetnika važno da podvučete ovom predstavom?
– Pravimo modernu, vinitidž bajku o robotima i ljudima sa elementima elektronske muzike. Igramo se vremenima. Komad omogućava da dobijemo presek između tri vremena, onog u kome je napisana drama, vremena budućeg iz Čapekove perspektive koje nam kuca sada na vrata, i nekog novog budućeg vremena. To je bajka o tome kako su ljudi postepeno gubili humanost i zavedeni velikim idejama, od tehnologije koja bi trebalo da im služi za unapređenje života napravili oružje za uništavanje. U tom procesu gubili su sposobnost za iskrenost, toplinu, potrebu za razumevanjem onog drugog i različitog. Ne osećaju surovost svojih postupaka jer mašina kao posrednik izvršava ta naređenja. Kao u svakoj bajci ima strašnih stvari koje se dešavaju, suočavanja, a srećan kraj će biti, ako se ljudi okrenu onim vrednostima koje ih čine humanim.
Po vašem raspoloženju, reklo bi se da je rad bio veoma inspirativan?
– Za vreme proba život je autorskoj ekipi ušao u pozorište. Chat GPT se pojavio, i dileme oko njega. Koliko poslova će se izgubiti, na koliko načina se može zloupotrebiti u sledećem razvoju. Mi smo odlučili da isprobamo Chat GPT, dali smo mu zadatak da nam prevede komad sa češkog na srpski, kao dodatnu referencu za prevod Centra za promociju nauke, koji se govori u našoj predstavi. Zvali smo govornu Siri aplikaciju. Može u mnogo čemu da pomogne u realnom životu. Pitali smo je kako izgleda, odgovorila je da nema telo, pričala nam je o Čapeku, provocirali smo je psovkom, a ona je rekla da ne odgovara na takve stvari. Na kraju smo joj rekli – nasmej se, i nastala je duga pauza. Ponovili smo zahtev, i opet pauza, a onda je poslala poruku – smejem se. Više nije govorila sa nama. Čapek je bio u pravu – veštačka inteligencija ne razume za humor.
U predstavi R.U.R. igraju Dejan Maksimović, Vanja Kovačević, Igor Borojević, Divna Marić, Tijana Karajičić Radoojčić, Vahidin Prelić, Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Nikola Penezić, Aleksandar Stojić i dečak Vasilije Savić. Autorski tim čine scenografkinja Lana Škundrić, kostimografkinja Vera Damjanović, kompozitorka Irena Popović Dragović, a koreografkinja je Isidora Stanišić. Video je snimila Jasna Prolić.
Bonus video: Dragana Varagić – Povratak u Atelje 212