1
Dok je bilo Tita bilo je i šita; Vratite se na spavanje, vaša vlada drži stvar pod kontrolom; Bili smo treći blok, a sad smo treći svet; Gladni smo - na tri jezika, samo su neki od grafita koji se danas mogu videti na ulicama Beograda, Ljubljane, Sarajeva, Zagreba...
„Čitaj knjige, ne grafite“, parola je na jednom zidu u Beogradu, a pitanjem kakvi su to „krici sa zidova“ danas u gradovima Balkana pozabavila se jedna knjiga – „Politički grafiti“ slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje.
Nakon dve decenije istraživanja i 25.000 fotografija koje je snimio na zidovima Balkana Velikonja konstatuje da na ovim prostorima, pored estetskih, dominiraju grafiti kao vizuelni politički činovi.
– Mene zanima kako se politika konstruiše i reflektuje sprejevima, bojama, nalepnicama, flomasterima, raznim ilegalnim javnim instalacijama… Dakle, bavim se „politikom na zidovima“. Balkan ima značajnu istoriju i vibrantnu sadašnjost ove produkcije. Setimo se samo one iz antifašističke borbe. Rat protiv okupatora i kvislinga se vodio i na zidovima – podseća za Nova.rs Mitja Velikonja.
I dok su nekada preovladavali grafiti tipa: „Živeo Josip Broz“, „Hoćemo Tita“ ili „Nije sloboda s neba pala. Za nju je sestra tri brata dala“, danas su dominantne dve teme. To su, prema autoru knjige, (anti) nacionalistički grafiti i oni koji problematizuju aktuelne društvene nepravde. Tako se sa zidova „smeše“ natpisi tipa: „Smrt Ciganima“, „Ubi, zakolji da Jevrej ne postoji“, „Sarajevska, bre“… Ima i ovakvih: „Jedan dan da budem normalan“, „Kovid narodu, smrt kapitalizmu, komuni“, „Gladan sam – na tri jezika“, „Vlada-ju virusi“.
– To nije ni čudno, jer svugde u postjugoslovenskim državicama trijumfalistički vladaju ideologije i političke prakse neoliberalizma i etnonacionalizma. Zato je i otpor, pa i onaj na zidovima, razumljiv. Grafiti su uvek bili, da upotrebim sintagmu antropologa Džejmsa Skota (Jamesa C. Scotta), „oružje nemoćnih“. A sa druge strane, danas ima i sve više onih koji zagovaraju politike vlasti, tako da su politički grafiti postali i „oružje onih koji imaju moć“. Grafit ostaje i danas, u svetu koji je sve više digitalan, jak politički medij – smatra Velikonja.
„Džabe ste krečili“, grafit je koji se iznova pojavljuje u Beogradu, a jedna od stvari koja je omogućila eksploziju ulične umetnosti, kako ističe pisac, politički teoretičar i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Igor Štiks jeste nemogućnost gradskih vlasti na ovim prostorima da brzo očiste fasade, kao u nekim drugim zemljama sa funkcionalnijim urbanim upravama:
– S druge strane, zidovi jesu prostor izražavanja onoga što često ne prolazi u klasičnim medijskim formama. Ali nakon glorifikacije tog „prostora slobode“ dolazi otrežnjenje u činjenici da su oni počesto samo prostor za izražavanje mržnje i da uglavnom zidovima dominiraju desničarski sadržaji. Prostor slobode ponekad postane prostor toaleta za nekažnjeno izražavanje opscenosti. Međutim, poruke sa zidova kraj kojih prolazimo jesu nešto što čini naš svakodnevni život. U tom smislu važno je da postoji ravnoteža između toksičnosti onoga što vidite i čitate svakodnevno, ali i nade koja se pojavljuje kada nailazimo na elaborirane grafite, na ironiju, na zaigranost, snažnu poruku koju drugačije ne bismo mogli naći – ocenjuje Igor Štiks.
„Ubij pede…“, ovako je započet jedan grafit u Beogradu, koji je neko drugi dovršio rečima: „Prpa, aaa? Pičko!“ Sa jednog zida upućena je sasvim drugačija crnohumorna poruka: „Mi smo beli, ali život nam je u suštini crn“. Ili: „Duži pendreci se duže pamte“.
Štiks ne bi, kako kaže, išao „toliko daleko“ da ustvrdi da su grafiti ogledalo jednog društva:
– Oni su jedan od iskaza i načina izražavanja onoga što se u društvu događa, a što počesto ne vidimo u mejnstrim politici i što prolazi ispod radara akademskih istraživanja. Da, treba obratiti pozornost na to šta nam razni glasovi našeg društva poručuju – misli Štiks.
Ako smo zbog ratova bili svedoci eksplozije nacionalističkih i ekstremno desničarskih poruka nameće se pitanje zašto je prostor bivše Jugoslavije još uvek plodno tle za političke grafite, od kojih mnogi pozivaju na mržnju, netrpeljivost, veličanje „problematičnih ličnosti“?
– Zato što se, globalno gledano, ni u dominantnoj politici nije mnogo promenilo: nacionaliste u uniformama su zamenili nacionalisti sa kravatama, a neoliberali iz one tadašnje i iz ove sadašnje situacije kuju profit. Za razumevanje današnje postjugoslovenske situacije treba okrenuti Klauzevicov moto: politika je nastavak rata drugim sredstvima. A za razliku od gospodara rata i promotera etničkog čiščenja ovi današnji imaju i posršku međunarodne zajednice. Kakav je to paradoks – kaže autor knjige.
Isto pitanje Štiks tumači time da određene ideje iza nacionalističkih grafita ne umiru tako lako i da se prenose s generacije na generaciju:
– Vrlo je lako napisati slovo „U“ na nekom zidu i misliti da s 16 ili 17 godina kasnije izražavate društveno skandalozan stav s kojim se zapravo afirmišete u vlastitoj grupi, obično vezanoj za navijačke skupine. Jednostavno je napisati „Ubi“, „Zakolji“, „Nož, žica, Srebrenica“… Ali, tu je zapravo na djelu izražavanje onoga što dominira našim društvima – a to je ekstremni nacionalizam, bez obzira na pokušaje umivanja. I taj ekstrem se potom vrlo jasno prenosi u mlađu generaciju i postaje nažalost neka vrsta čudne supkulture koja želi biti kontrakulturna, ali zapravo izražava ono što društvom dominira, a što se ušminkava u javnom diskursu. Daleko smo od priče o neprilagođenim mladim ljudima. Voleo bih kada bismo širom Balkana imali neke radikalne mlade ljude koji bi doista bili kontra sistema, tj. kapitalističkog okruženja u kome žive i dominantne konzervativno- klerikalne ideologije. Ali, oni to nisu. I to je činjenica za žaljenje. Zahvaljujući internetu, i naša desnica komunicira sa generalnim svetskim desničarskim trendovima u reafirmaciji nacizma i fašizma kroz simbole i narative koji govore o jednoj zastrašujućoj tribalnoj ideji sveta – smatra naš sagovornik.
Od „benignog“ grafita „I navijači tepaju“ mogu se tako videti i oni čija je „poruka“: „Granate na Hrvate“, odnosno „Oj hrvatska mati, Srbe ćemo klati“.
– Na žadu u Piranu slučajno sam ugledao crtež dvojice momaka koji se tuku i pucaju iz revolvera jedan na drugog, a uz sliku je pisalo „Balkan boys“. A baš je na naučnom skupu u tom gradu trebalo da govorim o stereotipnim predstavama o Balkanu – seća se Ivan Čolović, politički antropolog, izdavač i urednik „Biblioteke XX vek“, koja je objavila Velikonjinu knjigu.
Knjiga „Politički grafiti“ podstakla ga je da pogleda šta na inernetu ima o grafitima sa temom kojom se odavno bavi – Kosovski bojem i našao je interesantan materijal:
– Česti su grafiti na kojima su junaci Kosovske bitke iz 1389. godine predstavljeni zajedno sa nekim srpskim generalima – Mladić, Pavković, Lazarević – koji su predvodili vojsku u ratovima u Bosni i na Kosovu i zatim osuđeni za ratne zločine koja je ta vojska počinila. Veliki mural nedavo naslikan sa na taj način proširenim katalogom kosovskih junaka naći ćete u Trebinju. Ovakvi primeri pokazuju da se na muralima ne nalaze neke poruke koje odudaraju od vladajuće ideologije i dominantne predstave o ratovima devedesetih. Naprotiv, kad je reč o ovoj i drugim političkim i ideološkim temama, murali prate i „prepričavaju“ ono što kažu mejnstrim mediji, političari, sveštenici. Nisu oni glas pobune. Otpor i pobuna vladajućem nacionalističkom diskursu došao je danas iz SANU, odvažio se na to sam njen predsednik – ocenjuje Ivan Čolović.
Poruka grafita od trenutka kada je, kako konstatuje Mitja Velikonja, politika „udarila u zid“ jesu reč, slika, poruka neslaganja, kritike, otpora, ali i alternative postojećem.
– I to „đonom“, da kažem fudbalskim žargonom: jako, direktno, bolno, politički nekorektno. Politički grafiti i street art ne ubeđuju, nego šokiraju, objašnjavaju na instant način, koncizno, upotrebljavajući jake izraze, psovke, humor. Lep su primer jugonostalgični grafiti i street art, na koje sam naleteo „od Vardara pa do Triglava“. Oni uvažavaju potpuno drugi sviet od ovog postjugoslovenskog. „Dobro staro“ konfrontiraju sa „lošim novim“ – priča Velikonja.
Otuda se širom eks-jugoslovenskog prostora mogu videti grafiti tipa – „Dok je bilo Tita bilo je i šita“; „SFRJ“, „Bili smo treći blok, a sad smo treći svet“, „Ne jebu vas pederi, nego kapitalizam“.
Na pitanje kolika je danas moć grafita i gde su oni najuticajniji i najekstremniji i kakvi su to „krici sa zidova“, slovenački autor, profesor i kulturolog ovako odgovara:
– Da su politički grafiti i street art bez uticaja, onda se ne bi tako brzo uništavali, krečili, menjali, konfrontirali na razne načine. Ne bi se jurili njihovi autori. Njihovo postojanje, njihov broj, dikcija i žestina su u direktnoj proporciji sa političkom situacijom u društvu. Turbulentne situacije se reflektuju, doslovno „preslikavaju“ i na zidove. Mali primer: nikada nigde nisam video veći intenzitet političkih grafita kao u Njujorku za vreme Trampove inauguracije. Bilo je to pre tačno četiri godine, januara 2017 – skoro nijedan nije bio za, svi su bili protiv. A glavna tema prošle godine je definitivno ova pandemija, tačnije, poduzete mere sadašnjih vlasti, koji je iskorišćavaju za biopolitičko nadvladavanje savremenog društva. Grafiti to otkrivaju na svoj kritički način: Jedan lucidniji od njih iz Ljubljane tako kaže: „Covid, druže, razodenjuje sistem“ – napominje Mitja Velikonja.
O njegovoj studiji biće reči na onlajn diskusiji u organizaciji Muzeja Jugoslavije večeras od 19 sati na Jutjub kanalu ove institucije.
