0
Ingeborg Bahman, jedna od najznačajnijih posleratnih književnica sa nemačkog govornog područja, još za života je stekla slavu, ali se o njoj nije mnogo znalo. Strogo je čuvala svoju privatnost i, čim bi počela da privlači previše pažnje, menjala bi mesto boravka. Međutim, poslednjih godina otkriveno je mnogo više o njenom životu i intimnim vezama nego što je do tada bilo poznato, zahvaljujući objavljenim prepiskama sa kompozitorom Vernerom Henceom i pesnicima Paulom Celanom i Maksom Frišom.
Korak ka dubljem ulasku u njen svet moći ćemo da načinimo već od sledećeg meseca, kada u Klagenfurtu bude otvoren spomen-muzej, a od četvrtka 18. aprila u domaće bioskope stiže film u kome je Viki Krips („Fantomska nit”, „Korset”) udahnula život ovoj tragično nastradaloj heroini.
Ingeborg Bahman rođena je 25. juna 1926. u Klagenfurtu, u južnoj austrijskoj pokrajini Koruškoj, kao ćerka učitelja, a potom člana Nacističke stranke i nemačkog oficira u Drugom svetskom ratu. Ovu činjenicu nikada nije javno pominjala, uprkos svojim strastvenim antifašističkim pisanjima.
Ulazak Hitlerovih trupa u Korušku 1938. „bio je specifičan trenutak koji mi je uništio detinjstvo… to je bilo toliko užasno, da sva moja sećanja počinju sa tim danom, sa tom ranom tugom”, pisala je Ingeborg. Kraj rata dočekala je kao vatrena 19-godišnja levičarka. To leto provela je sa austrijskim Jevrejom Džekom Hamešom koji je, tokom rata, izbegao u Palestinu, pa se vratio kući sa oslobodilačkom britanskom vojskom.
Ova rana i emocijama nabijena konfrontacija sa političkom polarnošću oblikovala je i dušu i delo Ingeborg Bahman, uspostavljajući obrazac koji će definisati njena pisanja i njene veze. Studirala je filozofiju, psihologiju i nemačku književnost na univerzitetima u Insbruku, Gracu i Beču, a tema doktorske disertacije bila je kritika egzistencijalizma Martina Hajdegera.
Književnu karijeru započela je 1952, čitanjem svojih pesama članovima avangardne levičarske Grupe 47. Za prvu zbirku poezije, „Produženo vreme” (1953), od njih je dobila nagradu, jedno od najpoželjnijih književnih priznanja posleratne Nemačke. Nakon objavljivanja druge zbirke, „Dozivanje Velikog medveda” (1956), hvale javnosti i kritike su se udvostručile.
Mediji su bili opčinjeniji njenim likom nego delom. Nazivali su je očaravajućom novom zvezdom, lepom plavušom nežnog glasa, stidljivom i povučenom „sa jarko crvenim usnama”. U avgustu 1954. našla se na naslovnici Špigela – priznanje neuobičajeno za bilo kog autora, a kamoli za mladog pesnika.
Osvojila je sve veće nemačke i austrijske književne nagrade, uključujući i onu Udruženja nemačkih kritičara, ekvivalenta Puliceru, a bila je izabrana i u Berlinsku akademiju umetnosti. Za ovu stidljivu i povučenu osobu, koja nije uživala pod svetlošću reflektora, intelektualna slava bila je mač sa dve oštrice.
Čim je postala previše javna ličnost, zauvek je napustila Austriju i, naizmenično, živela u Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji. Nakon druge zbirke pesama, kada joj je bilo svega 30 godina, izjavila je da više neće pisati poeziju. Prebacila se na fikciju: radio-drame, kratke priče, eseje i libreta za operu, a dve godine pred smrt objavila je jedini roman „Malina”.
Njena platonska, ali snažna veza sa nemačkim kompozitorom Hansom Vernerom Henceom, homoseksualcem i komunistom, iznedrila je dva libreta za njegove opere „Princ od Hamburga” (1958) i „Mladi gospodar” (1964). Njih dvoje bili su umetničke srodne duše: rođeni sa samo nekoliko dana razmaka, oboje deca očeva nacista, mrzeli su fašizam. Upoznali su se preko Grupe 47 a, pošto je za Hencea posleratna Nemačka bila opasna za život, Ingeborg mu se pridružila na Iskiji, u Napulju i Rimu, gde su jedno vreme živeli i stvarali zajedno.
Dve ljubavne veze koje su, kako se smatra, ostavile najviše traga u njenom životu, bile su sa pesnicima: Paulom Celanom i Maksom Frišom.
Veza sa francuskim pesnikom Paulom Celanom, Jevrejem rumunskog porekla, prerasla je u romantičnu legendu; nazivali su ih srednjeevropskom verzijom Teda (Hjuza) i Silvije (Plat). Upoznali su se u Austriji 1948. Ona je tad bila 21-godišnji doktorand, a on šest godina starije siroče, jedinac rođen u Černovcima (tada Rumunija, danas Ukrajina) kome su nacisti ubili roditelje, a on, nakon godina provedenih u logoru, u tom trenutku bio čovek bez države i bez korena.
Pošto je Paul živeo u Parizu, njihova veza odvijala se uglavnom preko pisama. Ingeborg ga je konačno posetila oktobra 1950. Zajedno su izdržali samo dva meseca; Celan je patio od traume, a Bahmanova od generacijske krivice. Raskinuli su, da ne bi nanosili jedno drugom bol, kako je otkriveno u pismima objavljenim 2008. koji su preko noći postali bestseler.
Još jednom su se upustili u kratku aferu, kada su im se putevi ukrstili 1957. ali ju je Ingeborg prekinula, pošto je odlučila da se useli kod Maksa Friša u Cirih. Ostali su u kontaktu sve do nekoliko godina pred Celanovo samoubstvo 1970. u 50. godini. Njihov odnos utkala je u svoj roman „Malina”, objavljen 1971.
Četvorogodišnja burna, strastvena i destruktivna veza sa švajcarskim književnikom Maksom Frišom završila se 1962, sa trajnim posledicama. Razvedeni Friš, 15 godina stariji od nje, nije hteo da bude monogaman, ali nije želeo da Bahmanovoj pruži istu slobodu. U pismu Henceu priznaje da je pokušala da se ubije i da je imala „operaciju” (pretpostavlja se abortus), a raskid je nazvala „najvećim porazom mog života”.
Nijedno se nije sasvim oporavilo od toga. Friš se do smrti 1991. trudio da shvati šta je pošlo po zlu i zašto im nije išlo, priznajući u kasnijim intervjuima da je nikada nije preboleo, dok je Ingeborg to, verovatno, koštalo života. Od raskida je počela obilno da uzima alkohol i barbiturate. Friš je u svom romanu „Neka mi ime bude Gantenbajn” (1964) dao direktnu reakciju na njihovu vezu, dok je Ingeborg svoj odgovor, delimično, dala u romanu „Malina”.
U njemu se bavi, iz prvog lica, odnosom jedne književnice sa dvojicom različitih muškaraca – jednim vedrim, drugim introvertnim – i pokreće teme poput odnosa polova, krivice, mentalne bolesti, kolektivne i lične traume u posleratnom Beču. Roman je postao bestseler na nemačkom govornom području, premda su kritike bile oprečne. Međutim, od osamdesetih godina on se nedvosmisleno smatra feminističkim klasikom. Kada je preveden na engleski 1990, poređen je sa najboljim radovima Virdžinije Vulf i Samjuela Beketa.
Ingeborg je poživela samo još dve godine nakon objavljivanja „Maline“. U noći 25. septembra 1973. zaspala je sa upaljenom cigaretom, u svom stanu u Rimu. Cigareta je zapalila njenu spavaćicu, a iz požara je izvučena sa ozbiljnim opekotinama. Tokom boravka u bolnici prolazila je kroz simptome odvikavanja od alkohola i lekova što je, verovatno, doprinelo njenoj smrti 17. oktobra. Imala je 47 godina. Nisu potvrđene teorije da je to bio još jedan pokušaj samoubistva.
Iako tragičan, odlazak Ingeborg Bahman je opisivan kao pravi književni, „kao da ga je sama napisala”, kako je izvestio Bild. Početkom te godine posetila je Aušvic i Birkenau. „To su mesta koja vas ostavljaju bez reči”, izjavila je.
Krajem 2021. u Nemačkoj je prvi put objavljena do tada nepoznata korespondencija između Ingeborg i Maksa, kao i delovi iz Maksovih dnevnika, štivo koje su kritičari nazvali „senzacionalnim”.
Još ne znajući za postojanje tih pisama, legendarna rediteljka Margareta fon Trota odlučila je da Ingeborginu i Maksovu priču prenese na veliko platno.
– Pesme Ingeborg Bahman su deo lektire, sa njom se upoznajemo još u školi, ali kada sam zašla u neke godine, ono što je mene najviše dirnulo i impresioniralo jeste to što je neko ko je stvarao tako divnu poeziju bio toliko nesiguran u sebe i neodlučan u privatnom životu – rekla je Fon Trota nakon svetske premijere filma u Berlinu početkom 2023.
Najviše ju je privukla njena tama „u kojoj je obitavala”.
– Kod Ingeborg je postojala večita dvojnost: jednog trena je bila sva ozbiljna i stroga, a sledećeg bi, odjednom, razvukla svoj veliki osmeh i potpuno vas oborila s nogu – istakla je Fon Trota.
Idealno oličenje književnice pronašla je u glumici Viki Krips koja je, takođe, odrastala na njenim pesmama.
– Ono što čini ovaj film posebnim je to što smo Margareta i ja komunicirale, svaka sa stanovišta svoje generacije, o ženskoj temi koja je svakome bliska, kroz život žene koja je bila vrlo važna za obe – istakla je Viki.
Međutim, priznala je da nije bilo nimalo lako tumačiti Bahmanovu.
– Ona je bila jedna veoma napaćena duša i, da bih joj se približila, probala sam da prizovem energiju nekoga ko je toliko izgubljen da mu se izmiče tlo pod nogama. Nisam se posebno pripremala, samo sam napravila korak više ka ranjivosti. Sa tim se uvek poigravam, odlazim na mesto gde sam ogoljena i otvorena, ali u ovom slučaju sam otišla tako daleko da sam se osetila kao da sam izgubila sebe. Sve vreme tokom snimanja sam osećala vrtoglavicu i često sam govorila Margareti kako moram da sednem, jer mi se manta – otkrila je Viki novinarima u Berlinu.
Film „Ingeborg Bahman – Putovanje u pustinju” od 18. aprila je na repertoaru bioskopa Cineplexx Ušće, Tuckwood, DKC, Art bioskopa Kolarac, UK Parobrod, Kulturnog centra Novog Sada, Centra za kulturu Požarevac (20. 4) i Leskovačkog kulturnog centra (22–24. 4).
Kuća na adresi Henzelštrase 26 u Klagenfurtu, gde je Ingeborg živela sa roditeljima, sestrom Izolde i bratom Hajncom od svoje sedme godine, Grad Klagenfurt i vlada Koruške otkupili su 2021. od porodice Bahman za pola miliona evra. Uslov za prodaju je bilo otvaranje kuće za javnost.
– Mama je ovde držala časove klavira, tata je svirao violinu. Bila su to srećna vremena koja nisu dugo potrajala – rekao je Hajnc Bahman prilikom primopredaje ključeva.
Kuća je prilično stradala u savezničkom bombardovanju 1944. i majka se sa Izoldom i Hajncom preselila u drugi okrug, ali Ingeborg je ostala u Klagenfurtu, „jer je htela da maturira”. Kuća je obnovljena i Ingeborg joj se uvek rado vraćala, otkrio je Hajnc, koji danas živi u Londonu. U kući se nalazi originalni nameštaj i Ingeborgina velika biblioteka sa hiljadama knjiga. Posetioci će moći da vide lične posvete od Paula Celana, Hajnriha Bela, Gintera Grasa, Eriha Frida ili Henrija Kisindžera. Nakon Ingeborgine smrti Hajnc je preselio sve sestrine stvari iz Rima u Klagenfurt, uključujući i spisa i pisaće mašine.
Sem stalne postavke, muzej će imati tematske izložbe i pozornicu za književne večeri, resitale i kulturne događaje svih vrsta. Lokalna vlada je opredelila dodatnih 700.000 evra za ovu namenu. Očekuje se da će muzej biti na vreme za Festival nemačke književnosti (26 – 30. jun), tokom koga se, od 1977. dodeljuje ugledna Nagrada „Bahman”.
„Doći će dan kada će ljudi imati crno-zlatne oči, videće lepotu, biće oslobođeni prljavštine i svake težine, uzdići se u vazduh, otići će pod vodu, zaboraviće svoje žuljeve i muke. Doći će dan kada će biti slobodni, svi ljudi će biti slobodni, i od slobode na koju su mislili. Biće to veća sloboda, biće preko svake mere, biće sloboda za čitav život…” (odlomak iz romana „Malina”, Kontrast izdavaštvo, 2021, prevod Sanje Došlov)
Bonus video: GOST – Književnost za najmlađe Dragana Mladenović