Peticiju za jednak pristup građana Srbije istorijskoj građi Službe državne bezbednosti, sa koje je skinuta oznaka poverljivosti, potpisali su Matija Bećković, Dušan Kovačević, Gojko Božović, Srđan Cvetković, Predrag Marković.
Šta se nalazi u dokumentima koje je o različitim „pojavama u društvu“, kulturnim radnicima, sportistima, sveštenicima, golootočanima vodila Uprava državne bezbednosti gotovo niko u ovoj zemlji ne može da sazna. Iako je u svim zemljama bivše Jugoslavije građanima omogućeno da, bez problema, imaju uvid u sva, nekada tajna dokumenta Udbe koja se danas čuvaju u Arhivu Srbije, Srbija ponovo kaska.
Zato je „Peticiju za jednak pristup građana Srbije istorijskoj građi Službe državne bezbednosti, sa koje je skinuta oznaka poverljivosti”, potpisalo do sada skoro dve hiljade građana Srbije. Među njima su i akademici Matija Bećković i Dušan Kovačević, pisci Gojko Božović i Slobodan Vladušić, istoričari Srđan Cvetković, Predrag Marković, Čedomir Antić, Bojan Dimitrijević, Miloš Ković i profesori Leon Koen i Jovica Trkulja.
U Srbiji slobodno mogu da koriste nešto što je u regionu i bivšim jugoslovenskim zemljama dozvoljeno svim građanima – samo naučni radnici. A za sve ostale državljane Srbije važi drugačije pravilo. Naime, direktor Arhiva Srbije ima diskreciono pravo kome će, a kome neće dozvoliti uvid u dokumenta nekadašnje Udbe.
– Reč je o istorijskim dokumentima iz arhive BIA koje je predala Arhivu Srbije pre 15-16 godina, a koji načelno treba da budu dostupni svim građanima. Sa njih je Vlada Srbije odlukom iz 2009. godine skinula oznaku tajnosti i poverljivosti, što znači da ti dokumenti više ne mogu da naškode državnim interesima, i da predstavljaju istorijsku građu. To nisu dosijei, već elaborati i mini studije praćenja određenih pojava u društvu – objašnjava za “Novu” istoričar Srđan Cvetković, jedan od inicijatora peticije.
Cvetković dodaje da je pravilnikom Arhiva Srbije o diskrecionom pravu izvršena diskriminacija, jer široke kategorije građana, koje žele da ostvare svoja prava, ne mogu da imaju uvid u dokumenta.
– Zaobilazi se duh zakona tim pravilnikom. Praktično ne može da ode bilo ko i traži dokumenta koja ga zanimaju, na primer o Golom otoku.
“Nova” je pokušala da dođe do Miroslava Perišića, direktora Arhiva Srbije, koji je na toj funkciji još od davne 2004. godine. Međutim, rečeno nam je u toj instituciji da je direktor na službenom putu, na savetovanju i da će nam se javiti po povratku s putovanja. I dok je to mogao da bude odgovor u vreme pre pojave interneta i mobilnih telefona, danas više nije prihvatljiv. Očigledno je da ne postoji želja kod direktora Arhiva da da izjavu ili komentar vezan za peticiju. Prošlo je devet dana od kako smo kontaktirali Arhiv, ali odgovora i dalje nema…
Isti direktor, koji se oglušio o molbu „Nove“, Miroslav Perišić ove godine je Srđanu Cvetkoviću i njegovom kolegi Nemanji Deviću odredio zabranu posete Arhivu Srbije od dva meseca, odnosno šest meseci zbog toga što su u knjizi “OZNA: dokumenti o političkoj represiji u Srbiji 1944-1946” objavili neke podatke bez njegove dozvole.
Jedan od potpisnika peticije je i poznati istoričar Predrag Marković, koji za “Novu” kaže da je Srbija po dostupnosti izvora komunističke tajne policije (UDBA) poslednja zemlja u Evropi.
– Sve zemlje bivše Jugoslavije i istočne Evrope su davno otvorile, bez ikakvih ograničenja, dokumente. Diskreciono pravo direktora arhiva da nešto otvori ili ne otvori kao praksa ne postoji nigde. Kod nas naslednica UDBE i SDB – BIA nema nikakav stav prema tome, već je prepustila arhivu da to reši. Ima dva rešenja. Jedno je da se promeni pravilnik, što je u nadležnosti Upravnog odbora Arhiva, i drugo, koje je bolje i obuhvatnije – da se promeni zakon, bar da bude kao onaj što imaju Severna Makedonija, Hrvatska, Bugarska… Te priče o zaštiti državne tajne su potpuno bezveze, jer ta država više ne postoji – zaključuje Marković.
Istorijska građa koja je u pitanju uglavnom je vezana za period od 1945 do 1965. i tu se može pronaći širok spektar studija i analiza Udbe iz raznih oblasti:
Negativne tendencije u sportu, podaci o omladinskim ilegalnim grupama (Grolovci, Beli orlovi i drugi), podaci o radu političkih partija u Jugoslaviji pre i posle rata, knjjge i spiskovi streljanih lica od strane Ozne, registri antinarodnih elemenata, lica kojima je suđeno po osnovu političkog kriminala, politički zatvorenici u KPD Sremska Mitrovica, spiskovi i praćenja nepodobnih sveštenika od strane UDBE, Folksdojčeri u Vojvodini, podaci o Ibeovcima, spiskovi hapšenih i ubijenih Golootočana, podaci o statusu KIM, podaci o mađarskoj manjini, podaci o albanskoj manjini na Kosovu i razni drugi brojni zanimljivi dokumenti.
Kada je u pitanju kultura, postoje dokumenti o “neprijateljskim pojavama u toj oblasti u periodu 1945-1962”. Jedan od njih, na primer, tiče se Simine 9a, odnosno stana u kojem su se skupljali srpski disidenti kao što su: Borislav Mujailović Mihiz, Mića Popović, Dobrica Ćosić, Dejan Medaković i drugi. Tada je postojala posebna komisija za kulturu i odeljenje u Udbi zaduženo za praćenje kulturnih radnika. Praćeni su, između ostalih, naši poznati pisci i reditelji Dragoslav Mihailović, Branko Ćopić, Desanka Maksimović, Živojin Pavlović, Lazar Stojanović, Borislav Pekić…
Pored arhivskih dokumenata i dosijei se, takođe, nalaze u Arhivu Srbije, ali ni do njih se ne može doći:
– Niko ne može da ih vidi, osim preko suda. Nije donesen zakon o dosijeima kao što je donet u Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Sloveniji, Albaniji ili Bugarskoj. Ja sam dosije Mihajla Mihajlova, na primer, gledao u Hrvatskoj još pre deset godina. O slobodnom gledanju dosijea u Srbiji ne možemo ni da sanjamo – zaključak je Srđana Cvetkovića.
Akademik i pisac Dragoslav Mihailović imao je velike peripetije kada je nakon 5. oktobra hteo da vidi šta se nalazi u njegovom dosijeu:
– Prvo su hteli da me skinu sa vrata i rekli mi kako dosije nemam. Na to sam se zapanjio: kako nemam dosije, a bio sam na Golom otoku! Tadašnji načelnik Udbe Goran Petrović pozvao me da dođem u Institut za bezbednost, gde su mi dosije pokazali. Rečeno mi je da ne smem ništa da prepisujem niti da uzimam, tako da sam morao strogo da pazim da što više zapamtim. Nažalost, ta uredba je bila vrlo brzo povučena tako da ko nije iskoristio prve trenutke da svoj dosije vidi to više nije mogao da uradi. Otprilike pre dve godine dosijei su preneseni iz agencije BIA u Arhiv Srbije – ispričao je Mihailović za “Vreme” 2011. godine.
Bonus video: Milena Marković, dobitnica NIN-ove nagrade
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare