6
Svaki vid protesta koji nas tera na aktivizam mi daje nadu. Ne očekujem da su promene moguće preko noći, ali mislim da ništa nemamo od defetizma, kaže za Nova.rs reditelj Dino Mustafić.
Nakon dve decenije od uspešnog debitantskog ostvarenja „Remake“ teatarski i filmski reditelj Dino Mustafić vratio se dugometražnom igranom filmu s pričom „Paviljon“. I drugi Mustafićev film premijerno će sutra videti srpska publika na otvaranju 18. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije.
„Paviljon“ je crna komedija o grupi stanara istoimenog staračkog doma, koji se nakon godina zlostavljanja i poniženja odlučuju na oružanu pobunu. Naoružani ilegalnim sredstvima zauzimaju dom, osoblje uzimaju za taoce i ulaze u sukob s vlastima… I dok ta očajnička borba prerasta u medijski i politički spektakl, starost postaje njihova prednost – nemaju šta da izgube i spremni su da idu do kraja… Mustafić je film uradio po predlošku Viktora Ivančića, a koscenarista je Emir Imamović Pirke, dok su u glumačkom ansamblu Rade Šerbedžija, Zijah Sokolović, Miralem Zubčević, Ksenija Pajić, Jasna Diklić, Branka Petrić, Meto Jovanovski, Vladimir Jurc Lali, Kaća Dorić, Muhamed Bahonjić, Ivo Barišić…
Svetsku premijeru „Paviljon“ je imao polovinom avgusta, na otvaranju 31. Sarajevo film festivala. Film je od tada prikazan na više regionalnih festivala i ovenčan s nekoliko nagrada, a realizovan je uprkos nezavidnoj situaciji u kinematografiji u Bosni i Hercegovini. Nezavidna situacija i pozicija autora u BiH ne može se, ističe u razgovoru za Nova.rs Dino Mustafić, porediti ni u jednom segmentu sa zemljama u regionu:
– I to govorim bez obzira na smanjenu produkciju koja je evidentna svuda. Kod nas se radi o preživljavanju. Naša Fondacija za kinematografiju je disfunkcionalna već tri godine, i ne postoji nikakav politički konsenzus da se ovako važna kulturna grana podupire. Kao da se radi o političkoj odluci zato što je film po duhu i karakteru medij slobode, ali i medij koji integriše, spaja. Jer „Paviljon“ je koprodukcija sa Hrvatskom, Srbijom, Severnom Makedonijom i Crnom Gorom. Očigledno mnogima smeta taj naš interkulturalni dijalog, koji naravno povlači sa sobom kritičku percepciju stvarnosti. A ona često ne godi političkom establišmentu. I mislim da filmovi, poput “Paviljona”, koji na određeni način preispituju odnos režima spram marginalnih grupa ili ljudskih prava, i govore o dostojanstvu i integritetu čoveka, nisu rado viđeni. Odmah nakon svetske premijere na Sarajevo film festivalu čulo se da su poruke „Paviljona“ vrlo žestoke, revolucionarne, buntovne. Naravno da se mnogi prepoznaju, ali ne samo oni obespravljeni, nego i oni koji nas čine potčinjenim ovakvom sistemu.
Ima li teška situacija u kinematografiji veze s tim što je ovo tek drugi vaš dugometražni film?
– Da, posle skoro 20 godina pauze… U međuvremenu sam se posvetio teatru i veliki deo rediteljskog života proveo sam u pozorišnoj sali. Nisam napustio film, radio sam niz dokumentaraca, i neke TV forme. Ali, naprosto nisam bio ni u prilici. Veliki je podvig i avantura s neizvesnim krajem snimiti film kod nas. Naravno da mi je Viktorova priča zapalila ponovo tu iskru, probudila iznova eros filmskog seta i sebi sam rekao: Moram da snimim ovaj film po svaku cenu. I sve sam učinio da do realizacije filma dođe. Naravno, srećan sam što smo snimili film, naročito posle reakcija i prijema publike. Pa samo je na svetskoj premijeri, na otvaranju Sarajevo film festivala „Paviljon“ video impozantan broj gledalaca. Samo te noći 6.000 ljudi u Sarajevu i 1.000 u Tuzli. Posle reakcija, komentara ali i nagrada, veoma sam zadovoljan.
Viktora Ivančića ste nazvali beskompromisnim piscem, koji vas je i kao scenarista terao da gurate do kraja. No, Ivančićeva priča nije nešto što „obična raja“ voli da vidi, pročita… Koliko je onda to bio težački poduhvat?
– U pravu ste, ali mi smo pokazali da je ekranizovati priče Viktora Ivančića kreativan izazov. I bio je izazov taj neumorni satirički humor, feralovski štih koji ima gorak, opor ukus, oslobađa se energetski jer se čudimo čemu se zapravo smejemo, pretvoriti u drugi medij. U literaturi je to jednostavno, ali ekranizovati priču je bio moj najveći zadatak. Mislim da smo pronašli zanimljiv balans između onog što je apsurdni, crni humor s onim što je u ovom filmu dramsko, na momente lirično, poetično. U tom smislu uspostavila se ravnoteža zahvaljujući izvanrednom glumačkom ansamblu i njihovom iskustvu koje je reljefno, s mnogo dubine, šarma, duhovitosti, emocija. Iako nastupaju kao kolektiv, tako su iznijansirani da imaju pojedinačnu prepoznatljivost.
Pobunu i otpor obično vezujemo za mladost. Klinci su, uglavnom, ti koji pokušavaju da iznesu promene. Ovde je situacija obratna. Pominjali ste posle premijere da su se dva slična slučaja desila dok ste snimali film, od kojih jedan u Srbiji. Koliko ima ljudi, poput junaka vašeg filma, na ovom podneblju i mogu li oni da budu nosioci bilo kakvih, ne nužno političkih promena?
– Želeli smo da istražimo šta je to energija gnevnih, šta je to bes. Mislim da ne pripada nijednoj generacijskoj dobi. Ali ono na čemu svaki nedemokratski režim radi jeste produbljivanje tog generacijskog jaza. Dakle, jaza između starih i mladih. Polarizuje te dve životne dobi i kategorije, zato što se plaši iskustva, znanja i mudrosti starih, a s druge strane snage, silovitosti i bunta mladih. Mislim da je jako važno uspostaviti taj dijalog, razumeti različite perspektive koje u suštini teže ka jednom – dostojanstvu i slobodi. Zato verujem da „Paviljon“, koji je instant, kondenzovana filmska pobuna jedne generacije, nije film o njima, nego o nama. O tome da, ako sebe vidimo kao učesnike jednog sistema, i dozvolimo da u njemu neko bude diskriminisan i marginalizovan po bilo kom osnovu, to znači da ne činimo ništa u odbrani sopstvene ljudskosti. I zato mislim da je važno imati ovakve filmove kao podsticaj za društveni dijalog. Bitno je upaliti reflektore na neka skrovita, možda i namerno zatamnjena mesta naše realnosti.
Pominjete često to nekdašnje humanije vreme. Kako smo od „socijalizma s ljudskim likom“ došli do nakaradne vrste kapitalizma na Balkanu?
– Da, to je ono što se politički korektnim jezikom naziva politička tranzicija u koju smo se zaglibili, iz koje ne možemo da se maknemo. I to je ono što me užasava – kada se ne vidi ta promena. Najviše izgovorena reč u filmu jeste – promena. Moji junaci ne veruju da njihova pobuna može doneti bolji i pravedniji svet. Imaju, kako kaže jedan od junaka, suviše znanja, pameti i godina u guzici da bi u to poverovali, ali je vrlo bitna jedna promena. I tačka. I mislim da je to suština. Upali smo u status kvo u kom ne osećamo nikakav progres. Ako se setimo one čuvene Sidranove rečenice iz antologijskog filma Emira Kusturice „Sjećaš li se Doli Bel?“ – i glavnog junaka Dine koji kaže: „Ja svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem“, moram reći da je to bio ideal u koji su verovali naši očevi – da svaki dan donosi novu radost, sreću, pomak. Danas se ljudi bude s pitanjem – kako preživeti taj dan? Jer taj je dan mnogo tmurniji, na horizontu nema niti te sreće, ni nade. A čovek bez nade je osuđen na otuđenje, depresiju. Bez nade nema humanizma, nema ni utopije. Teško je živeti u svetu bez utopije. A mislim da su nam ovi neoliberalni koncepti korporativnog kapitalizma oduzeli očekivanje, nadu. I rekao bih da su instrumenti novih tehnoloških revolucija ovladali našim životima. Junaštvo se danas ogleda u nekom hrabrom Fejsbuk ili Tviter statusu. I zato je svaka vrsta protesta koja nas tera na aktivizam, na izlazak, kontinuiranost, na maratonsku strpljivost nešto što meni daje nadu. Ne očekujem da su te promene moguće preko noći, ali ne želim da obeshrabrim one koji, kao i ja, veruju da je njihova energija pobune smislena. Mislim da ništa nemamo od defetizma, narativa kog proizvode autokratski režimi – da se ništa ne menja.
Verujete li da Balkan jednoga dana neće biti trusno područje?
– Bio bih srećan da to bude za vreme vašeg i mog života. Mislim da je naš zajednički zadatak da gradimo u našim sredinama zajednice u kojima će kultura mira, poverenja i dijaloga biti osnova za naše međusobne odnose koji su pojedinačni, kolektivni, državni. Jer ova tenzičnost, neprekidno zveckanje oružjem, nasilje nad našom budućnošću, novim mogućim talasom ratova su neizdrživi, strašni i psihički nepodnošljivi.
Od polovine 2021. obavljate funkciju direktora Narodnog pozorišta Sarajevo. Koliko je u protekle četiri godine bilo izazovno voditi tako uglednu kuću?
– Za mene je to moj život. Ja sam više vremena, objektivno, proveo u pozorišnim salama, nego u svom dnevnom boravku. U pozorištu se osećam kao kod kuće. Izazovno je, teško, mukotrpno sa svim problemima koji prate kulturne institucije na Balkanu. Mandat mi je istekao početkom avgusta i na funkciji sam do izbora novog direktora. Ono što bi me motivisalo da nastavim da radim nije u postojećoj kulturnoj i ekonomskoj situaciji moguće. Jer ne želim da budem direktor radi administrativne funkcije. Nisam nikada želeo da se pretvorim u birokratu, već da budem kreativni direktor koji stvari pomera napred. Regionalna recepcija jeste da se Narodno pozorište Sarajevo u protekle četiri godine podiglo, kako u produkcionom tako i u umetničkom standardu.
Da li mislite da su neki stavili prst na čelo nakon odgledanog „Paviljona“, kao što je to bio slučaj s poslednjom predstavom koju ste proletos postavili u Beogradu – „Svaka ptica svome jatu“ u BDP-u?
– Mnogo toga povezuje moj rad u pozorištu i na filmu, to je pre svega moja želja da ono što radim ima jasan društveni, i politilki kontekst. Volim tu vrstu interakcije sa publikom. Počeo sam u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici rad na Čehovljevom komadu „Tri sestre“, a u Narodnom pozorištu Sarajevo na mjuziklu kantautora Zlatana Fazlagića „Sarajevo, moje drago“ u kom na melanholičan način prolazimo kroz epohe Sarajeva, od sedamdesetih do današnjih dana, dodirujući i zlatne godine grada, kao što je Olimpijada, te čudesne osamdesete koje su bile renesansa. Ali govorimo i o momentima kad je grad preživljavao najteže trenutke. I radim na pripremi novog drugometražnog filma, ljubavne priče u vihoru rata koja se odigrava u Prijedoru. Film se zove „Trake“ i mislim da će na potpuno drugačiji, stilski i žanrovski način govoriti o stvarima koje su i te kako bitne za budućnost ovog prostora, za proces koji tek moramo proći – katarzu.
