0
Film "Sunce nikad više" je čist realizam, čak bih rekao i verizam. Sve što se dešava u rudniku - mi smo samo zabeležili. Najveći deo ovog filma oblikovao je sam svet u kojem smo ga stvarali, kaže za Nova.rs reditelj David Jovanović.
Piše: Bojana Šolaja
– Život u rudničkim mestima teško je razumeti. Beograd je udaljen od Kolubare 60 kilometara, Kostolca 80, Majdanpeka 165, a Bora i Krivelja svega 200 kilometara… Iako sam kao dete provodio dosta vremena u jednom rudarskom selu, tek sam snimajući film sagledao sve strahote tog života. Najveća vrednost filma jeste to što donosi veliku i važnu temu u Beograd, približavajući je ljudima koji nemaju neposredno iskustvo ovog surovog života – reči su reditelja filma „Sunce nikad više“ Davida Jovanovića, koji je početkom nedelje doživeo svečanu projekciju u Mts dvorani.
Ta projekcija bila je druga u Beogradu u roku od nekoliko dana, s obzirom na to da je debitantsko ostvarenje Jovanovića srpsku premijeru imalo na nedavno završenom 30. Festivalu autorskog filma. Na FAF-u su direktor fotografije Mladen Teofilović i kolorista filma Nikola Marinković osvojili nagradu „Veruj u sebe“.
„Sunce nikad više“ je svetsku premijeru imalo sredinom novembra u takmičarskoj selekciji za debitantske filmove na Međunarodnom filmskom festivalu u Talinu, a radnja ostvarenja prati Vida, oca suočenog s tim da mu rudnik proguta dom, zbog čega optimizam pronalazi u maštovitoj i bajkovitoj perspektivi svog sina Duleta.
David Jovanović (1996), koji je diplomirao filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, producirao je naslov „Ovuda će proći put“ po scenariju i u režiji Nine Ognjanović, koji je osvojio je Nagradu publike i Specijalno priznanje žirija na američkom Slamdance festivalu 2023, postavši najnagrađivaniji srpski film prošle godine. Jovanović, koji je osnovao nezavisnu filmsku produkcijsku kuću „Pointless Films“, prodavao je održive eko-sisteme u teglama i dizajnirane retro čarape kako bi finansirao snimanje dugometražnog prvenca „Sunce nikad više“, u kom igraju: Dušan Jović, Rastko Racić, Nataša Marković, Radovan Miljanić, Joakim Tasić i Svetozar Cvetković u ulozi Boga.
A film je, kako David Jovanović otkriva u razgovoru za Nova.rs, inspirisala pesma „Ballad of Hollis Brown“ Dejvida Linča:
– Zapravo, ceo Linčov album „The Big Dream“, tako da je, zapravo, pesma „Sun Can’t Be Seen No More“, kojom se film završava, inspirisala naslov filma.
Koliko je izazova bilo tokom procesa snimanja i produkcije filma?
– Najveći izazov bio je svakako novac, kog je bilo jako malo. Snimali smo 14 dana tokom aprila 2021. godine i još smo se dva puta vraćali na po dva i tri dana da snimimo dodatne scene koje smo napisali nakon prve ruke montaže. Budžet je jedva bio dovoljan da pokrije osnovne produkcijske troškove. Međutim, uspeli smo uz pomoć meštana sela Veliki Krivelj i stanovnika grada Bora, koji su zajedno sa nama radili na filmu. Donirali su garderobu, rekvizite, scenografiju, renovirali kuću sa nama, ustupili svoje životinje, mašine, kuće i dvorišta, a mnogi od njih su se i sami pojavili u filmu. Sve to, isto kao i mi, radili su pro bono.
Na koji način ste pristupili vizuelnom stilu filma?
– Želeli smo da ostvarenje „Sunce nikad više“ bude utemeljeno u naturalizmu i dokumentarizmu, ali da, ipak, ima svoj specifičan, stilizovan pečat, s obzirom na to da je deo iz dečije perspektive, a stil filma je poetski realizam. Izuzetno nas je inspirisao rad fotografa Josefa Kudelke i Josefa Sudeka. Inspirisao nas je i film „Vatra će doći“, koji smo gledali upravo na Festivalu autorskog filma pre nekoliko godina. Takođe i filmovi „Biće krvi“ i „Idi i gledaj“, kao i slike Kaspara Davida Fridriha. Uglavnom sam slušao muziku Džonija Grinvuda, Dejvida Linča i slepog Vilija Džonsona.
Film se bavi složenim socijalnim i emotivnim temama. Kako je bilo teško da ih prenesete na način koji će publika razumeti sve i saosećati?
– Kada iz detalja dempera visokog deset metara odzumiramo na total rudnika, koji se prostire od ivice do ivice kadra, a u sredini je mala kuća u kojoj žive junaci filma, svima nam je sve odmah jasno…
Koliko se vaš stil i pristup filmskom stvaranju promenio u odnosu na vaše prethodne projekte?
– Ne bih rekao da se moj pristup promenio, ali ovo je definitivno drugačije od svega što sam do sada uradio. Ipak, ne bih sebe ograničio ni na jedan stil, žanr ili pristup. Probao sam razne stvari i planiram da nastavim sa eksperimentisanjem. Trenutno pišem SF road trip film i snimam hibridni meta-dokumentarac.
Da li je ovaj film bio prilika za vas da istražite neka lična iskustva ili razmišljanja kroz umetnost?
– To je uvek slučaj – lična iskustva sam više prikazao nego istraživao, jer sam leta i zime kao dete provodio u rudničkom selu Marićka kod svoje bake. Još od trenutka kada sam prvi put čuo gore pomenutu Linčovu pesmu pa sve do danas, glavno osećanje kojim se bavim jeste melanholija i borba sa surovim i nadrealnim svetom.
Da li vam je bilo važno da „Sunce nikad više“ bude autentično, i koliko ste dozvolili umetničkoj slobodi da oblikuje priču?
– Ovaj film je čist realizam, čak bih rekao i verizam. Iako je u pitanju igrani film, mnogi njegovi aspekti su čisto dokumentarnog tipa. Sve što se dešava u rudniku – mi smo samo zabeležili. Većina aktera u filmu su naturščici iz okolnih sela, a naše intervencije na njihovom kostimu i dijalozima bile su minimalne. Oni su doneli sebe, autentične kakvi jesu, i spontano se uklopili u film. Rekao bih da je najveći deo ovog filma oblikovao sam svet u kojem smo ga stvarali.
„Sunce nikad više“ je srpsku premijeru imalo na nedavno završenom Festivalu autorskog filma, na kom je osvojio jednu nagradu? Koliko je festival važan u promociji autorstva i nezavisnih glasova u filmskoj industriji?
– Hteo sam da snimim kratki igrani film na drugoj godini studija, a danas, sedam godina kasnije, postao je dugometražni igrani debitantski film, koji je imao svetsku premijeru na A festivalu u Talinu. Ni sam još nisam potpuno osvestio šta sve ovo znači, ali da – uzbuđen sam zbog svega! Festival autorskog filma je najveći prozor u svet filma u Srbiji. Predstavlja jedinstvenu priliku da se filmovi, koji neće biti distribuirani u našoj zemlji, pogledaju na velikom platnu. Smatram da je FAF najvažnija institucija kada je reč o filmu u Srbiji.
Planirate li prikazivanje filma i na drugim međunarodnim festivalima nakon FAF-a?
– Sa filmom „Ovuda će proći put“ imali smo sjajnu festivalsku turneju. Zato planiramo da ponovimo deo tog puta i radujem se pozivima novih festivala. Za početak, planiramo da putujemo po Srbiji, prikazujemo film od grada do grada i razgovaramo sa publikom. Otvoreni smo za pozive.
Bonus video: Sunce nikad više
