0
Pisati znači večito tražiti ravnotežu, hodati po tankoj liniji između hermetičnosti i lake razumljivosti, i to balanisiranje je umelo da me iscrpi, priznao je 72. dobitnik NIN-ove nagrade Darko Tuševljaković na svečanosti uručenja priznanja za najbolji roman.
Novi, 72. laureat NIN-ove nagrade od danas je i zvanično književnik Darko Tuševljaković. Na svečanosti na Kolarcu piscu je uručeno priznanje za najbolji roman u 2025. godini.
Ponovio je autor romana „Karota“ da za jednog pisca nema većeg priznanja od NIN-ove nagrade. Darko Tuševljaković se prisetio i kako, dok je pisao „Karotu“, činilo mu se povremeno da će ta priča naposletku biti važna samo njemu. Na trenutke čak suviše specifičnom, lokalnom, ponekad suviše opštom i podrazumevajućom:
– Pisati znači večito tražiti ravnotežu, hodati po tankoj liniji između hermetičnosti i lake razumljivosti, i to balanisiranje je umelo da me iscrpi. Nije lako kad istovremeno želite da ostanete svoj, i postanete svačiji. A pisac u svakom svom naporu pokušava upravo to – da se ogoljuje u prostoriji u kojoj nema nužno previše svetlosti. Ovaj žiri je, međutim, svojom odlukom razvejao moje sumnje i obasjao svetlom koje romanu daje priliku da za sobom ostavi dugačku senku. Ovo je moj najličniji roman do sada i priznanje koje je dobio kao da potvrđuje tezu da ono što pisac, ne štedeći se, izvuče iz svoje najveće dubine zavređuje najviše pažnje – iskren je bio laureat na svečanosti dodele priznanja na Kolarcu.
Pomenuo je Tuševljaković i sve one bisere srpske književnosti, ranije ovenčane NIN-ovom nagradom, poput „Derviša“, „Sudbine i komentara“, „Mamca“ ili „Dece“, jer su to dela na koja se – ložimo.
– Loženje je važan aspekt bavljenja književnošću. Bez toga knjige su samo kutije pune reči. Ložimo se da pišemo, čitamo, ložimo se na tuđa dela i njihove autore, odlazimo na promocije da sakupljamo autograme, presrećemo ih po sajmovima, govorimo im koliko nam znači to što su nam podarili – sugerisao je pisac.
A otkrio je i kako je i sam u jednom takvom „naletu vatre“ pre dvadesetak godina poslao pismo jednoj slavnoj američkoj spisateljici. Bilo je to, kako je rekao, iz čiste ljubavi:
– Ispričao sam joj ko sam i odakle sam, koliko mi je značilo što sam, u prelazu iz stana u stan, iz grada u grad, iz države u državu, iz rata u rat, mogao da zbrišem u njene fantastične svetove i tamo pronađem oslonac. Bila je izuzetno ljubazna, možda ju je moje loženje podsetilo na njeno, pošto u njoj vatra nikad nije zgasnula. I odgovorila mi je, zahvalila se na pismu i zamolila me da joj pošaljem neku svoju priču jer je, kako je rekla, važno da se „čuju glasovi onih koji dolaze iz tame“. Iz tame devedesetih sam odavno izašao, ali neki njen deo je ipak ostao u meni. Od tog dela, iz tog mraka sa početka osvetljenog tunela nastala je „Karota“ – zaključio je 72. laureat NIN-ove nagrade Darko Tuševljaković.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
