6
Godina 1970. je vreme kada je izgledalo da su osvojene veliki slobode za ljude, posle studentskih protesta 1968, "Vudstoka", seksulane revolucije 1969. Velikih promena je bilo i delovalo je da je mnogo sloboda osvojeno, a 50 godina kasnije smo dosta sloboda izgubili ili smo u velikoj opasnosti da ih izgubimo. Neka regresija se desila, kaže reditelj Darko Lungulov.
Reditelj Darko Lungulov, nakon svojih filmova „Bekstvo“, „Tamo i ovde“ i „Spomenik Majklu Džeksonu“, rada sa Mirjanom Karanović na njenom rediteljskom debiju „Dobra žena“, priprema novi projekat pod nazivom „1970“, a privodi kraju i dokumentarac o „YU grupi“.
Nedavno ste predstavili svoj novi projekat „1970“ na koprodukcionom marketu Kanskog filmskog festivala, koji je zbog epidemije virusa korona održan onlajn. Kakvi su utisci nakon tog neubičajnog izdanja?
– Za sve učesnike Kanskog filmskog festivala i marketa ovo je prvo takvo iskustvo. Moj utisak je da sam drugačije slušao te ljude i drugačije govorio nego kada smo svi u gužvi, kada se mnogo drugih stvari dešava oko vas. Zanimljivo je da su sastanci automatski zakazivani ako bi obe strane potvrdile da žele sastanak, tako da je sve bilo dosta automatizovano. Nakon što ta veštačka inteligencija potvrdi zakaže sastanak, odlazili smo u virtuelnu sobu, gde smo se „sastajali“ i tu smo mogli da delimo dokumenta, klipove… Projekat je primljen i na market Filmskog festivala u Sofiji pa sam odmah sa jednog prešao na drugi market. Tu smo snimali svoje predstavljanje u trajanju od pet minuta, to su svi gledali na platformi, pa su usledila pitanja i onda pojedinačni sastanci.
Da li ste zadovoljni interesovanjem za vaš projekat na tim koprodukcionim marketima?
– Jesam. Mi smo u fazi razvoja projekta i dosta stranih koproducenata je bilo zainteresovano. Sada čekamo rezultate domaćeg konkursa, jer bez sredstava iz matične zemlje ne možemo da pravimo koprodukcione dogovore. Projekat prvo mora biti podržan u svojoj zemlji. U ozbiljnim smo pregovorima sa producentima iz Mađarske i Hrvatske. Sa producentskom kućom iz Hrvatske „Propeler film“ sam sarađivao na svom prethodnom filmu „Spomenik Majklu Džeksonu“, a predstavnike mađarske producentske kuće „Miraž film“ upoznao sam u Trstu u januaru, kada smo predstavljali projekat. Radnja film sa jednim delom dešava u Vojvodini, imamo i Mađare među likovima i prirodna je koprodukcija sa Mađarskom. U Kanu smo imali ozbiljne razgovore i sa nemačkim koproducentima.
Predstavite nam novi filmski projekat „1970“.
– To je moja intimna priča i dešava se 1970. gdoine. Spada u žanr filma odrastanja i dramedije (ozbiljna komedija ili drama sa elemntima komedije). Glavni junak je Draško, trinaestogodišnji dečak koji provodi letnji raspust kod babe i dede u Vojvodini i slučajno saznaje da roditelji planiraju da ga ostave tamo na duže vreme dok oni ne reše probleme u braklu. Kada to sazna, zaprepašćen, odluči da pobegne sa lokalnom hipi tinejdžerkom Eržikom. Odlaze u Beograd da se pridruže maloj grupi ranih beogradskih hipika. Sa njima pripremaju protest protiv dolaska Ričarda Niksona u Beograd koji se desio 30. septembra 1970.
Da li je film autobiografski?
– Film je baziran na mojoj intimnoj priči. Emotivno je tačno, ali nije sve prenešeno. Puno detalja, vremenskih perioda i likova je domaštano. Moj pristup je da govorim o intimnim stvarima, ali da ne pravim tešku dramu. Zvuk je dosta bitan u filmu, jer glavni likovi koriste magnetofon i snimaju razgovore da bi saznali tajne odraslih. Govorim o vremenu začetka tog ulaska u privatnost ljudi. Tada je počelo gubljenje privatnosti. To je i vreme kada je izgledalo da su osvojene veliki slobode za ljude, globalno gledano. Radnja filma se dešava posle studentskih protesta 1968, „Vudstoka“, seksulane revolucije 1969. Dosta promena je bilo i delovalo je da je mnogo sloboda osvojeno, a 50 godina kasnije smo dosta sloboda izgubili ili smo u velikoj opasnosti da ih izgubimo. Neka regresija se desila. Tako da mi je to veza i sa ovim vremenom.
Kako smo izgubili slobode? Ima li slobode danas?
– Mislim da i danas ima bunta i borbe za slobodu. To ne jenjava. Prisustvujemo velikom potresu, tektonske ploče se pomeraju u Americi. Pokušaću da o tome progovorim i u filmu. Ali ne verujem da mogu da dam odgovor. Možda je patrijahalni poredak doveden u opasnost i onda su regresivne sile pokušale da ga vrate u ravnotežu.
Kao neko ko je godinama živeo u Njujorku, kako gledate na proteste koji su izbili nakon ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda?
– Živeo sam u Americi kada su 1992. bili protesti u Los Anđelesu, takođe, izazvani policijskim nasiljem nad čovekom koji nije belac. Možda sam ja idealista, ali mi se čini da ovi sada protesti imaju mnogo širu bazu od problema rasizma. Kao da je ubistvo bilo platforma da se prošire protesti protiv trenutne američke administracije i odluka koje ona donosi u vezi migranata i svih manjina. Ljudi su se ujedinili i mislim das u protesti upravo zbog te šire osnove jači, a kako će se to očitati na izbore, dobro je pitanje. Pitanje je da li će imati stvaran efekat, imajući u vidu specifičan način glasanja gde nije jedan čovek – jedan glas. One koji su za ovu administraciju protesti neće pokolebati. Verovatno se osećaju još ugroženijim od strane manjina. Ako Amerika uspe da preživi sve, možda će trajati još neko vreme. Veliki je izazov. Mislim na ceo skup okolnosti i na totalnu, nepomirljivu podeljenost društva. U poslednje dve godine Amerika je bila na ivici ozbiljnih sukoba. Zajedno sa pandemijom i protestima, pred Amerikom je veliki izazov.
Da se vratimo na 1970. godinu. Koja uspomena vam je najupečatljivija iz tog perioda?
– Ne mogu da vežem konkretne događaje baš za tu godinu. Mislim da sam tek kasnije, 1972/1973. počeo da raspoznajem koje godine se šta desilo. Kada sam radio istraživanje za scenario, saznao sam da je Nikson posetio Jugoslaviju i Beograd i da je to bila prva poseta američkog predsednika jendoj komunističkoj, odnosno socijalističkoj zemlji. Sećam se da sam negde u tom peridu u današnjem Muzeju Jugoslavije gledao Titove poklone i bila mi je najupečatljivija mala jugoslovenska zastava ispod koje su u plastičnoj loptici zapečaćeni delići sa Meseca. Otac mi je pročitao da je to poklon koji je Nikson doneo Titu i da je ta zastava nošena na Mesec. Kada sam bio nedavno u muzeju, bilo je onako kako sam se sećao. Naravno nije to bio povod za moju priču. Priča je intimnija, manja, radi se o razvodu i putu dece kroz razvod.
Koliko je hipi pokret uticao na vas?
– Ja sam generacija koja je došla na ostatke toga. Nisam shvatao da li tu postoji ideologija, ali kada smo odrastali delili smo se na hipike i pankere. Sa ove distance vidim drugu dimenziju tog pokreta. Zato u svom projektu spajam dve utopije – socijalističke Jugoslavije i hipi pokreta. Utopije se ne ostvare, propadnu. Ja razmagtram da li one ostavljaju neki trag, da li ostaje nešto iza njih ili se samo dese, kao i to koliko je hipi pokret oblikovao i nas i svet u kome živimo.
Dokle ste stigli sa snimanjem filma „Yu grupa – Priča o bratstvu i jedinstvu“?
– U postprodukciji je. Čekamo samo krucijalni događaj – koncert povodom pedesetogodišnjice njihovog osnivanja. Pošto sam ih pet godina pratio, bio bi greh da u film o toj značajnoj i velikoj karijeri ne uđe koncert povodom njihovog jubileja – pola veka postojanja. Zbog pandemije je neizsvesno u kom obliku će se on desiti. Trebalo bi da bude 29. novembra pošto je „Yu grupa“ osnovana na Dan Jugoslavije 1970. godine. Svakako da bi bez toga film bio okrnjen. Privodimo film kraju u iščekivanju 50. godišnjice kulturne ikone i velikog kulturnog dobra.
Koliko je jaka veza „Yu grupe“ i Jugoslavije, države koju su nadživeli?
– Oni su imenom nadživeli državu, ali oni su toliko postali nešto za sebe da ih mnogi više ne vide toliko povezanim sa državom koja je nesretno završila. Za druge pak zbog toga što su sačuvali to ime, imaju simbolično značenje. Ja u filmu istražujem tu neminovnu vezu. Braća Jelić su se rodila u toj državi i odrasli su sa njom, Žika Jelić je rođen 1942. godine, a Dragi 1947. i hteli ne hteli imaju neminovnu i jaku povezanost sa Jugoslavijom.
Planirali ste i film o Bobiju Fišeru. Šta se dešava sa tim projektom?
– Projekat je u razvoju i razmišljamo o snimanju TV serije. Mislim da je to pravi put za tako kompleksan projekat sa mnogo rukavaca. Scenario postoji, podržan je za razvoj, ali nije na sledećoj instanci. Tako da razmišljamo da bi to bila dobra serija.
Bioskopi su zatvoreni od sredine marta, snimanja su krenula posle vanrednog stanja, međutim imamo novi nalet korone. Da li će umetnost i umetnici preživeti ovu pandemiju?
– Izazov je ogroman. Sve što mi radimo je uslovljeno publikom, a snimanja ne mogu bez distance. Budžet za kulturu, budžet za film trpe udarce. Treba se ugledati na društva koja su odgovorila na krizu povećanjem sredstava i ulaganjem u kulturu, jer se tokom ove pandemije pokazalo da je i kultura nasušna potreba. Ne samo da je u pitanju kulturni identitet nego i nasušna potreba. Očigledno da ljudima nije bilo dovoljno samo da sede kod kuče, hrane se i dišu. Bila im je potrebna i kultura u bilo kom obliku. Kulturu i treba posmatrati kao esencijalnu potrebu i rad. Mi, koji se bavimo umetnošću, radnici smo i nedopustivo je to posmatrati kao trošenje dobara. To je podjedanako rad i privređivnje, stvaranje nečeg neophodnog. Treba da se promeni stav prema kulturi koja je u neravnopravnom položaju sa ostalim oblastima. Ne radi se uopšte na osvešćivanju ljudi i mislim da ovde ne posoji kulturna politika.