0
Na Festu ’73 neko od organizatora izašao je na binu i rekao de se Bunjuel odlaže zbog gosta iz Italije. A onda je tu negde iz trećeg reda ustao vitak čovek u kožnoj vindjakni i počeo da protestuje. Zatim je sa dva prsta na usnama počeo da zviždi u pravcu italijanske lože. Bio je to Danilo Kiš, seća se Božo Koprivica.
Mrak je jedina prava svetlost bioskopa. Sve je manje mraka – poradovaće se neko. U Beogradu je nestao u „Kozari“, „Voždovcu“, „20 oktobru“, „Partizanu“, „Beogradu“, „Zvezdi“, „Drini“ „Kosmaju“, „Jadranu“…Ti hramovi filmske umetnosti nestali su tokom tranzicije s polpotovskim entuzijazmom. Pre više od 20 godina Živojin Pavlović je zapazio da se nekada u bioskope išlo kao u hram a danas kao na stadion.
Goran Petrović, nedavno preminuli književnik i akademik, pre petnaestak godina, uveo nas je „Ispod tavanice koja se ljuspa“ u bioskop „Sutjeska“, tada, jedan od dva u Kraljevu. Seća se da je bio maj ali ne i naslova filma, čak i da li je bio igrani ili dokumentarni, ni koja je od tri projekcije bila, izuzev da je gledalaca bilo malo – jedva tridesetak.
BODO KARTU NIJE PLAĆAO
„Među njima i ona publika koja se ni najmanje nije zanimala za film. Kao i uvek u drugom redu sedeo je čuveni gradski pijanac, izvesni Bodo, opremljen sa dve flaše piva, pola hleba i nekoliko režnjeva najjeftinije salame. Bodo kartu nije plaćao. Redari su ga uvek puštali da uđe na ime, a on je to smatrao svojim pravom. Uostalom on film nije ni gledao, dok se u poslednjim redovima uvek ugnjezdilo nekoliko parova zabavljenih ljubakanjem“, opisuje Petrović majsko bioskopsko iskustvo u Kraljevu, pa i trenutak kada je odjednom, negde na polovini projekcije, svetlosni zrak iz prozorčića iza leđa svih, nešto zakrkljalo, dok je bioskopsko platno pobelelo, pa posivelo.
„Čak se i Bodo probudio i namah stao da zviždi najprodornije. Zaista je umeo da zviždi. Onako sa dva prsta. Gnevno se uzvikivalo: „Pustite film“ „Lopovi vratite pare“… I ko zna koliko bi to trajalo da se ne upali bočno osvetljenje, da u salu ne uđe tetkica u plavom iznošenom mantilu i pohabanim platnenim „borosana“ sandalama. Prvo je zaustila, pa odustala… Pa iznova: „Drugovi nemojte tako, nisam ja kriva“. A onda je smogla snage da plačevno progovori: „ Drugovi, nemojte tako, umro je drug Tito…“
„U bioskopu je zavladao savršeni muk, ono što ga zovu grobnom tišinom. Od svih šumova preostao je samo onaj puckavi zvuk ljuspanja maltera sa štukature bioskopske tavanice. Napolju na ulici nije bilo nikoga ko je normalno išao. Svi su trčali, mada se nije mogao steći utisak da znaju kuda“.
Sa književnikom i dramaturgom Božom Koprivicom, razmenjivao sam, ove majske nedelje, kratke pasove sećanja na letnje bioskopske bašte, vreme kada iz „20. oktobra“ niste smeli da izađete usred projekcije filma, a da ne ostavite ličnu kartu, velegradske dvorane koje su, s punom kofom uglja, zimi dogrevane tokom projekcija. Stigosmo i do najvećeg jugoslovenskog bioskopa – Festa. Mnogo reči – kao i filmova.
– Bila je subota 9. januara ’71, prvi film „MEŠ“. U dve reči: „karneval u ratu“. I o drugom, kako kaže genijalnom filmu, ni reč više: „životni maraton“ ( „Konje ubijaju, zar ne“) kao i „Lisice“ – veliki film Krste Papića i najboljeg jugoslovenskog scenariste, Mirka Kovača. U jednom od dela Nikite Mihalkova prepoznaje se da je veliki ruski reditelj gledao „Lisice“, i dobro zapamtio taj Papićev film – seća se Koprivica.
RUBLJOV, KUM I KIŠ
Naš sagovornik ne pamti Fest ’73 samo po hladnom februaru, „Rubljovu“, „Kumu“, „Demonima“, „Paklenoj pomorandži“, „Poslednjoj bioskopskoj predstavi“ ili „Francuskoj vezi“…
– Poslednji film te godine na Festu ’73. bio je Bunjuelov „Diskretni šarm buržoazije“. Neko od organizatora izašao je na binu i rekao de se Bunjuel odlaže zbog gosta iz Italije. Prvo će biti prikazan film „Odsustvo gospodina Di Noi“, da bi far u tom trenutku dijagonalno otplovio prema loži Italijana – seća se Koprivica.
Umalo da upitam da nije možda loža P2 (P-i due), pitanje na koje bi uveren sam dao odgovor Baro Živković, drugar Zdravka Šotre, s akcijaške postratne trase, koji je na Fest doveo Đinu Lolobriđidu. Baro je takođe bio u loži ali u nefilmskoj. Važni(ji) gost te večeri iz osvetljene lože bio je poznati italijanski glumac Alberto Sordi.
– Publika je gunđala, mrmljali su ljudi sebi u bradu. A onda je tu negde iz trećeg reda ustao vitak čovek u kožnoj vindjakni sivozelene boje i počeo da protestuje. Zatim je sa dva prsta na usnama počeo da zviždi u pravcu italijanske lože. I taj zvižduk imao je veću snagu od onog snopa svetla. Bio je to Danilo Kiš – otkriva naš sagovornik.
Koprivica objašnjava taj Kišov protest i „ zvižduk u 8“.
– Zbog energije, jer Bunjuel ne može da se gleda kako valja, posle dva sata italijanske komedijice. Nije to više ona ista radoznalost, ista strast, ista prisutnost. Kiš nije imao rezervnu varijantu, već: Bunjuel ili ništa. Ta slika Danila Kiša, koji se mačuje rukama i buni – to je Kišov stav i u životu i literaturi. On je svaki izazov u književnosti i u životu rešio sam – kaže Koprivica.
BOŽA TRENIRA BOKS
Pripremajući se za ulogu Apaša u filmu Živojina Pavlovća „Kada su cvetale tikve“, Božo Koprivica počeo je da trenira i boks. Ali, ring nije bio slobodan. Film nije snimljen. Prema podacima Švedske filmske akademije Božo je igrao i oca u filmu Bo Viderberga „Klinac, fudbalski repezentativac“ – u šta, sam Koprivica, nije sasvim siguran. Ono što je siguran je da je igrao u dva filma „Skoro sasvim obična priča“ i „Mala noćna muzika“. Imao je dve, kako navodi – značajne neme uloge. Za jednu od njih dobio je i nagradu.
– Tokom snimanja filma „Mala noćna muzika“ Dejana Zečevića družio sam se Vlastom Velisavljevićem. Pričao mi je Vlasta kako je otvorio sezonu skijanja u Mostaru. Ico Voljevica, mostarski slikar i Vlasta skijali su na padinama Rujišta. Vlasta je pobedio u slobodnom spustu“.
Podsetio je i na jedan gotovo performans za vreme izgradnje, Teatra Bojan Stupica. Radove su izvodili majstori građevinskog preduzeća „Soko“ iz Mostara.
– Jednog dana na vrhu građevine zavijorila se crvena zastava. Gleda tu zastavu Bojan Stupica i pita Vlastu „Je li to neki protest“? Ne, rekao je Vlasta, radnici slave veliku pobedu Veleža nad Crvenom zvezdom u Beogradu. Vlasta me je ubeđivao da je bilo 5:1 za Velež a meni se čini 6:1 – priča Božo.
SPOJKA U NIKŠIĆKOM BIOSKOPU
Kako razdvojiti dva F – Film i Fudbal, kada su i u grafici slova, blizanci. Koprivici je u toj spojci u jednom nikšićkom bioskopu pomogao čuveni argentinski fudbaler Omar Sivori.
– Poslednju utakmicu u dresu Juventusa Sivori je odigrao 20. decembra 1968. godine. Zašto sam ja to zapamtio. Jer mi je deset godina ranije 1958, jedna devojka iz moje ulice rekla da će me voditi u kino i da ćemo gledati jedan film, koji se meni neće dopasti jer nije vestern. Naslov tog filma je „ Los olvidados“. To sam zapamtio ali nisam znao šta to znači. Još mi je ta devojka rekla da će sa nama biti jedan mladić koji odlično igra lopte. Nije mi se dopao film a da bih posle shvatio da me je ona vodila u bioskop da bih igrao masku, zbog onog mladića koji je dobro igrao lopte. Mislim da su pričali na italijanskom. A da mu je ona govorila „El Kabezon“.
– Posle dve decenije o tom filmu pričaću sa Mirkom Kovačem. To je bio njegov omiljeni film i njegov omiljeni reditelj Bunjuel. Nekoliko godina kasnije u listu „Fudbal“ videću fotografiju igrača sa spuštenm štucnama i velikom glavom ispod koje je pisalo Omar Sivori. To je bio onaj mladić koji dobro igrao lopte. Ni danas ne mogu da verujem da je pored mene u starom bioskopu u Nikšiću sedeo, red 12 , sedišta 8, 9 i 10 Omar Sivori i da smo gledali film „Zaboravljeni“. I da to je bio 20. decembar. Moj rođendan – seća se Koprivica.
Bonus video: Tarantino – Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
