0
Ja mislim da je, navodno, poslednji Halloween i sasvim sigurno poslednji u trilogiji koju zajedno realizuju reditelj David Gordon Green i Jamie Lee Curtis, skoro remek-delo. Ali nešto sumnjam da ćete se vi složiti sa mnom.
Green je svoju trilogiju nadovezao na originalni Halloween (Johna Carpentera i Debre Hill) i ono što ovaj trio filmova čini posebnim jeste prvo tretman Michaela Myersa kao čoveka (on stari), ljudsko biće (on trpi) i kao društvene jedinke (on nije jedini kriv), a zatim, kao u ovom trećem delu, i kao povod za vrlo zanimljivu diskusiju o sveopštoj “viktimizaciji” američkog društva.
Green prvo u ovom trećem delu pravi jednog novog “Michaela Myersa” od mladića Coreya, koji nakon što slučajno ubije dete koje je bejbisitovao, postaje predmet ismejavanja i mržnje u Hadonfildu, što ga odvodi u naručje pravog Michaela Myersa koji poput beskućnika živi u kanalizaciji grada. Prilikom susreta, njih dvojica obaviće vrlo neobičnu zanimljivu razmenu energije i utvrditi da su “srodne duše”, što će Coreya učiniti “Myersom”, a Myersu će dati neophodnu snagu za još jedan masakr.
U isto vreme, sparujući Coreya sa Laurienom unukom Allyson, Green razvija vrlo smelu premisu da su Laurie, baš kao i unuka, na neki način (seksualno, “energetski”) isprovocirale Myersa odnosno Coreya na činjenje zločina, donekle i same očarane takvom energijom. Čime Green, pored diskusije da li ubica nosi seme zla u sebi ili ga stiče isprovociran i izmučen sredinom oko sebe (pošto Myersu odriče “čistu psihopatiju”), sada na sto stavlja i to da je Myers sa Laurie u nekoj vrsti “Natural Born Killers” veze u kojoj je on izvršitelj, ali koji se hrani strašću i energijom svoga “partnera”, koji u ovom slučaju želi da ga spreči, ali nikako ne uspeva (jer zapravo ni ne želi).
Ako vama sve to na kamari nije dovoljno (intelektualne) zabave za trinaesti nastavak u serijalu, ja ne znam šta vam je.
U kontekstu rečenog, pomenuta “viktimizacija” sada odjednom stiže i do Myersa, koji od očiglednog počinioca, sada po tri kriterijuma (a zahvaljujući tome što smo videli kako je Corey “stasao” u ubicu), može da se tumači i kao žrtva u čitavoj priči. Dok s druge strane ne mali broj ljudi krivi Laurie za Myersovo ponašnje (pa i postojanje) tj. tvrdi da je ona dovela njegov “krvavi pir” u njihovo mesto. Čime je (kontra) “viktimizacija” kao proces u zapadnom (američkom) društvu dovedena do svog apsurda.
Srećom po nas, u poslednjim segmentima filma Laurie vraća stvari na svoje mesto, ali Myers postaje nešto na čiju (erhm, “temeljnu”) sahranu izlazi ceo grad. Jer on je, hteli ne hteli, definisao njihove živote time što ih je konfrontirao sa sopstvenim najnižim pobudama.
OCENA: 9/10
Bonus video: Snimanje filma „Munje“