0
Sećam se kao da je bilo juče otvaranje prošlogodišnje 18. Slobodne zone kada smo gledali "Trougao tuge" Rubena Oslunda. Prepuna Mts dvorana se smejala i ludo provodila u veselim, duhovitim i ironičnim scenama pomalo karikirane kritike današnjeg Zapadnog sveta. U utorak uveče, na istom mestu, godinu dana kasnije na otvaranju 19. "Slobodne zone" prepuna sala je gledala "Zlo ne postoji" japanskog majstora filma Rjsukea Hamagučija. Ovoga puta više od 2.000 ljudi je nemo pratilo projekciju.
Piše Dejan Šapić
Nije se čulo niti šuškanje papirića, a kamoli da je neko pričao ili komentarisao film. Posle projekcije smo svi ostali nemi i pod snažnim utiskom onoga šta smo prethodna skoro dva sata (105 minuta) gledali na velikom platnu.
Film je nastao na inicijativu Eiko Išibaši, kompozitorke koja je radila muziku za Hamagučijev prethodni film „Povezi me“ (2021) nagrađenim Oskarom za najbolji strani film. Ona je želela ovoga puta da reditelj uradi video za njene nove kompozicije. I spletom okolnosti nastao je ovaj film za koji su zajedno napisali scenario, a Išibaši radila muziku. Zanimljivo je da se muzika retko ili povremeno „čuje“ u filmu, vrlo je diskretna i koriste je mehom u prikazu pojedinih prirodnih pejzaža.
Film započinje kadrovima šume i obližnjih zelenih polja trave koja predstavljaju kompaktnu celinu. Kamera se skriva iza drveća i stabljika biljaka kao da pokušava nešto da nam najavi, da će nam nešto novo otkriti. O šumi koja kao da nešto skriva. Kroz većinu filma, a posebno u početnim scenama mnogo je svetla, natprirodna količina svetla atakuje na nas kao gledaoce. Nebo je u početku začuđujuće belo. U prvih pola sata vidimo glavnog junaka, sredovečnog Takumija u različitim poslovima. On puni kanistere sa vodom iz reke pomoću velike kutlače, a u nekoj sledećoj sceni cepa drva za grejanje planinske kuće u kojoj živi sa malom ćerkom Hanom, još uvek devojčicom.
Objašnjava joj u šetnji kroz šumu imena drveća i detalje o različitim biljkama. Ona mu postavlja puno pitanja. Devojčica nosi zimsku jaknu upadljivo plave boje koja dominira u većini scena. Pojavljuju se i jeleni u šumi. U njihovom prirodnom staništu. Par puta reditelj nam pokazuje na tragove koji su ostavili jeleni u snegu. „Oni ne napadaju ljude, divlji su i plaše se ljudi, beže od njih. Osim ako neko ne povredi njihovo mladunče pa su prinuđeni da reaguju braneći se“, saopštava nam Takumi…
Deluje da je to još jedan film sa kraja XX veka gde se ređaju kadrovi bez posebnog razloga kako bi se uspostavila neka atmosfera i da nas pripremi za glavnu radnju za koju znamo iz sinopsisa da će slediti. Firma iz Tokija dolazi u malo mesto koje se nalazi u netaknutoj prirodi sa par hiljada stanovnika kako bi izgradila kamp za odmor bogatih stanovnika Tokija. I dođosmo do te scene kada jedan od zaposlenih iz kompanije izvodi kompjutersku prezentaciju pred meštanima sela o značaju kampa za bogate goste. On će doprineti razvoju mesta, interesovanju gostiju kampa i turista za njihove male seoske poslove…
Taman pomislimo kako će sve da krene uobičajenim tokom za ovu vrstu angažovanih ostvarenja, da će meštani da se bune i protestuju protiv zagađenja vode i uništavanja prirode kroz peticije i demonstracije, da će biti tuče i obračuna sa policijom. Tajkuni, podmićivanje, ucene stanovništva da se isele sa svojih imanja, zastrašivanje… Međutim – ne. Ništa od toga nema u filmu. Priča je o Japanu, potpuno drugačijoj civilizaciji punoj poštovanja i uvažavanja za druge ljude bez obzira kojoj klasi pripadaju. I još jedno ne – ovo nije klasična angažovana priča o zaštiti prirode na kakve smo navikli. Ništa od svega navedenog nećete videti kod Hamagučija. Njegov pristup tematici je previše sofisticiran i daleko je od bilo kakvih angažovanih šablona. Ovo jeste priča o prirodi i odnosu čoveka i prirode.
Zapravo o nadmoći prirode nad nama. Sam naslov „Zlo ne postoji“ odnosi se na prirodu u odnosu na čoveka. Da priroda nikada nije ta koja nanosi zlo. Kao što joj se ni mi kao stanovnici na zemlji ne možemo opirati i protiviti. Ovo tezu je Hamaguči dokazao u drugoj polovini filma gde uvodi muškarca i ženu koji su bili na prezentaciji projekta iz pomenute kompanije (koja želi da gradi kamp) i koji dolaze da se upoznaju sa mestom i potencijalnim ograničenjima za izgradnju kampa.
Za vodiča su uzeli upravo glavnog junaka Takumia. Tada se ponovo pojavljuje scena sa sečenjem drva gde ovoga puta to nevešto radi menadžer iz Tokija i ponovo gledamo scene sa početka filma – sipanja vode iz reke velikom kutlačom u kanistere za piće kada to sada radi nejaka žena iz grada, verovatno prvi put u životu. Kockice u filmu se polako slažu i vidimo majstorstvo reditelja. Iznenađuje nas preokretom kada nestaje Hana, ćerka glavnog junaka Takumija, izgubljena negde u šumi. Tada priroda stupa na scenu i pokazuje svoje zakonitosti. Kraj je besmisleno otkrivati i prepričavati jer ćete ga sigurno videti pošto nećete propustiti da pogledate ovaj film.
Bez obzira da li ste bili ljubitelj Hamagučijevih prethodnih ostvarenja poput „Povezi me“ (2021) i „Točak sreće i fantazije“, film „Zlo ne postoji“ će vas ostaviti bez daha i sa snažnim utiskom koje ne prolazi brzo. Dok pišem ovaj tekst imam osećaj kao da sam još uvek u bioskopu. Zapravo, da li sam uopšte izašao iz sale ili sam još uvek u njoj? Nisam siguran…
Bonus video: Domaći slikari radili na animiranom filmu „Seljaci“
