0
Nakon četiri godine “kanselovanja” postavlja se pitanje da li se Rajan Adams promenio i da li je vreme da mu muzička industrija oprosti i vrati ga u "mašineriju" iz koje je morao da izađe.
Muzička karijera Rajana Adamsa bila je prekinuta izveštajima o njegovom predatorskom ponašanju prema ženama – ali nakon četiri godine i iskrenog pokušaja suzdržavanja, da li kultura otkazivanja dozvoljava da priznamo da on i dalje poseduje izuzetan talenat, pita se Mark Hemingvej, kolumnista magazina “Federalist”.
Početkom godine je Rajan Adams objavio pet novih albuma – četiri albuma sa potpuno novim materijalom i jedan od najbolje produciranih live albuma koje ćete čuti. Albumi pokrivaju široku stilsku teritoriju, od amerikane do pank roka inspirisanog osamdesetim godinama, svi su veoma dobri, i ovo bi trebalo da bude vrhunsko postignuće za talentovanog generacijskog tekstopisca.
U svojoj 49. godini, prekomerna produktivnost njegove rane karijere više ne izgleda kao problem. Pitanje je da li je objavljivanje pet sjajnih albuma u jednom danu najbolja marketinška strategija, ali već je možda izveo muzičko dostignuće godine u prvoj nedelji januara, pod pretpostavkom da neko ima vremena da sve to presluša. Muzički kritičari su nekada obasipali Adamsa pohvalama, ali verovatno nećete čuti mnogo toga o njegovoj novoj muzici – Adams je brutalno i javno „kanselovan“ 2019. zbog svog predatorskog i zlostavljačkog ponašanja prema ženama.
Prvi ukus slave Adams je doživeo kada je još bio tinejdžer u Severnoj Karolini, predvodeći veoma voljeni alt-kantri bend Whiskeytown. Međutim, njegova prva solo ploča iz 2000. godine lansirala je njegovu karijeru kao iz topa. Sa duetom sa legendarnom Emilu Haris i nekoliko saradnji sa Dejvidom Rolingsom, jednim od pravih genija u Nešvilu, „Heartbreaker“ je bez problema jedan od najboljih albuma poslednjih četvrt veka.
Njegov drugi solo album bio je pravi komercijalni uspeh. Objavljen 25. septembra 2001, dupli album „Gold“ bio je anegdota sa zaraznim vodećim singlom „New York, New York“, koji je postao himna posle 11. septembra. Spot je snimljen 7. septembra, sa jasnim pogledom na Svetski trgovinski centar iza Adamsa, koji svira gitaru. Još nekoliko singlova sa „Gold“ nije se moglo izbeći narednih nekoliko godina, i Adams je čvrsto uspostavio svoj status.
Objavio je 13 albuma između 2000. i 2011. godine, ne računajući sporedne projekte i rad na produkciji tuđih albuma, i nije svaki album koji je izdao bio odličan. Međutim, trenuci genijalnosti u pisanju pesama bili su i dalje redovna pojava na svakom albumu. Bio je toliko poštovan da su mnogi, od Bonoa do Tima Mekgruva, obrađivali njegove pesme, a još više umetnika, uključujući Eltona Džona, Vilija Nelsona i Tejlor Svift, javno su se divili njegovom talentu.
Ali to je bilo tada. Ako već niste upoznati sa mračnom Adamsovom sagom, stvarno nema načina da se to ublaži. U razornom izveštaju “Njujork tajmsa”, sedam žena – uključujući bivšu suprugu Adamsa, glumicu i pevačicu Mendi Mur, kao i indi rok zvezdu Fibi Bridžers – optužile su Adamsa da je iskorišćavao mlade žene muzičarke. Nakon što su odbile njegove udvaranja, navodno je uznemiravao žene i pokušavao da ošteti njihove karijere. Situaciju čini još gorom to što je izveštaj objavljen u vreme vrhunca pokreta #MeToo, a jedna od žena kojoj se Adams navodno udvarao bila je maloletna. „Ako ljudi saznaju, reći će da sam kao R. Kelly lol [sic]“, navodno je poslao poruku devojci.
Adams je prvobitno negirao izveštaje i tvrdio da su detalji izobličeni i preuveličani. Više od godinu dana kasnije, objavio je dugu i iskrenu izjavu izvinjenja za svoje seksualno ponašanje. Tada je već bilo očigledno da mu je karijera sasvim uništena. Niko želeo da radi s njim, a broj slušanja na Spotify-ju njegovih albuma nakon „Prisoner“ iz 2017. – njegovog poslednjeg značajnog izdanja pre priče “Njujork tajmsa” – dramatično je pao.
Ovo nikako nije opravdanje za Adamsovo ponašanje, ali jedan od zbunjujućih aspekata „kanselovanja“ kao kazne je kako deluje proizvoljno. Adams je izolovan zbog ponašanja prema ženama koje je bilo standardno za nekoliko prethodnih generacija rok zvezda. Zapravo, prihvatanje žena koje se koriste i odbacuju kao „muze“ od strane rok zvezda je dobro poznati kulturni kliše. Da je film „Almost Famous“ objavljen 20 godina kasnije, omiljena filmska oda zaluđenim rokenrol grupi devojkama iz ’70-ih verovatno bi bio prezren kao pokušaj romantičarske seksualne eksploatacije mladih žena. Umesto toga, osvojio je Oskara za najbolji scenario.
U stvarnom životu, međutim, priče o rok zvezdama i ženama mogu biti prilično užasavajuće. U jednom trenutku 70-ih, Stiven Tajler iz Aerosmitha ubedio je ženu da mu da zakonsko starateljstvo nad njenom 16-godišnjom ćerkom kako ne bi bio uhapšen kada ju je poveo sa sobom van države. Iako je Tajler već godinama otvoreno i sa žaljenjem pričao o ovoj epizodi, samo u poslednjih godinu dana podnete su dve tužbe u vezi sa njegovim seksualnim napadom na tinejdžerke pre više decenija. Međutim, za razliku od situacije sa Adamsom, javnost izgleda u velikoj meri neupućena, i nikog u muzičkoj industriji nije mnogo briga. Očekuje se da će se Aerosmithova unosna oproštajna turneja nastaviti ove godine.
Kada je Adams konačno priznao istinu o svom zlostavljanju i predatorskom ponašanju prema ženama nekoliko godina kasnije, njegova iskrena poruka izvinjenja jasno je ukazivala na problem sa porocima. „Nikada neću biti oslobođen odgovornosti i potpuno sam odgovoran za svoje štetno ponašanje, i biću za svoja dela i ubuduće“, napisao je. „U naporu da postanem bolji čovek, borim se da postanem ‘čist’, ali ovog puta to radim uz profesionalnu pomoć. … Ali neću dosađivati nikomne pričama o svojim demonima ili ih koristiti kao izgovor za ono što sam uradio. Želim stvarno da izrazim da sam internalizovao važnost brige o sebi i rada na sebi. Stvarno se trudim.“
Da li se Adams trudi? Počeo je sa trčanjem, što su mnogi bivši zavisnici učinili. Takođe ima pozitivne uticaje u svom životu – legendarni producent Don Vaz svira bas sa njim na turneji, i slobodno se može reći da bi čovek Vazovog ugleda mogao da bude negde drugde da nije takođe navijao za Adamsa. Još jedan očigledan znak da mu ide dobro je, naravno, da je muzika koju stvara odjednom prilično dobra.
Bez PR mašinerije muzičke industrije iza sebe, Instagram izgleda kao Adamsov osnovni način komuniciranja s javnošću. Tamo povremeno govori o tome kako je “čist”, a ono što kaže je ohrabrujuće.
Eutanazija Adamsove nekadašnje uspešne karijere izgleda kao nešto što mu je konačno otvorilo oči o ozbiljnosti njegovih problema. Adams može i treba da se raduje činjenici da čak i ljudi koji su stajali iza njegovog javnog odbacivanja i dalje osećaju naklonost prema njemu.
I dok ne dobijemo jasnoću o tome šta se dešava u srcu Rajna Adamsa, a za većinu nas to se nikada neće desiti, vredi napomenuti da je pitanje da li treba oprostiti drugačije od pitanja da li ga možemo ceniti kao umetnika s obzirom na njegovo lično ponašanje. Ako neki ljudi još uvek ne mogu da slušaju njegovu muziku bez podsećanja na njegove greške, to je razumljivo. Adams mora da živi s tim.
Lično, ne mogu poreći Adamsove talente, do te mere da sam upravo naručio jedan od njegovih novih albuma na vinilu. Generalno odbacujem ono što se naziva „kultura otkazivanja“, i želeo bih da imam odgovore na to kako kolektivno nametanje neophodnih posledica može biti prvi korak ka putu iskupljenja, umesto trajne prepreke. To je teško pitanje, ali nakon što sam nedelju dana neprekidno slušao Rajna Adamsa, mislim da je vreme da rešimo ovaj slučaj – zaključuje Mark Hemingvej.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu