2
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Svetlana Ceca Đolović, nekadašnja zvezda radija Studio B, a već dugo muzička urednica „radioAparata“, ima jako istančan ukus, i to znaju svi koji slušaju njene emisije. Ovog puta je želela da rubrika „Saundtrek za moj život“ izgleda malo drugačije, pa se u svom kratkom eseju pozabavila pitanjem – Da li je muzika danas lošija nego što je bila? Kao odgovor na ovo pitanje, najavila je i tri svoja aktuelna favorita:
– Tri bisera ovogodišnje pesme, a ima ih još, ako slušate „radioAparat”, počasni su članovi mog „Fiio“ mp3 plejera, kao melanholično-euforični bengeri životnog saundtreka.
Fontaines d.c. – „Favourite“
Nedavno se u stranim internet krugovima desila nova epizoda one “otkad je sveta i veka” diskusije o tome zašto današnja muzika ne valja. Kažem diskusija, a zapravo beše to prvobitno objava, smatranje ili jednostavno stav šezdesetdvogodišnjeg Rika Biata, cenjenog multi-instrumentaliste, producenta i posvećenog Youtube edukatora pod imenom „Pravi razlog zašto muzika postaje sve gora“.
Njegov stav, naravno, odmah okarakterisan kod mlađe publike kao lament „matorca koji viče na oblak“, apostrofirao je prelaku dostupnost tehnologije i zavisnost mladih od iste, kao glavni faktor urušavanja muzičke inovativnosti, ali i stvarne zainteresovanosti za muziku. U dva kraća videa, Rik je pokušao da objasni zašto je postalo previše jednostavno praviti i slušati muziku, „kriveći“ podjednako i stvaraoce i konzumente prevashodno za, da sažmem najjednostavnije: lenjost i konformizam. Ovo se prevashodno odnosi na popularnu muziku i na trendove u okvirima poznatih žanrova. Ukratko, muzika je postala bezlična i potrošna, jer nikom više nije stalo da se posebno iscima ni oko njenog pravljenja, a ni oko njenog slušanja. Njegovi argumenti su zanimljivi i podsticajni za razmišljanje, i nisu ostali bez komentara i kontraargumenata raznih ozbiljnih i manje ozbiljnih muzičkih internet mislilaca.
Waxahatchee feat. Mj Lenderman – „Right Back To It“
Pošto, inače, volim sve moguće fenomenološke diskusije o muzici, a i profesionalno sam između ove dve vatre, stvaralačke i slušalačke, kao posrednik između jednih i drugih, dodala sam svoja dva dinara u ovu večnu raspravu, još nekim pitanjima. Tipa – Ko su filteri između muzike nastale u studiju ili u dnevnoj sobi i muzike koja je ušla u javni prostor? Ko su danas muzički autoriteti? Kako se gradi muzički ukus? Kako običan slušalac kormilari kroz nepregledni okean ponuđenog „sadržaja“ ako nema nikakvo slušalačko iskustvo ili istinsku zainteresovanost? Da li je muzika za mladog slušaoca danas isto što i bilo koja druga stvar koja se konzumira u slobodno vreme? Kako se razvija emotivni odnos prema muzici? Da li je moguće da diskografske kuće i klasični mediji nekako povrate neki humani oblik koji poštuje i stvaraoce i publiku? Da li je generacijski jaz u muzici sada nepremostiv i gori nego ikad? Možemo li da vratimo instituciju muzičkog plejera koji nije povezan na internet? Da li je moguće da nam danas ipak promakne neki muzički genije ili će pravi pre ili kasnije naći put do publike? Kako je „Dark side of the moon“ – Pink Flojda bio najprodavaniji album 1973. a u 2023. je album „FML“, K pop benda Seventeen?
Ah, pitanja se roje i roje, sve je upetljano sa današnjim Konstraktinim „Mekano“ načinom života, decentralizacijom medijske mašinerije, ali i nekim „stavom“ mladih, po mom osećaju, da prvi put u istoriji civilizacije želimo jasno da se distanciramo od svake tradicije i istorije, koja je sama po sebi destruktivno retrogradna i ograničavajuća. Ali zar onda ne gradimo kuću na pesku? Beograd na vodi?
Sprints – „Heavy“
Jasno je da su, posle četvrt ovog veka, neke ideje o muzičkom biznisu ušle u ćorsokak, ali su isto tako na tim ruševinama neki pohlepni ljudi naučili opasne tehnike za manipulaciju i stvaralaca i slušalaca, a sve pod firmom „dok okreću se repa, ti samo budi lepa“. Da, mislim na striming servise, njihove algoritmove i AI proizvođače kontenta. Da, mislim na Spotifaj. Jeste, baba viče na oblak. No, da ne otvaramo nove teme, ovde ima dovoljno materijala za razmišljanje. Za kraj, da se vratimo na početak. Delim Rikovo nepristajanje na „tako je, kako je“ situaciju u muzici danas. Imam ja neki svoj Džeri Megvajer memo kako bi to moglo bolje, ali o tome drugi put.
Bonus video: Will.I.Am. na Exitu